Miroslav Đukić - drčan kao Srbin, miran kao Španac

Protekla godina ostaće zlatnim slovima upisana u istoriji Partizana.

Fudbalsko proleće 2017. bilo je crno-belo. U Superligi je učinjen veliki podvig. Titula, u koju je u februaru malo ko verovao, osvojena je u nikada zanimljivijoj završnici. Crvena zvezda je na stadionu "Rajko Mitić" bačena na kolena (1:3), a kiks "večitog" rivala protiv Voždovca označio je Partizanov povratak na vrh tabele, na kojem je, do kraja, i ostao.

Kao jagoda na šlagu stigao je trofej u Kupu i to opet protiv Zvezde u finalu (1:0). Partizan je predvođen tadašnjim šefom stručnog štaba Markom Nikolićem otklonio i poslednju dilemu ko je najbolji u Srbiji.

S velikim ambicijama u Humskoj se pripremao put kroz Evropu, a navijači su nestrpljivo čekali popravni, jer je "parni valjak" upravo na toj stazi godinu dana ranije zalutao kroz Poljsku.

Ali...

Kao grom odjeknula je vest da Nikolić, cenjeni i slavljeni trener, napušta Partizan i seli se u Mađarsku. Partizan je morao brzo da traži rešenje i našao ga je... U Španiji.

Ništa manje pristalice crno-belih, ovaj put prijatno, nisu bile iznenađene kada je odluka pala na Miroslava Đukića!

Igrama u jesen 2007. ostao je u lepom sećanju Grobarima, a sada je trebalo da završi ono što je započeo pre cele decenije. Kazna UEFA izbrisala je sve dobro što je Partizan tog vrelog jula uradio protiv Zrinjskog u kvalifikacijama za Ligu Evrope. U domaćem prvenstvu stavio je temelje timu koji će vratiti u Humsku "duplu krunu" i započeti dugogodišnju dominaciju.

Leta 2017. Đukić je sa šampionskim timom crno-belih ponovo bio na početku, ali deset godina iskusniji.

Novi trener - nove ideje. Nije na početku sve funkcionisalo kako su zamislili u Partizanu. Videlo se da crno-belima ne ide najbolje u Superligi. Štucao je "valjak" i pred kraj prvog dela sezone, a sve se to odrazilo i na razliku na tabeli.

Iako je Zvezda stekla velikih devet bodova prednosti, Đukić je ostao optimista.

"Titula se predaje u maju, a ne u decembru", s osmehom kao da je najavio novo Partizanovo proleće.

Uspeh u Ligi Evrope, odnosno prvo evropsko "zimovanje" posle 13 godina, ulio je svima u klubu potrebnu dozu samopouzdanja, a Đukiću veru u tim i bolje sutra. Uz korekcije u igračkom kadru i glazuru još jednih priprema, 51-godišnji Šapčanim očekuje da Partizan od februara zapleše na domaćim i evropskim terenima.

Na red dolaze rastanci sa igračima koji nisu ispunili Đukićeva očekivanja, ali i sa onima kojima fudbalsko tržište nalaže odlazak iz Beograda.

"Svi su imali svoju šansu. Meni ne može niko da kaže da je trener kriv što igrač nije ostao ili igrao više. Ako pažljivo pogledate, nema igrača koji nije dobio priliku da uradi nešto na terenu i pokaže mi da li sam u pravu", počeo je Đukić razgovor za MONDO.

"Igrači vide da postoji sistem vrednosti od kojeg ne odstupam", naglasio je Đukić.

A, najbolje je to na svojoj koži osetio skupo plaćeni Sejduba Suma. Zarada nije garant mesta u timu, što stručnom štabu donosi prednost u balansiranju među prvotimcima.

"Suma je bio na klupi. Možda neko i razmišlja koliko Suma zarađuje, ali ga ne stavljam ako nam ne daje to što treba da nam donese na terenu ili treningu. Ako je tako - on ne igra."

Đukiću je na prvom mestu rad i zalaganje.

"Vi kao trener svima govorite da će dobiti šansu. Problem nastaje kada se to ne desi. Ali, meni ne mogu ništa da zamere ni Đuričković, ni Marjanović, ni Ćirković. Imali su priliku da se izbore. Jasno je - izborite se, nikome ništa ne poklanjam. Samo mi je teren bitan. Mogu i ja da kažem da sam bolji od Murinja, ali ako to teren ne pokazuje - uzalud mi. Moram da uzmem ašov i u rov. Shvatili su da sam dosledan i pošten u tome. Tu je neki moj ključ dolaska do njih", objasnio je Đukić.

Trener Partizana naveo je i svoj primer iz Španije...

"Uvek sam voleo poštene trenere, koji ti daju priliku da se na terenu izboriš. Rad je najvažniji. Poseduješ talenat i to je OK, ali put do uspeha je preko rada. Kada ste stranac morate da budete najbolji, da stalno radite. Kad sam imao mesec dana odmora nikada se kondiciono nisam zapustio. Bilo je igrača koji dođu i sa pet-šet kilograma više, a ja dođem spreman. To mi je davalo priliku da odmah zauzmem mesto u 11, pa vi mene izbacite sad iz ekipe."

NEMA ZABUŠAVANJA - RAD DONOSI REZULTAT

Đukić je pokušao da iz srpskog i iz španskog mentaliteta izvuče najbolje.

"Kao Srbin zadržao sam karakter, drčnost, a od Španaca sam naučio da budem miran, da to sve ide sa argumentima." 

Dok je u javnosti uvek miran i staložen, Đukić je u svlačionici, a pre svega na treninzima, autoritativan.

"Na treningu sam temperamentan i fudbaleri to znaju. Ne dozvoljavam da igrači zabušavaju, da se ponašaju kako hoće. Nije to prekidač, pa sad ćeš trening lagano, a u nedelju si pravi. Poželeće oni u nekom momentu da pruže više, ali će ih mozak i telo vratiti u stanje na koje su navikli. Ne kažu džabe da igrate onako kako trenirate. Morate da učite ako hoćete da napredujete. Svi bismo mi u neku komotnost, ali ona nas vodi tamo gde nećemo moći da izvučemo maksimum, zato uvek insistiram na intenzitetu", podvukao je Đukić priču o odnosu koji ima sa igračima u Partizanu.

Imao je i poruku za navijače.

"Obaveza svih nas u Partizanu je da se borimo za sve trofeje. Sa Zvezdom možemo da igramo, verujem u ekipu i navijače i da možemo do titule prvaka!"

ZVEZDA JE ZVALA, ALI...

Gospodski i umerno Đukić je uvek govorio o protivnicima. Izuzetak nije ni Crvena zvezda. A, takvih primera danas je s obe strane Topčiderskog brda veoma malo.

"Nema tu filozofije, ti odnosi moraju da budu korektni i sportski. Mi iza nas imamo ogromne mase navijača, usijane glave i ne smemo da stvaramo nezdrav rivalitet, jer tako samo doprinosimo da dolazi do tuča. Moramo da radimo sve da ljudi shvate da smo sportski rivali, da neprijateljstvo ničemu ne vodi. Tako pogrešno usmeravamo te mlade ljude."

Bilo mu je dovoljno godinu rada u Partizanu da zavoli klub za ceo život. I kada je odlazio i dok je bio u Španiji, nikada nije prestajao da navija za crno-bele.

"Da, Crvena zvezda me je svojevremeno zvala da budem trener. Nisam pristao, jednom kada uđete i zavolite Partizan, to ostaje za ceo život."

Zanimljivo da je u Partizan mogao da dođe još kao igrač. I bio je, ali umesto da ostane u Humskoj, produžio je na Banjicu.

"Krivo mi je što nisam ovde napravio neku veću fudbalsku karijeru. Nije bilo vremena, posle Mačve sam bio na razgovorima u Partizanu, nismo se dogovorili i otišao sam u Rad. Imali smo odličnu ekipu, Ljupko (Petrović) je bio trener. Na promociji knjige napisao mi je posvetu 'za mog prijatelja Đuku i da ostvari uspeh kao što sam ja'. To je jako teško, ali trudiću se da sa Partizanom ostvarim te uspehe."

REPREZENTACIJA JE IMALA SVE OSIM AUTORITETA

Đukić je pričao i o periodu dok je igrao za reprezentaciju Jugoslavije. Ekipa sastavljena od majstora fudbala i svetskih asova morala je da se zadovolji prilično skromnim rezultatima.

"Prema onome što smo imali, ništa nismo uradili. Šteta što nismo napravili više", sa setom se priseća najbolji igrač španske Primere iz 1994.

"Bili su nam potrebni autoriteti koji će biti iznad svih nas. Znate gde je bio problem? Đukić rudarski radi u Valensiji, ašov i kombinezon, a kad dođe u Srbiju - on je majstor. Zatim, u klubovima smo trčali za svakom loptom, a u reprezentaciji: 'nemoj pored mene, nego u noge, ja sam majstor'. A u inostranstvu su svi 'radnici'. Taj mentalitet koji imamo tamo, treba da prenesemo ovde. Da budemo skromni, da budemo normalni. Skromnost smatramo slabošću. Nije tačno, ona nas tera na napredak. Kad ste bahati nema šanse da učite i napredujete", završio je Miroslav Đukić.