Crna serija po Partizan i njegovu odbranu traje već puna tri meseca. Doduše, u međuvremenu je bila i pauza u Superligi, ali činjenicu da je "parni valjak" na osam uzastopnih takmičarskih utakmica primio najmanje po gol, čini još više zabrinjavajućom.

 Mnogo toga se poslednjih dana svalilo na napad i ofanzivni deo tim srpskog prvaka. Istina je da crno-beli teško dolaze do prilika, koje po pravilu još teže koriste, ali je isto tako tačno da ekipa Miroslava Đukića još lakše prima golove i da protivnicima Partizana uopšte ne treba mnogo truda da bi je prevarili i savladali.

Redom su u tome uspevali Vojvodina, Dinamo Kijev, Napredak, Crvena zvezda, Viktorija Plzenj, Mladost i Zemun.

Poenta nije okriviti defanzivnu liniju kluba iz Humske, koja je u prošloj sezoni, ali i sa Nikolom "Blekijem" Milenkovićem u postavi, bila stub šampionske kreacije trenera Marka Nikolića.

Kako napad jednog tima polazi od zadnje linije, tako i odbrana, kako to fudbalski treneri vole da kažu, počinje od napada i u modernom fudbalu neophodno je da svi u njoj učestvuju, da bi se rivalu umanjile šanse da uopšte priđe i zapreti poslednjoj prepreci, a to je u ovom slučaju golman Vladimir Stojković.

Iako postavka Đukićevog tima, sa dvojicom zadnjih veznih igrača, na prvi pogled deluje više defanzivna nego ofanzivna formacija, rezultati u praksi potvrđuju suprotno. Odnosno, govore da u igri Partizana skoro pa ništa ne funkcioniše poslednjih meseci.

Partizan je na čak osam uzastopnih utakmica primio najmanje po gol, a u tim duelima ostavrio je samo jednu pobedu i to teškom mukom izvojevanu u Lučanima protiv Mladosti (2:1). Precizno govoreći, ako zanemarimo pauzu, za vreme koje se očekivalo da se unapredi igra crno-belih, kako u ofanzivi, tako i u defanzivi, Partizan je za 20 takmičarskih dana (od 3. do 13. decembra i od 15. do 25. februara) odigrao osam mečeva - jednom pobedio, tri puta izgubio i četiri puta remizirao, uz gol razliku 8:13!

Bolje ispasti sa Stojketom u napadu nego ovako...

Vrlo loše!

Za uzrokom zbog čeka je "valjak" krajem novembra i od utakmice sa Spartakom u Beogradu (1:1, 26. novembar) počeo da posrće i ne staje, intezivno traga stručni štab, koji je u međuvremenu dobio jaku podršku čelnika kluba (ne i većeg dela javnosti i navijača), bez obzira što su rezultati daleko ispod renomea tradicije i istorije Partizana. Više puta je i sam trener Đukić istakao da su uslovi za zimske pripreme bili odlični i da su tokom pauze stigla adekvatna pojačanja za nadogradnju tima. Očekivalo se i da će igrači koji su propustili letnje pripreme posle odrađenih zimskih biti daleko više kompatibilni s timom, ali to se nije dogodilo.

Za samo nekoliko dana izgubljena je mogućnost nadmetanja u Evropi (manje bitno), a sve je dalje i titula, jer Crvena zvezda sada ima 11 bodova prednosti (više bitno).

I kada postoji posed ne stvaraju se prilike. Teško se neutrališe izrazito defanzivna orjentacija rivala, a i kada nije tako, kao u revanšu protiv Viktorije, Partizan deluje bezopasno, sa mnogo preskakanja, uprkos činjenici da na sredini terena ima čak petoricu veznih igrača.

Tek na momente, u "večitom derbiju" i u prvom meču protiv Čeha, crno-beli su pokazali da mogu. Međutim, dobra igra nije materijalizovana kroz rezultat, jer su u oba slučaju protivnici Partizana iskoristili i najmanji pad u igri i stigli do po njih povoljnih ishoda.

Teško je iz ove perspektive ustanoviti šta je uzrok takvog strmoglavog pada forme i nemogućnosti da se ona podigne i posle jednoipomesečnog zajedničkog i svakodnevnog treniranja. Ako je umor bio opravdanje krajem decembra, više nije. Kvalitet postoji i on je tokom jeseni potvrđen na delu, jer je pre "crne" serije Partizan u nizu ostvario osam pobeda na tri fronta, postigavši 20 golova i primivši samo pet.

Moraće Partizan hitno da pronađe način da prevaziđe krizu rezultata i igre, koja je evidentna.

Svi krediti su potrošeni i strepljenja više nema...