Mundijal 1938 - Francuska

Treći Mundijal održan je u godini koja je prethodila izbijanju Drugog svetskog rata i selekcija Italije uspela je da odbrani titulu osvojenu na svom tlu, iskoristivši odsustvo nekoliko jakih ekipa iz Južne Amerike.

Prvenstvo je trebalo da posluži kao pokazatelj harmonije u svetskoj fudbalskoj porodici, međutim, Argentinci i Urugvajci nisu bili zadovoljni odlukom da se ono opet održi u Evropi i jednostavno su ostali kod kuće.

Prvi put u istoriji na šampionat su se direktno plasirali branilac trona (Italija) i organizator turnira (Francuska).

Počevši od tada, šampion sveta i domaćin Mundijala bili su pošteđeni kvalifikacija za narednih 14 turnira i to pravilo bilo je na snazi zaključno sa prvenstvom u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine. Posle toga, automatsko učešće je ostalo privilegija organizatora, dok je svetski prvak, u konkretnom slučaju Brazil, morao da prođe kvalifikacioni ciklus.

Kao na Mundijalu 1934, od samog početka (osmina finala) se igralo po "nokaut" sistemu. Italijani su tu fazu prebrodili uz dosta sreće, pošto su u reprizi polufinala olimpijskog turnira 1936. savladali Norvešku sa 2:1, tek posle produžetaka.

Prvi i jedini put, na završnici SP pojavile su se Kuba (zato što je Meksiko otkazao) i Holandska Istočna Indija (buduća Indonezija). Kubanci su remizirali sa Rumunijom (3:3), a pobedom od 2:1 u ponovljenom meču osmine finala stekli su pravo da ih Švedska u četvrtfinalu porazi katastrofalnim rezultatom 8:0. Selekcija holandske kolonije izvukla je Mađare i odmah se oprostila od šampionata, izgubivši sa 6:0.

Usamljeni predstavnik Južne Amerike bio je Brazil. Iako sa velikim brojem debitanata, "karioke" su u prvoj rundi pobedile Poljsku sa 6:5, a onda u ponovljenom četvrtfinalnom sudaru i aktuelne vicešampione, Čehoslovake (2:1). Prvi njihov susret završen je opštom tučom, koja je u krajnjem bilansu dala trojicu isključenih fudbalera i dvojicu u bolnici.

Francuska je na startu bila bolja od Belgije (3:1), ali je na sledećem koraku poklekla pred moćnim Italijanima (1:3). Tada je postalo jasno da će to biti prvi Mundijal na kom neće trijumfovati reprezentacija domaćina.

Gledano po kvalitetu, Brazilci su u polufinalni okršaj sa "azurima" ušli kao favoriti, međutim, dve utakmice sa Česima za samo tri dana rezultirale su iscrpljenošću nekolicine standardnih igrača, među kojima i sjajnog golgetera Leonidasa. Selektor Adeniar Pimienta odlučio je da ga odmori i to se pokazalo presudnim u meču koji su Italijani rešili u svoju korist sa 2:1.

Mađarska je u polufinalu oduvala Šveđane sa terena (5:1), ali nije impresionirala Italijane, koji su u odlučujućem okršaju, 19. juna u Parizu, potvrdili klasu pobedom od 4:2 (Kolausi 6, 35, Piola 19, 82 - Titkoš 8, Šaroši 70).

Đino Kolausi postao je prvi fudbaler koji je u finalu Mundijala bio dvostruki strelac - Silvio Piola je za ulazak u istoriju zakaznio pedesetak minuta - a Italija se drugi put zaredom popela na krov sveta. Na sledeće slavlje čekali su 44 godine, do SP u Španiji 1982.