Dobro došli u vreme slobodnih agenata u Evropi.

NBA praksa, ako je vodeći italijanski transfer "insajder" Đanluka Di Marcio na tragu ove bombastične vesti, zvanično će početi ove sezone odlaskom Aleksisa Sančeza iz Arsenala u Mančester siti.

Bilo je i ranije slučajeva u kojima fudbaler čeka istek ugovora sa aktuelnim klubom, kako bi upravo on zaradio višestruko više novca time što je obezbedio "čiste papire" i, pritom, imao punu slobodu u pregovorima sa narednim klubom, ali su svi izgledi da su Mesut Ozil i Sančez označili početak jedne ere kada su "superstarovi" u pitanju.

Di Marcio je objavio je Sančez dobio ponudu iz Mančester sitija koja, pored zagarantovane sume od 13 miliona funti po sezoni neto (kada se odbiju porezi), glasi ovako:

- transfer u januaru 2018. godine: 15 miliona igraču, 20 miliona funti Arsenalu;
- transfer u junu 2018. godine: 30 miliona funti igraču, ništa Arsenalu;



Ovo će najverovatnije biti epilog dve godine neuspešnih pregovora između menadžera "tobdžija", Arsena Vengera, i Sančeza i Ozila kojima ugovori ističu u junu ove godine, a znate da prema pravilima oni već sada mogu slobodno da potpišu za klub za koji se odluče.

Arsenal bi, hipotetički, mogao da zaustavi Sančezov odlazak samo do kraja sezone i potom ga isprati sa "Emirejtsa" bez obeštećenja, mada je prema Di Marciju zapravo čileanski as taj koji je stavljen pred dilemu: dobio je 15 miliona razloga da privede sezonu kraju i zaradi duplo više kao slobodan igrač.

Ova ponuda Sitija jasno ukazuje kakva su (nova) pravila igre u odnosu na sume novca koje su u vremenu za nama odlazile u klubove, umesto igračima. Fudbaleri i njihovi menadžeri to dobro znaju i realno je očekivati da će Sančez, a verovatno i Ozil, označiti početak ere koja će bitno izmeniti način poslovanja u evropskom fudbalu, samim tim i evropski fudbal.

Za očekivati je da igrači u budućnosti insistiraju na kratkoročnijim ugovorima (što je uostalom već trend i odgovor na, recimo, Čelsijev princip da se fudbalerima starijim od 30 godina nudi samo jednogodišnji produžetak saradnje).

Fudbaleri će, naravno ne svi već oni najpoželjniji i dovoljno dobri da diktiraju uslove, tražiti da konstantno budu blizu isteka saradnje sa klubovima i tako imaju i kontrolu nad tokom svoje karijere. "Mega agenti", poput Žoržea Mendeša i Mina Rajole biće u prilici taj luksuz i da im ostvare. Niko neće želeti da mu, recimo, Antonio Konte sms porukom javi da više ne računa na njega, a da on nema mogućnost, poput Dijega Košte, da se od toga odbrani jer je vezan ugovrom za klub pune tri ili četiri sezone... Da Atletiko nije bio zainteresovan da plati obeštećenje, Košta bi i dalje trenirao sa drugim timom Čelsija.

Onog trenutka kada i igrači budu masovno tražili kraće ugovore od aktuelnog standarda (potpisivanje na pet ili šest godina), to će postati privilegija najboljih fudbalera u budućnosti, pa klubovi neće imati kud već će morati da se prilagode novonastaloj situaciji.



Sume novca koje će uplaćivati klub klubu (222 miliona  evra za Nejmara, 180 za Kilijana Mbapea, 160 za Felipea Kutinja, 147 za Osmana Dembelea, 105 za Pola Pogbu, itd) biće preusmerene dobrim delom ka igračima, kojima je postalo jasno koliki je novac u igri i koja lova se "troši pa troši", a to u isto vreme znači i - kolika zarada prolazi mimo njih samim tim što su sa jednim klubom potpisali ugovor na pet ili šest godina.

Pored Sančeza i Ozila iz Arsenala, ove zime slično je razmišljao i Leon Gorecka, koji će takođe naplatiti "slobodne papire" kada bude odlazio iz Šalkea, baš kao i Emre Džan kada bude napuštao Liverpul, a neka vas ne iznenadi i ako Fernandinjo na leto napusti Mančester siti i "debelo" naplati igre kod Pepa Gvardiole.

Potvrda ili demanti teorije da ulazimo u vreme slobodnih agenata, u kojem će najbolji igrači imati veću moć u svetu fudbala od funkcionera, u velikoj meri mogla bi da stigne tokom sezone 2018/19.

Zašto?

Ogroman broj aktuelnih ugovora u "ligama petice" ističe na leto 2019. Primera radi, Junajted ima deset igrača koji će naredne sezone prići ulozi slobodnog agenta, Arsenal devet, Liverpul sedam, Čelsi šest... Bilbao ima deset takvih igrača, Atletiko i Barselona pet, ali Real Madrid (pisali smo o njihovoj opreznosti) zato nema nijednog.

Menhengladbah ima devet, Šalke osam, Bajer i Dortmund pet, Bajern četiri igrača s kojima bi ove sezone trebalo produžiti ugovore ukoliko klubovi nameravaju da zadrže kontrolu nad njihovim odlascima. Manji klubovi u Nemačkoj tek su u problemu: 13 iz Hanovera, 11 iz Ajntrahta, 11 iz Verdera, 10 iz Herte... nalaze se na godinu dana od statusa slobodnog igrača.

Poput Reala, Juventus je spreman dočekao ova iskušenja i ima jednog igrača kojem 2019. ističe ugovor, Napoli dva, Roma tri, Inter četiri, Sampdorija pet, Lacio pet, Fiorentina šest, Torino šest, a Milan čak osam.



Manji klubovi iz Lige 1 uveliko su u ovom "modu", pa tako Amien ne mora da čeka 2019. U ovom klubu igra 19 igrača koji su uveliko slobodni agenti, u Strazburu 12, itd, a ka tome idu i oni standardni "snabdevači" Arsenala i ostalih klubova iz Engleske i Španije…

Ren ima devet igrača sa ugovorom do juna 2019, Nica osam, PSŽ šest, Bordo pet, Marsej četiri, Sent Etjen četiri, Lil tri, Monako i Lion po dvojicu…

Iako je i dalje rano govoriti o posledicama trenda koji je u povoju, deluje kao da će kratkoročni ugovori i češći odlasci igrača bez obeštećenja stvoriti i uslove u kojima još jedna tekovina američkog sporta - "selari kep" - neće izgledati tako neprimenljivo u evropskom fudbalu, naprotiv.

Onog trenutka kada predsednik ili vlasnik jednog kluba ne bude u mogućnosti da kaže: "Nismo zainteresovani, a izlazna klauzula vam iznosi 500 miliona evra, pa vi izvolite", promeniće se i način pregovora između dva kluba posle čega će visina zarade pojedinca biti daleko značajnija od njegove cene na tržištu koju su odredili drugi.

Biće zanimljivo videti ko će se u svemu ovome najbolje snaći.

Pored agenata fudbalera, naravno, njihova zarada je zagarantovana.