"Diabetes mellitus", odnosno šećerna bolest, jeste hronična bolest iz grupe poremećaja metabolizma, a nastaje kada pankreas više ne luči dovoljno insulina ili postojeći ne može da iskoristi. Ovo dovodi do hiperglikemije, povišenog nivoa glukoze u krvi čije dugotrajno prisustvo može dovesti do oštećenja tkiva i organa i ozbiljnih komplikacija.
Više od 415 miliona ljudi na svetu ima dijabetes, a procenjuje se da će se do 2040. godine taj broj popeti na blizu 650 miliona obolelih. Ohrabrujuće je to da je dijabetes bolest sa kojom se uz edukaciju i lečenje može normalno živeti.
Ivanova priča
Ivan Labudić, koji danas ima 48 godina, boluje od dijabetesa tip 1 od svoje 8 godine. Dakle, ima 40 godina dugi staž sa dijabetesom i iskustvo koje nemamo često prilike da čujemo.
U januaru ‘83. godine Ivanu je otkriven dijabetes tip 1. Kako kaže, videlo se da nešto nije kako treba, mnogo je spavao, mnogo jeo i pio vodu, a gubio na kilaži.
"Jeo sam više nego moj otac. Dešavalo mi se da se noću umokrim. Majka je zaključila da nešto nije kako treba i odvela me je kod lekara, misleći da mi je pao imunitet. Međutim, kada mi je doktorka pogledala usta i jezik, znala je šta je u pitanju. Pre analize sam pojeo dve čokoladice i izmeren šećer nakon toga mi je bio, po starim jedinicama, 327. Danas bi to bilo ekvivalentno vrednosti od 19 otprilike. Kad su to videli, odmah su me kolima Hitne pomoći prebacili u Dečiju kliniku u Tiršovoj. Dok smo stigli, moj šećer se popeo na preko 500 (oko 28). Svi su bili u čudu, jer im niko nije svestan došao u takvom stanju. Šta god da su me pitali, ja sam svesno odgovarao."
I pored toga što je naizgled bio svestan, lekari su smatrali da ga je dolazak lekaru poštedeo kome, koja je životno ugrožavajuća. Odmah su krenule terapije, uključen je insulin, a Ivanova majka je prošla obuku.
"Tada nije uopšte bilo jednostavno davati terapiju, jer su igle bile na iskuvavanje i poprilično velike, ne kao danas", priseća se Ivan. "Već nakon par godina prešao sam na pen, ali je rat dirigovao nabavku i proizvođače i to vreme pamtim kao veoma haotično."
Batine zbog mokrog kreveta
Sama dijagnoza u ranom detinjstvu, Ivanu je teško pala. Kako se seća, nije ni znao šta se sa njim dešava, iako je shvatio da nije dobro.
"Nakon par dana su me već naučili da dajem sam sebi injekcije u stomak. Bio sam mali tad i mnogo sam se plašio, ruke su mi se tresle, čini mi se da ni osoblje bolnice nije imalo mnogo razumevanja. Video sam oko sebe decu koja se bodu sama, a meni niko nije objasnio šta mi je i šta ja to sad radim. Međutim, majka mi je pomogla jer je i sama je prošla obuku. S druge strane, mom ocu je sve ovo teško palo. Nikad ga nisam video da je plakao kao tada. Bilo je situacija da me istuče jer sam se prethodno više puta upiškio u krevet zbog variranja u šećeru tokom noći. On to, naravno, nije znao, mislio je da sam samo nevaspitan ili da me mrzi da idem u toalet. U tom momentu, kad je saznao zašto se sve to dešavalo, plakao je i bilo mu je jako žao, jer je shvatio da se ne bih sam od sebe sa 8 godina umokrio u krevet", priseća se Ivan ovog emotivnog perioda, koji je svim ukućanima teško pao.
Kad je izašao iz bolnice, potpuno mu se promenio život. Više nije mogao da užina u školi šta je hteo, morao je da nosi hranu od kuće, nije smeo ništa slatko… U školi je nastavnica znala šta je u pitanju i s njom nije imao problema, a drugari nisu baš bili svesni šta je Ivanu. Imao je izazov jedino sa davanjem insulina. Krio se u toaletu da bi davao sebi terapiju. Sekretarica mu je dala dozvolu da kod nje u kancelariji daje sebi insulin, ali mu je tada, kao malom dečaku, bilo neprijatno, pa je počeo da daje sebi insulin ispod klupe, preko pantalona.
"Tako sam neko vreme radio, ali sam nakon toga napravio veliku grešku. Sam sebi sam, bez konsultacije s lekarom, izbacivao terapiju. Tada nije bilo ovih modernih aparata koji proveravaju šećer u krvi. Ranije su postojali aparati koji bi merili šećer preko mokraće, pa bi se na osnovu boje znalo kakav je otprilike. Vodio sam dnevnik tri puta dnevno i nosio sam taj dnevnik kada bih išao na kontrole na svaka tri meseca. Radio sam mnoge stvari na svoju ruku i to me je kasnije koštalo."
Insulin je bio skup
Tokom inflacija bilo je izuzetno teško doći do terapije, kako Ivan kaže, insulin je bio skup tada.
"Davali smo 360 maraka na terapiju, a penzije su bile oko 10 maraka. Postojala je refundacija u iznosu od 100 maraka, što nije bilo dovoljno. Vremenom je i ona zakazala. Bilo je veoma teško doći i do aparata za merenje šećera, što zbog rata, što zbog inflacije. Međutim, sve se lakše podnosi kad si mlad. Nekada sam mogao da budem budan po celu noć, da izlazim, pojedem po veknu hleba, a da ostanem jak i da mi se ne vidi da mi je nešto loše. Bio sam sportista, imao pločice, trenirao sam plivanje, boks… Međutim, nakon nekog vremena su mi lekari zabranili to da radim. S godinama sam počeo da radim teške fizičke poslove, da vozim traktor, navikao sam zbog takvih napora više da jedem, da se ne krećem dovoljno i na kraju sam došao do 100 kilograma."
Živim kao da ga nemam
"Danas s dijabetesom živim kao da ga nemam, iako sam svestan obaveza", odgovara sigurno Ivan na pitanje kakvo je stanje danas.
"Prvo što uradim ujutru kad se probudim je merenje šećera i davanje insulina. Ukoliko mi je visok šećer, ponesem aparatić na posao, pa kontrolišem u toku dana. Retko mi je šećer baš visok, ali ako se to desi, pratim u toku dana, pa dodam koju jedinicu, ako je neophodno. Pred doručak izvadim još jednom krv da proverim šećer, da bih znao koliko tačno jedinica da dam i kako da jedem. Ja sam veoma svestan svoje bolesti, ali sam navikao da živim s njom. Uvek kraj sebe imam bombone, da mi se nađu kao prva pomoć ako mi slučajno padne šećer. Nažalost, hipoglikemije se dešavaju, najčešće noću. Ranije je bilo lakše kontrolisati ih, jer bih se trgao iz sna kad se to desi, a sad kad sam stariji, više se ne budim. Zato navijam alarm i proveravam šećer u toku noći. Naravno, pravim neke greške, najčešće oko hrane. Volim da pojedem masno, ali krvna slika mi je i dalje dobra i vrednosti triglicerida i holesterola su u granicama normale. Jedem sve, osim slatkog, ali volim da pojedem masno meso, a na poslu ne mogu mnogo da biram šta jedem, jer ne mogu da nosim, nema gde da se odloži to, da se ne pokvari. Jedem raznovrsno, jedem šta treba, ali moram da priznam da jedem i ono što ne treba."
Ivan trenutno radi na stolariji, kao zavarivač. Ima sertifikat i može da radi svuda u svetu. Mnogo je ulagao i u svoju garažu u kojoj najviše voli da provodi vreme i radi u njoj.
Važno je da se drži pod kontrolom
"Da sam uvek držao dijabetes pod kontrolom, ne bih imao komplikacije. Ni sad nemam nekih velikih komplikacija, na vreme mi je otkrivena bolest, na vreme mi je uspostavljena terapija, ali da sam više vodio računa i da nisam izbacivao doze kao mladić, bilo bi mnogo bolje. Tad nije bilo ovih dobrih aparatića za merenje šećera, pa nisam ni osetio da li mi varira šećer i koliko, pa sam na svoju ruku izbacivao doze i jedno vreme umesto četiri puta dnevno, davao insulin sebi samo dva puta dnevno. To je moja najveća greška. Danas je moguće držati dijabetes pod kontrolom bez velikih problema. Sve je modernizovano, postoje dobri aparati, senzori koji reaguju na promene, insulinske pumpe… Kad izvadim sam sebi šećer i sam sebi dam insulina koliko treba, ja sam gospodar svojoj bolesti", zaključuje Ivan.
Za Ivana je danas imperativ da mu je dijabetes pod kontrolom, ali veruje da pored toga što oboleli treba da shvati ozbiljno svoje stanje, okolina i država moraju da budu uz osobe s dijabetesom. Ivan, kako navodi, nije smeo da se bavi poslovima kojima se bavio i zbog kojih je imao problema sa zdravljem. Često je krio bolest, ali imao je dobru komunikaciju sa svojim lekarima koji su mi pomagali u tome da posao ne ispašta.
A za one koji imaju bilo kakvu dilemu…
Na pitanje šta bi poručio onima koji ne drže svoju bolest pod kontrolom, Ivan odgovara:
"Ukoliko budete držali dijabetes pod kontrolom, duže ćete funkcionisati kao zdrava osoba i duže ćete živeti, bez komplikacija. Moći ćete da budete radno sposobni. Ja, na primer, radim, nisam nikome na teretu, zarađujem platu, obezbeđujem novac za kuću, doprinosim domaćinstvu i ekonomiji kao i bilo koji potpuno zdrav radnik. Ukoliko dozvolite sebi da bolest preovlada, ostaćete bez ekstremiteta, bez vida, bubrezi će propasti i tada ćete već postati potpuno zavisni od drugih i tuđe nege i pomoći, bićete teret državi. Kada držite bolest pod kontrolom, a to je veoma moguće, potpuno normalno možete da funkcionišete, da radite i niste nikome teret. Što je bolje budete kontrolisali, duže ćete biti zdravi i radno sposobni, bez komplikacija. Ja se ne bojim svoje bolesti - ja sam njen gospodar."
MONDO/Stetoskop