Samo retki srećnici iz inostranstva su imali priliku da gledaju fudbalski meč u Severnoj Koreji, a jedan od njih je i novinar-reporter ugledne kuće BBC, koji je na objavio svoje impresije sa utakmice Pjongyang FC i Amrokgang, prenio je "N1".

Strancima je dozvoljeno posmatrati sportske događaje u ovoj zemlji, a Tim Hartli kaže da sam osećaj odlaska na stadion i gledanje utakmice u ovoj najrepresivnijoj zemlji na svetu je čudan, i umnogome drugačiji nego li u ostatku sveta.

Ušao je na stadion gde stane 50.000 ljudi. Sva sedišta su uredno popunjena, odaje se počast "velikom vođi" Kim Jong Unu i članovima njegove porodice, a onda svi uredno sednu na svoja sedišta i ćute.

Svi su obučeni isto. Crna odela, bele košulje, crna kravata i bedž na desnoj strani. Nije to bedž sa logotipom jednog od dva tima, nego onaj sa likom velikog vođe.

Nema štandova sa kokicama, sokom, kafom, hot-dogom - nego 50.000 fudbalskih fanova koji u strogom miru gledaju odmeravanje snaga na terenu. Nema navijanja, nema zastava, koreografija...

Jedini koji se razlikuju na tribinama su članovi vojske koji u uniformama dolaze da gledaju fudbal.

Hartli kaže da kada je dosuđen penal za Pjongyang - nikakva reakcija publike se nije mogla videti. Niti na licima, niti na pokretima tela. Odboravanje, negodovanje - takvi uzvici ne postoje na tribini od 50.000 ljudi u Severnoj Koreji.

Na fudbalskom meču koji je on gledao, za podizanje atmosfere na stadionu bilo je zaduženo tridesetak ljudi, stranaca koji su bili smešteni na delu tribina koje su i namenjene strancima.

Navodno, dosuđeni penal bio je nepostojeći - pa je šačica od 30 ljudi počela na engleskom jeziku da skandira: "Jedan nula za sudiju, jedan nula za sudiju", tek im se nekoliko domaćih navijača pridružilo u tome.

U zemlji gde morate tražiti dozvolu da govorite - skandiranje na fudbalskom meču, ili bilo kakvom događaju se smatra nekulturnim ponašanjem, tako da svi ljudi koji su bili oko tribine sa stranim državljanima - bledo su posmatrali skandiranje uz izraze negodovanja.

Postignuti gol na meču nije izazvao nikakvu reakciju publike. Hartli tvrdi da je celi susret bio izrežiran, te da je sudija imao svoje instrukcije kako da sudi. Tvrdi, da je utakmica koju je gledao na "Kim Il Sung" stadionu bio najbizarniji momenat u njegovoj karijeri praćenja sportskih događaja.

U reportaži je kazao da je Pjongjang morao pobediti, a da je sam sebe ubedio da su navijači tog tima otišli sreći kućama - iako se nikakva reakcija nije mogla pročitati sa njihovih lica.

Za kraj, podsetimo se najvećih dostignuća severnokorejanskog fudbala.

Godine 1966, Severna Koreja je pobedila Italiju 2:0 i došla do četvrtfinala Svjetskog prvenstva. Kvalifikovali su se na Mundijal u Južnoj Africi. Tadašnji selektor Kim Jong-Hun je medijima kazao da sve vreme komunicira sa liderom Kim Jong-Ilom preko nevidljivog telefona kojeg je sam lider osmislio i dizajnirao.

To bi bilo to.