Kada dobijete ime po legendarnom portugalskom "čarobnjaku" Euzebiju, teško da će vam život proći nezapaženo u svetu fudbala.

Takav je slučaj sa Euzebiom Di Frančeskom, trenerom Rome, koji je u tekućoj sezoni pokazao da je izrastao u sjajnog taktičara, dostojnog da vodi tako veliki klub.

Odlazak Lućana Spaletija sa klupe rimskog tima i prelazak u Inter na kraju sezone 2016/17, primorao je čelnike Rome da krenu u potragu za novim trenerom.

U opticaju su bila razna imena, ali izbor je pao na Di Frančeska, koji je tokom pet godina na klupi Sasuola pokazao da je sazreo da preuzme jednu od vodećih italijanskih ekipa i napravi iskorak u trenerskoj karijeri.

"Presrećan sam što sam se vratio u Romu, klub koji mi je oduvek mnogo značio", poručio je nakon preuzimanja Rome.

Ipak, kada je direktor Monći ozvaničio Di Frančeska za Spaletijevog naslednika, bilo je mnogo onih koji su klimali glavom levo-desno i smatrali da je Španac napravio grešku.

U trening centru "Trigorija" dočekalo ga je samo nekoliko navijača i novinara.


Istina, Euzebio nije imao iskustva u vođenju ekipa koje pretenduju na najviši plasman, ali želja za napredovanjem, učenjem i prilagođavanjem, ispostaviće se kasnije, bila je presudna za rezultate koje Roma postiže ove sezone.

Bivšeg igrača Rome, člana "zlatne" generacije iz 2001. godine, koja je poslednja osvojila "skudeto", već nakon par uvodnih, predsezonskih utakmica počeli su da "smenjuju" brojni kritičari.

Loše igre tokom priprema, naročito poraz od Selte 1:4, stavili su veliki teret na Di Frančeskova pleća.

Ne treba zaboraviti da je Roma, osim trenera, ostala i bez nekoliko izuzetno bitnih igrača na kraju prošlog prvenstva (Mohamed Salah, Antonio Ridiger, Vojček Šćesni, Leandro Paredes).

Takođe, prvi put nakon 25 godina, trebalo je početi sezonu bez "besmrtnog" kapitena Frančeska Totija, koji je odlučio da se povuče, tako da je Euzebio imao težak zadatak da uklopi nekoliko novajlija u startnu postavu.

Ni zdravstveni bilten nije mu bio naklonjen, s obzirom na to da je u svakom trenutku imao bar jednog teže povređenog igrača (Alesandro Florenci, Emerson, Kevin Strotman, Rik Karsdorp, Patrik Šik...).

Start prvenstva doneo je teško izvojevanu minimalnu pobedu u Bergamu protiv Atalante, nakon čega je usledio hladan tuš na "Olimpiku".

Roma je imala vođstvo protiv Intera, zatim tri puta pogodila okvir gola, nakon čega su "nerazuri" predvođeni bivšim trenerom Rimljana, Spaletijem, postigli tri gola i odneli sva tri boda iz "večnog grada".

Ponovo su tada krenule priče o "neznalici" na klupi rimskog tima, ali Monći i ostali čelnici nisu se obazirali na to.

Di Frančesko je dobio vreme koje mu je bilo potrebno za adaptaciju u velikom klubu. A to vreme pokazalo je da se radi o sjajnom stručnjaku, pred kojim je velika karijera.

Često se za Di Frančeska govorilo da je pobornik taktike Zdenjeka Zemana, bivšeg Rominog trenera, koji je poznat po igri na gol više, ali on se nije obazirao na te tvrdnje.

Mladi, temperamentni stručnjak, sa savremenim shvatanjem fudbalske igre, nastojao je da izgradi svoj stil, sa jakom sredinom, granitnom odbranom i ubojitim napadom i čini se da je na dobrom putu da uspe u tim namerama.


Iako Roma nije u golgeterskoj formi kao prošle godine, čvrsta, najčvršća odbrana u Italiji i samo pet primljenih golova na 10 mečeva u Seriji A, drže je u samom vrhu tabele.

Roma je nastavila da niže dobre rezultate, a fudbalere nije pokolebao ni novi domaći poraz, ovaj put od ove sezone sjajnog Napolija.

Odlične igre Rimljani pre svega prikazuju na gostovanjima, gde su u fenomenalnom nizu od 11 uzastopnih pobeda u okviru prvenstva Italije (od toga četiri ove sezone), bez primljenog gola!


LIGA ŠAMPIONA

Roma briljira i u Ligi šampiona, gde je nakon četiri kola nadomak plasmana u "nokaut" fazu.

Posle žreba i saznanja da će u grupi igrati sa šampionom Engleske Čelsijem, Atletiko Madridom i debitantom Karabagom, mnogi su rimski tim "zakucali" na treće mesto, smatrajući da su Englezi i Španci apsolutni favoriti, a "simpatični" Azerbejdžanci totalni autsajderi.


Ipak, u grupi C su se desili neki nepredviđeni rezultati. Roma je uspela da odoli naletima Atletiko Madrida na "Olimpiku" i izvuče bod, a zatim je slavila u Azerbejžanu.

Kada je Karabag pred svojim navijačima uspeo da ostane neporažen od Madriđana, a Roma odigrala sjajno na Stamford Bridžu, postigla tri gola i stigla do boda (3:3), bilo je jasno da bi Di Frančeskov tim mogao ozbiljno da "pojuri" neku od prve dve pozicije u grupi.


Atmosferu je podgrejala fenomenalna partija u Rimu protiv Čelsija i ubedljiv trijumf (3:0), kao i još jedan remi Atletiko Madrida i Karabaga, sada u prestonici Španije (1:1). Time je Roma preuzela lidersku poziciju i u poslednja dva kola će imati dve "meč lopte" za plasman u osminu finala.

Sjajne taktičke predstave, "čitanje" rivala, potvrdili su one priče o Di Frančesku - Roma je dobila velikog trenera.

Iako je u Seriji A odigrano tek 11 kola, a u Ligi šampiona četiri, Roma može da bude izuzetno zadovoljna postignutim. Ponovo su krenuli hvalospevi o njenoj igri, a navijači su konačno dočekali "skalp" evropskog velikana.

Imala je Roma tokom istorije teške poraze u Evropi, mančesterskih 1:7, pa identičan poraz od Bajerna na "Olimpiku", kao i 1:6 u Barseloni, ali, kako reče kapiten Danijele De Rosi nakon trijumfa nad Čelsijem: "Romanisti su ponosni i kada gube 1:7 i kada pobeđuju".


IGRAČKA KARIJERA

Osamnaestogodišnji Di Frančesko 1987. je potpisao za Empoli, gde će u naredne četiri godine zabeležiti 102 nastupa. Usledio je odlazak u Lukeze, gde je nastupao od 1991. do 1995. Na 139 utakmica u ovom klubu postigao je 12 golova, a onda dve sezone proveo u Pjaćenci.

Dolazak na "Olimpiko" 1997. godine bio je veliki korak napred, s obzirom na to da je četiri godine kasnije sa Romom pokorio Italiju i tako osvojio jedini važan trofej u igračkoj karijeri.

Odrađivao je tada "rudarski" deo posla, dok su Gabrijel Batistuta, Frančesko Toti, Vinćenco Montela i ostatak ekipe jurišali ka peharu.

Bio je, dakle, član generacije koja se poslednja radovala tituli u tamnocrvenom dresu, nakon čega se vratio u Pjaćencu. Do kraja karijere igrao je još za Ankonu i Peruđu, pa 2005. godine odlučio da okonča druženje s loptom.

Di Frančesko je igrao na poziciji veznog igrača. Iako nije bio preterano tehnički "potkovan", krasili su ga odličan prvi dodir i utrčavanja u protivnički prostor, a podjednako dobro snalazio se u sredini i na bočnim pozicijama.

Dobre partije u Romi donele su mu poziv u nacionalni tim. Za "azure" je nastupio na 12 utakmica i dao jedan gol.


PRE ROME

Kada je u 39. godini počeo trenersku karijeru, nije izgledalo da će dogurati do klupe jednog od najboljih italijanskih klubova.

Jedno vreme radio je kao tim menadžer Rome, a kasnije i kao sportski direktor zadužen za transfere u niželigašu Val di Sangro. To ga nije dugo držalo i odlučio je da se okrene trenerskom poslu.

Mladi stručnjak preuzeo je juna 2008. godine trećeligaša Virtus Lanćano, ali već u januaru je otpušten, posle šest pobeda na 20 utakmica.

Popularni EDF tada je odlučio da je vreme za odmor. Punih godinu dana trajalo je "presabiranje", a onda se vratio u grad u kome je je rođen 8. septembra 1969. godine. Preuzeo je svoju Peskaru, koja se u to vreme takmičila u Seriji B. Godinu i po proveo je na klupi ovog tima, nakon čega je usledio poziv prvoligaša Lećea.

Di Frančesko tako je prvi put u karijeri dobio priliku da vodi klub iz najvišeg ranga italijanskog fudbala.

Međutim, na stadionu "Via Del Mare" nije sve teklo kako se očekivalo. Samo dve pobede iz 14 mečeva označile su kraj njegovog "šefovanja" u ovom klubu.



Usledila je nova pauza, ovog puta od šest meseci, a onda i poziv Di Frančesku da se pridruži Sasuolu.

Ispostavilo se to kao pun pogodak klupskog rukovodstva. Di Frančesko je doveo Sasuolo do treće pozicije i baraža za plasman u Seriju A, ali je u polufinalu Sampdorija bila uspešnija.

Naredna sezona donela je dugo očekivanu titulu i istorijski plasman u najviši rang. Promocija je osigurala Di Frančesku nagradu Panchina d'Argento (srebrna klupa), za najboljeg italijanskog trenera van Serije A.

Tako je postao trener koji će zlatnim slovima biti upisan u istoriju "crno-zelenih", ali već početkom januara 2014. otpušten je zbog serije loših rezultata. Na njegovo mesto seo je Alberto Malezani.

Samo tri meseca kasnije, predsednik Sasuola Karlo Rosi, svestan da je napravio grešku, odlučio je da vrati Euzebija. Ovaj mu se odužio, odveo je klub do opstanka, nakon čega je krenuo novi uspon Sasuola.

Tim sa "Mapei" stadiona postao je stabilan prvoligaš da bi u sezoni 2015/16 osvajanjem šestog mesta, ispred Milana i Lacija, prvi put u istoriji izborio plasman na međunarodnu scenu.

U kvalifikacijama za plasman u grupnu fazu Lige Evrope, Sasuolo je nadigrao Crvenu zvezdu (3:0 u Italiji, 1:1 u Beogradu).

U grupi sa Genkom, Atletik Bilbaom i Rapidom nije bilo previše uspeha. Sasuolo je takmičenje okončao kao poslednji u grupi, ali Di Frančesko je sa svojom ekipom upisao jedan sjajan rezultat, savladavši Atletik Bilbao 3:0. Bila je to prva pobeda Sasuola na evrosceni.

Posle nepunih pet godina u Sasuolu, Di Frančesko je shvatio da je vreme za novi, do sada najveći izazov u trenerskoj karijeri. Prihvatio je ponudu Rome...