Variola vera je bila poslednja epidemija velikih boginja u Evropi. Evo kako je sve počelo, kako je izgledao život u doba epidemije i kako je ona, na kraju, suzbijena...
Korona virus, poslednja globalna pandemija, naterala je ceo svet na uzbunu, na odlučne i rigorozne mere preventive. U Srbiji je uvedeno vanredno stanje, koje bi trebalo da posluži u cilju sprečavanja širenja virusa, koji je u svetu već odneo hiljade života.
Stariji građani Srbije sigurno se sećaju druge zaraze, koja je uterivala strah u kosti i po kojoj je snimljen film - Variola vera. Zanimljivo, bilo je to u martu mesecu, baš kao i sada sa akturelnim korona virusom.
Sajt nationalgeographic.rs doneo je tekst ili podsećanje na to vreme, početkom 70-ih godina, kadu se pojavile zloglasne velike boginje, koje na ovom prostoru prethodni nije bilo punih 40 godina.
Virus se pojavio u nekoliko mesta u Srbiji. Najpre u Beogradu, gde je u noći 9. marta 1972. godine, grupa ljudi ogrnuta teget pelerinama na nosilima prenosila čoveka na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike. Nisu tada ni slutili ni oni, dežurni lekari, kao i retki prolaznici koji su svedočili tom prizoru, da je tad čovek, koji će preminuti dan kasnije, zapravo zaražen!
Ova zaraza počela je da se širi Srbijom - Čačak, Novi Pazar, Đakovica, i još nekoliko manjih mesta u kojima je oboleli boravio.
U utorak 15. februara 1972. godine, posle hadžiluka u Meki, 35-godišnji kosovski Albanac Ibrahim Hoti vratio se u svoje selo Damjane kod Orahovca. U grupi od 24 hodočasnika, boravio je i pet dana u Iraku, gde je u centralnom delu te zemlje posetio sveta mesta derviša (Karbala, Nadžaf, Bagdad) i pored upozorenja da je u to vreme, na tom području, bilo slučajeva velikih boginja. Ibrahima je kod kuće dočekala rodbina, komšije i prijatelji da mu čestitaju hadž. Iduće jutro osećao se slabo i umorno, ali je to pripisao višednevnom putovanju autobusom. Dobio je groznicu i osip, ali se ubrzo oporavio, verovatno zato što se dva meseca ranije (20. decembra 1971. godine), pre kretanja na "uzvišeno putovanje", vakcinisao (kasnije će se ispostaviti neuspešno, pa je mogao prenositi virus, dok je on dobio samo blagi oblik variole – alastrim, koji je ostao neprepoznat).
Što u svom selu, što u susednom Ratkovcu, kao i u obližnjoj Đakovici, Hoti je tih dana bio u kontaktu sa većim brojem ljudi, od kojih je, vreme će pokazati, 12 direktno inficirao; troje je dobilo lakši oblik bolesti, osmoro je u periodu od 9. do 13. marta hospitalizovano u Đakovici i Prizrenu, dok je jedna žena primljena u bolnicu tek 29. marta, s tim što je prethodno inficirala 16 osoba.
Načinjene su potom velike greške. Studentima medicine, kojih je bilo više od 200, ali i velikom broju učenika na praksi iz srednjih medicinskih škola iz Beograda, pokazan je prvi bolesnik od variole baš tog 9. marta, a kroz bolničku ambulantu pritom je prošao veliki broj pacijenata.
Tadašnje savezne vlasti nisu shvatale ozbiljnost situacije (ili nisu želele) o mogućem širenju epidemije van teritorije srpske pokrajine, pre svega iz ekonomskih interesa - jer se bližila letnja turistička sezona.
Tek 15 dana videlo se da je vrag odneo šalu. U toku 25. marta epidemiološkoj službi javilo se 478, a do kraja druge nedelje još 2.311 losoba, od kojih je 278 stavljeno u karantin (na četiri lokacije na periferiji i u okolini Beograda).
Samo energične mere epidemiološke službe i veliki napori zdravstvenih radnika, uz stručnu pomoć dr Rajnharda Lindnera iz Austrije, svetski priznatog epidemiologa, sprečili su epidemiju širih razmera. Poslednji izlečeni bolesnik napustio je karantin 19. maja 1972. godine. Ibrahim Hoti je preživeo.
Kako je sve počelo?
U oktobru 1970. godine, jedna avganistanska porodica krenula je na hodočašće iz Avganistana u Mašhad, grad koji važi za jedan od 7 svetih gradova šiitskog islama i važan je politički i religiozni centar zemlje. Godišnje ga poseti više od 100.000 hodočasnika. Ovde se nalazi grob osmog imama Reze, jedinog imama čiji se grob nalazi na teritoriji Irana. Poseta ove porodice izazvala je epidemiju boginja u Iranu koja će trajati do septembra 1972. godine. Zaraženi hodočasnici prenosili su boginje iz Irana dalje u Siriju i Irak. Kako bi rizik od širenja velikih boginja, koje su se u to vreme javile na Bliskom istoku, bio sveden na najmanju moguću meru, SZO je preporučio da se na hadžiluk u Saudijsku Arabiju putuje isključivo avionom.
Međutim, iako je tadašnji savezni sanitarni inspektor cirkularnim pismom republičkim i pokrajinskim sekretarijatima za zdravlje preneo ovu preporuku, informacija ne dolazi do onih na koje se odnosi - turističkih agencija koje organizuju putovanja hodočasnika u Meku i Medinu, među kojima je i makedonsko Autotransportno preduzeće Transkop iz Bitolja. Autobusom tog preduzeća na "uzvišeno putovanje" sredinom januara 1972. sa još 24 hodočasnika kreće i Ibrahim Hoti.
Do 1972. godine bolest se smatrala iskorijenjenom u Evropi. U tom trenutku stanovništvo Jugoslavije redovno se vakcinisalo već 50 godina, a poslednji slučaj bio je prijavljen 1930. godine. To je u početku bio glavni uzrok spore reakcije lekara, koji nisu odmah prepoznali bolest.