Mentalno zdravlje u vreme virusa: U ISTOM SMO SOSU, IZOLACIJA = SOLIDARNOST

Iako je pandemija koronavirusa izazvala stanje kolektivne anksioznosti, od presudne je važnosti svest da smo “svi u istom sosu” i da (samo)izolacija predstavlja najvažniji izraz solidarnosti - zaključila grupa psihologa i psihijatara iz Srbije i Hrvatske.

Prvi put otkako Hemofarm fondacija organizuje razne tribine o zdravlju, posebno mentalnom zdravlju, jedna je održana bez prisustva novinara i sa samo troje učesnika, a ostali sagovornici su se uključili onlajn iz razloga bezbednosti u vreme pandemije korona virusa.

Tema je bila: "Kako sačuvati mentalno zdravlje u vreme koronavirusa?".

Važno je znati i da je ovo stanje prolazno, iako će potrajati, istakli su učesnici tribine "Na kafi sa psihologom", ukazujući posebno na značaj odgovarajućeg informisanja javnosti, koja za sada pre svega veruje nauci.

Doc. dr Kaja Damjanović sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, klinički psiholog i psihoterapeut Ana Perović iz Zagreba i prof. dr Milan Latas, lekar specijalista psihijatrije na Klinici za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, te psiholog i novinar Dragan Ilić, kao moderator onlajn razgovora (održanog bez publike), razmotrili su psihološku sliku Srbije u prvih deset dana od pojave koronavirusa na ovim prostorima, uz zaključak da se ne razlikuje bitno od ostatka sveta, a iako ima sličnosti sa stanjem uoči i za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u Srbiji, umnogome se i razlikuje.

Ta razlika ogleda se upravo u tome što je društvena interakcija bila izuzetno izražena za vreme vanrednog stanja 1999. godine, dok je sada uzdržavanje od kontakata, iako paradoksalno, najvažniji izraz solidarnosti, odnosno način da sačuvamo i sebe i druge.

Na osnovu tekućeg psihološkog istraživanja, koje Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sprovodi od početka pojave koronavirusa u Srbiji, uz učešće više od 2.000 građana širom zemlje, Kaja Damjanović rekla je da su ljudi uznemireni, ali svi osećaju, misle i rade isto.

"Psihološka realnost je ista kod većeg broja ljudi, a odatle može da se crpi solidarnost", rekla je ona povodom istraživanja koje je iskristalisalo nekoliko grupa pitanja - kako se ljudi informišu i kojim informacijama veruju, kako se osećaju povodom tih podataka i, konačno, šta tim povodom rade.

Rezultati istraživanja za sada se poklapaju sa sličnim analizama u regionu i šire, iako je nešto drugačiji vremenski tok od zemlje do zemlje - u zavisnosti od pojave nultih pacijenata i daljeg razvoja epidemije.

Prema rečima Milana Latasa, velika količina straha i uznemirenosti u vezi sa tim šta će se dogoditi potpuno je očekivana i veliki broj ljudi izlazi na kraj sa takvom situacijom bez potrebe da traži psihijatrijsku pomoć.

"Ono što je drugačije u odnosu na 1999. godinu, to je socijalna komunikacija, druženje ljudi… Tada je socijalna komponenta bila jako izražena, ljudi su brzo počeli intenzivno da se druže i to je trajalo celo vreme bombardovanja, a sada je to zabranjeno", rekao je Latas, ukazujući da je taj "analogni nivo komunikacije" sada zamenjen "digitalnim druženjem".

To je i ohrabrujuće, jer kroz društvene mreže "možemo da nađemo utehu, solidarnost, osećanje da svi prolazimo kroz isto, da nije samo pojedinac ugrožen, već da se veliki broj ljudi oseća slično u ovoj situaciji", rekao je Latas.

Ipak, stručnjaci upozoravaju na posledice viška ili manjka informacija, kao i na značaj izvora iz kojih ih dobijamo.

KAKO SE INFORMIŠEMO?

Prema rečima Ane Perović iz Zagreba, koja je o mentalnom zdravlju u doba koronavirusa pisala opširno i na svom blogu (https://www.psihobrlog.com/psihoterapija/mentalno-zdravlje-u-doba-koronavirusa), reakcije ljudi na psihološkom planu su očekivane, s obzirom na vanrednu situaciju i posebne mere zaštite, pa mnogi osećaju da nemaju dovoljno informacija, ne znaju kome će verovati, ne znaju šta će im se na životnom planu promeniti…

U tom kontekstu javljaju se i različiti strahovi koje ljudi mogu da iskuse, a prisutni su i trendovi u precenjivanju i potcenjivanjuu pretnji, kao i sopstvenih sposobnosti da se zaštititmo.

Stoga treba tražiti balans u svakom smislu, pa i u pogledu izloženosti informacijama, koje mogu dodatno da nas opterete.

Prema rečima Kaje Damjanović, sada je izraženija emotivnost kod svih, bez obzira na uloge u kojima istupaju, pa je stoga posebno bitno da oni koji su na odgovornim pozicijama obaveštavaju javnost bez šumova, pa i bez previše informacija u pojedinim situacijama - tako da ne lažu, ali i da ne prećutkuju bitne stvari.

Rezultati istraživanja pokazuju, da ljudi najviše veruju struci, odnosno naučnicima, ličnim lekarima - ako imaju kontakte i Institutu "Batut".

"Na drugom mestu veruju institucijama - zdravstvenom sistemu kao takvom i Ministarstvu, te tradicionalnim medijima - televiziji, novinama… Zanimljivo je pritom gde se ljudi zapravo informišu - na medijskim portalima, ali ne na bilo kojim sajtovima, već na onima koji su za to i stvoreni”, dodala je Kaja Damjanović, pominjući u tom kontekstu posebno sajt "Batuta".

Problem je što informacije iz svih tih izvora nisu uvek jednoznačne, što ljude zbunjujuje.

"To je vrsta uznemirujućeg informisanja - gledaš previše sajtova, tražiš više izvora… Sada smo negde u tački u kojoj ljudi govore - ne znam kome da verujem, a to vodi ka uznemirenju", rekla je ona i dodala da je primetno i da se ljudi, kada im nije dostupan klaster informacija kojem veruju, okreću drugim izvorima, kojima možda i ne veruju.

Društvene mreže učesnici ispitavanja, kako se pokazuje, ne cene kao visokopouzdani izvor informacija, ali im se okreću, jer na televiziji nema dovoljno podataka koji ih interesuju.

Budući da je internet sve bitnije mesto informisanja, iako nije prvi izbor, bilo bi dobro iskoristiti ga na odgovarajući način, jer ljudi nisu na njemu samo da bi se družili, istakla je Kaja Damjanović.

Na pitanje kako ljudi reaguju na sve te informacije, Milan Latas rekao je da je odavno već poznat fenomen tzv. sajberhondrije, a da rezultati istraživanja sada to i pokazuju, te da je zato potrebno obratiti posebnu pažnju na izvore informacija i način na koji do njih dolazimo.

"Kada ljudi imaju neke telesne simptome o kojima brinu, razmišljaju kako će to da se završi, i onda pokušavaju da smanje sebi strah dobijanjem informacija koje će da budu istinite i utešne. Problem je što većina informacija sada nisu utešne", rekao je Latas.

To je, kako je naveo, kao kada nekoga zaboli glava, pa ukuca na Guglu "glavobolja", a prvo što mu izađe je "tumor na mozgu", druga stvar je "infarkt mozga", treća "ozbiljne moždane promene"… Tek na desetom mestu je da je to možda zbog povećanja pritiska, umora, nedovoljno spavanja…

"Ljudi se zakače za prvu informaciju misleći da je najvažnija, a onda se još više uplaše, pa traže informacije o tome šta da rade ako imaju tumor, pa onda dobiju nove informacije i onda kreću novi strahovi… To je ono što imamo sada na nivou nacije. Ljudi traže informacije da bi smanjili strah, ali informacije ih dovedu do novih - tačnih ili, pogrešnih, ali ne i do utešnih informacija, i onda strah raste", rekao je Latas.

Zato je potrebno upućivati ljude na sajtove koji su povereni, a to su institucije, zatim univerziteti koji daju proverene informacije, naučne radove i istraživanja…

Ni struka, nažalost, kako je rekao, nema tačne informacije o tome šta će se sve dešavati, ali je "važna činjenica da ovo prolazi - da će trajati izvestan broj nedelja, možda i meseci, ali će da prođe, što govore i informacije iz Kine".

"Za najveći broj ljudi ovo će biti prolazna stvar za koju se treba pripremiti pre svega zaštitnim merama i smanjivanjem straha", naglasio je Latas.

Specifičan mehanizam odbrane u ovakvoj situaciji je i razmišljanje o "najgorem mogućem scenariju", a prema rečima struke, ta tendencija se često dešava kada oko nas postoji anksioznost i kada nemamo veliki stepen kontrole.

"Naš um pokušava da povrati na neki način osećaj kontrole kroz razmišljanje da je sasvim izvesno da će nam se dogoditi najgori mogući scenario", rekla je ona, dodajući da takvo razmišljanje dovodi ljude i do toga da procene šta je u ovoj situaciji pod njihovom kontrolom u realnoj situaciji, na svakodnevnom nivou - na primer da li slede mere zaštite koje su propisane i da li su dovoljno informisani.

U razgovorima je ukazano i na izvesnu konfuziju koja se pojavljuje u javnosti kada mediji i zvanični izvori ne reaguju na isti način, pa je prvi slučaj infekcije koronavirusom u Nišu, na primer, praćen medijskim natpisima o "ukletom seminaru".

Ipak, istraživanje pokazuje, kako je navela Katja Damjanović, da ljudi veruju pre medicini, iako zdravstvenim sistemom nisu baš najzadovoljniji.

"Nisu skloni verovanju u nadrilekarstvo i odbacivanju medicinske nauke", dodala je ona.

KAKO SE PONAŠAMO NA OSNOVU DOBIJENIH INFORMACIJA?

Jedna od manifestacija korona krize je i povećana kupovina, koja prati rast zabrinutosti građana povodom razvoja situacije.

Istraživanje pokazuje da su pojedini datumi, odnosno događaji, uticali i na rast kupovine, pa je tako u petak, 13. marta, kada je u Beogradu zatvorena Osnovna škola "Mihailo Petrović Alas", bitno skočila i kupovina raznih higijenskih sredstava i namirnica, jer se pojavila dilema da li će biti zatvorene škole.

"Skočila je briga, a niko se nije zvanično obratio i objasnio uradićemo to i to", dodala je ona, ukazujući da je slično bilo i neposredno posle proglašenja vanrednog stanja 15. marta.

Iako ljudima nisu baš sve mere jasne, istraživanje pokazuje da slušaju savete struke, povlače se iz socijalnih kontakata, ne druže se, ne stoje jedni pored drugih, izbegavaju članove porodice…

"Ljudi se pitaju, na primer, da li treba da sede na razdaljini od metar ili od tri ili pet metara. Kada ima mnogo saveta, oni ne znaju, pa taj savet manje poštuju”, dodala je ona, navodeći i da se sada sve to "nekako stabilizuje i prelazi u rutinu".

Na osnovu psihijatrijske prakse, Latas je rekao da i sama briga i razmišljanje o problemu stvaraju utisak da se stvari drže pod kontrolom.

"Ljudi brinu, razmišljaju, strahuju, strepe, traže infromacije, traže utehu, razdražljivi su, nestrpljivi, lako dođe do varnice, srećom se brzo i ugasi, ali to jeste fenomen da dok brinu i razmišljaju imaju utisak da drže stvari pod kontrolom", rekao je Latas.

Savet Ane Perović za one koji smatraju da previše brinu i da im stvari izmiču kontroli jeste da pozovu nekoga ko je još više zabrinut i prosto zamene ulogu, jer će tako iskoračiti iz "kontrolfrik" (control freak) stanja.

Takođe, savetuje svima da probaju da svoje znanje, informacije, energiju, mentalni trud… uposle na neki način koji može da bude koristan i drugima. Kao primer je pomenula Fejsbuk grupe građana i Srbije i Hrvatske, koji "pomažu jedni drugima za konretne stvari, čak i samo porukom da nisu sami. To je nekim ljudima od velike važnosti".

IZOLACIJA jednako SOLIDARNOST

Solidarnost u ovoj situaciji, kako su naglasili stručnjaci, ogleda se u doslednoj disciplini u uzdržavanju od kontakata sa drugima.

"Deo našeg biološkog ponašanja je empatija i to se pokazuje uvek u kriznim situacijama. Ako jedna reč može da sažme celu ovu situaciju, onda je to solidarnost", naglasila je Katja Damjanović.

Prema njenim rečima, rezultati istraživanja pokazuju da ljudi shvataju ozbiljnost situacije i misle da rade kako sve treba, ali se dešava i da pomisle ponekad i da virus neće baš njih.

"Disciplina mora da bude konstanta. Morate nonstop da budete u izolaciji, jer dovoljan je samo jedan kontakt, jedan odlazak u prodavnicu da se zarazite”, rekla je ona, dodajući da je, s druge strane, razumljivo i da ljudi ne mogu da se “prešaltuju” u to stanje u roku od 12 sati.

Ono što može sve da dodatno stabilizuje u ovoj situacije jeste uverenje da je "naša solidarnost u uslovima pandemije moćnija od same pandemije".

"To vraća ljudima osećanje sigurnosti", poručila je Ana Perović, koja je iz Zagreba učestvovala putem Skajpa.

UMESTO POLJUBACA, GRLJENJA - VIDEO POZIVI! BIĆE VAM LAKŠE DA VIDITE DRAGU OSOBU

Stručnjaci navode da je veliko pitanje da li digitalno druženje može da bude kompenzacija u situaciji kada je neophodna (samo)izolacija.

"Ovo je veliki socijalni eksperiment. Nema dodira, grljenja, poljubaca… čak ni među najbližima. Trebalo bi da se ponašamo maltene kao roboti. Italijani su to rešili tako što su izlazili na terease, pevali… Videćemo šta će se događati kod nas, jer oni su ispred oko mesec dana", rekao je Latas, koji je na osnovu iskustva iz psihijatrijske prakse preporučio video pozive.

"Napravili smo nekoliko Skajp naloga da nas pacijenti vide, a i mi njih. Samim tim će im biti lakše, a i nama je lakše kad vidimo pacijenta kako reaguje. Sam zvuk očigledno da nije dovoljan - potrebna je slika u nedostatku dodira", rekao je Latas.

Pogledajte OVDE snimak cele tribine.

Projekat “Na kafi sa psihologom” Hemofarm fondacije pokrenut je da bi se ukazalo na važnost mentalnog zdravlja i ohrabrila javnost da potraži pomoć stručnjaka. Projekat je osmišljen je kao serija besplatnih sesija sa psiholozima, gde će svi zainteresovani moći više da saznaju o različitim psihološkim problemima i simptomima koji ih prate, kako i o tome kome se treba obratiti za stručnu pomoć.

Projekat se realizuje uz podršku Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i u partnerstvu sa Udruženjem građana Dorćol Platz.