Kada vam je potrebna motivacija, sa kim razgovarate? Čije priče su vas inspirisale da pokrenete promene i savladate životne izazove?
Naše mame, sestre, drugarice, su često one kojima se prvo obratimo kada nam je u životu potrebno malo podstreka i vetra u leđa za prevazilaženje prepreka koje deluju nesavladivo. U njihovim rečima i pričama pronalazimo snagu i odlučnost, koja nas podstiče da nastavimo dalje i da dostižemo male i velike životne ciljeve.
Verujući da takve priče treba podeliti sa čitavim svetom, Avon predstavlja platformu My Story Matters, i poziva žene širom sveta da podele svoje priče o snazi, istrajnosti i odlučnosti, priče o lepoti i nepredvidivosti života. Za svaku poklonjenu priču, Avon Fondacija za žene, globalna filantropska organizacija, doniraće 1 dolar humanitarnim organizacijama koje podržavaju žene.
Prikupljanjem priča uz poruku da bolji svet za žene znači bolji svet za sve, Avon želi da pokaže svetu koliko su žene snažne, hrabre i moćne, kao i da ih niko ne sme potceniti ili zanemariti. Sve priče - velike, ali i one male, životne, koje čine svakodnevicu, mogu doprineti kreiranju sveta u kom su svi ravnopravni, i gde svačiji glas ima jednaku vrednost i snagu.
I tvoja priča je važna. Pridruži se i inspiriši druge...
Pokloni svetu svoju priču na watchmenow.avon.com.
Gorica Nešović, novinarka
Sve dok mogu da mrdam i trpim da me nešto bolucka, ja mislim da sam zdrava. Dve godine sam na insulinu, zdravo živim, zdravo se hranim kao da mi nije ništa. Probudim se jedne noći, a na TV ekranu velika crvena fleka. Mislila sam da se TV pokvario. Vrag ne spava.
Pukao mi krvni sud u oku, počelo sve da se muti, za nekoliko dana ništa više nisam videla. Onda kreće "ringišpil". Očni lekar, očna bolnica, injekcije sa lekom koje se daju u oko... Kaže doktorka da ću morati na operaciju. U međuvremenu, pukne mi krvni sud i u drugom oku. Opet injekcije, očna bolnica... ništa ne vidim. Levo oko počinje da mi otiče, boli me obrva, boli glava. Hitan prijem u bolnicu. Hitna operacija. Čujem žamor, glasove, zuji mi u ušima. Mislim da ću se probuditi. Sledeće što čujem je doktorovo: "Gorice, probudite se." Da, da, ali iz anestezije. Prošlo je.
Peti dan u bolnici. Vlažnim maramicama uspevam da umijem telo, ali šta ću sa kosom? Osećam kako me svrbi teme i pitam se koliko ću da izdržim. Šestog dana, sestra Tijana sedne na moj krevet i reče: "Gorice, hoćemo li da se kupamo?" -- dižem obe ruke u vazduh i vičem: "Uraaa!" Znaju one kako se to radi. Na kraju sam dobila i feniranje.
Sve prođe - i bol i strah i muka, čak se malo i zaboravi. Ja ne znam ni kako moje divne sestre izgledaju. Na sledećoj kontroli ću to verovatno saznati.
Ponekad je mnogo važnije, ne ono što vidiš nego ono što doživiš. Za doktora imam samo jedno pitanje: "Kad ću ponovo moći da se šminkam?"