Slaviša Jokanović i njegov Fulam u miru se pripremaju za meč godine na Vembliju.

Na čuvenom engleskom stadionu, ekipa srpskog stručnjaka igraće u subotu 26. maja protiv Aston Vile za plasman u Premijer ligu. Nije potrebno naglašavati značaj te utakmice, kao i vrednost pobede, koja se izražava u desetinama miliona funti.

U najavi utakmice, engleskim novinarima posebno je privukla pažnju činjenica da su Slaviša Jokanović (49) i štoper Vile Džon Teri (37) bili saigrači u Čelsiju, u kojem je Jokan nosio "desetku" dok je Teri postajao stub odbrane i legenda kluba.

Saigrači su bili od 2000. do 2002. godine.

"Prvi put kada sam ga video prišao sam Mariju Staniću i pitao sam ga: 'Ko je taj  starac? Mario se okrenuo ka meni i rekao mi: 'Ne, on je klinac, ima samo 19 godina i veoma je dobar", pamti Jokanović i danas.

"Džon se tada tek vratio u Čelsi sa pozajmice Notingem Forestu. Da se ne lažemo, ne izgleda mnogo drugačije ni danas, jer je imao lice odraslog čoveka", dodao je menadžer Fulama.

Nekadašnji reprezentativac naše zemlje kaže da je od početka bilo jasno da je Teri nešto posebno.

"Čelsi je imao šampione sveta, Franka Lebefa i Marsela Desaija, ali u roku od dve godine ovaj momak je bio izglasan za najboljeg igrača Premijer lige. Bio je mlad, ali je znao da vas šutne. Imao je te ulične, 'prljave' trikove, mada je znao da igra", kaže Jokanović.

Sa druge strane, već tada se "videlo" da će Teri imati veće probleme van terena nego na njemu i to je ubrzo bilo i dokazano. Jokan posebno pamti jednu ne baš prijatnu anegdotu.

"Svi su znali da će biti dobar igrači, ali nekad je 'prizivao' probleme i dospevao tako u novine. Pamtim kad je bio uhapšen pred meč protiv Noriča, pa je pravo iz ćelije došao da igra. Rekao sam mu 'Džone, ako hoćeš ići ću na pivo s tobom, jer niko ne zna ko sam ja, ali će saznati kada nas uslikaju zajedno".

Heroj i antiheroj: Džona Terija pamtićemo po...

Teri je sada legenda engleskog i evropskog fudbala i velikom utakmicom će završiti svoju prvu profesionalnu sezonu van Čelsija. Jokanović ističe kao pozitivan primer to što će dugogodišnji kapiten Čelsija biti potpuno staložen i spreman za borbu.

"Ko zna šta će moji momci da osete kada budu istrčali na Vembli, dok će za Džona to biti samo jedna u nizu utakmica. Biće potpuno miran".

Istovremeno, ni Jokanović sigurno neće biti previše uzbuđen i to ne samo zbog velike igračke karijere, već i zbog toga što je pre tri godine već uveo jednu ekipu (Votford) u Premijer ligu. I kao fudbaler i kao menadžer ima veliko iskustvo u Engleskoj, mada i dalje živo pamti 2002. godinu, kada se tek doselio u London i obukao dres Čelsija.

"Kada sam došao u Votford ljudi nisu znali da mi izgovore ime. Imao sam vremena da čujem engleski izgovor", priznao je Jokanović pre nego što se setio igračkog početka na Ostrvu.

"Kada sam prvi put igrao za Čelsi protiv Liverpula, tek sam bio došao u Englesku, posle osam godina u Španiji. Hteo sam da igram fudbal na dva dodira, ali nisam mogao da nađem saigrača pred sobom, pa sam vratio loptu iza. Publici se to nije svidelo", kaže Jokanović.

"Rej Vilkins, fantastičan čovek i trener sa velikim iskustvom, rekao mi je 'Slaviša, znam šta pokušavaš da uradiš, ali ako ne možeš da ideš napred, onda nemoj da igraš sa dva dodira. Nemoj ni jednim. Igraj sa pola dodira. Šutni loptu napred i ne komplikuj sebi život. Na kraju sam samo rekao 'od**bite' i ispucao je ka napadu. To je bilo moje prvo iskustvo u Engleskoj. Bilo je sve mnogo brže i nisam bio zadovoljan, niti sam igrao kako sam želeo da igram, ali su mi noge bile potpuno 'mrtve' posle utakmice. Prosto, potrebno vam je vreme da se naviknete i nije jednostavno ljudima van Engleske da se adaptiraju".

Jokanović je engleskim novinarima pomenuo i da je odrastao u Novom Sadu, gde je igrao na ulici po osam sati. Njegov otac, instruktor vožnje, nije bio oduševljen idejom da mu sin bude fudbaler, pa se Jokan kasnije igrački razvio i nije ozbiljno shvatao fudbal dok nije napunio 14 godina. Čak mu je draže bilo da igra u svom kraju nego u zvaničnim utakmicama.

Danas je potpuno fokusiran na najpopularniji sport, ali i na svoju porodicu - suprugu, ćerke Stašu, Saru i na sina Marka. Oni žive u Madridu, gde mu se deca školuju, mada će svi sledeće subote doći u Englesku da podrže oca u meču sezone.

"Biće to sjajan doživljaj. Velika je stvar biti deo prve Fulamove ekipe koja je posle 43 godine došla na Vembli. Međutim, nismo uradili posao do kraja. Pobeda protiv Derbi Kauntija (u polufinalu plej-ofa) neće značiti ništa ako ne pobedimo i protiv Vile. Nije dovoljno biti tamo i reći da je Vembli lepo mesto. Idemo tamo da pobedimo. Nikad se ne predajem i nikad ne odustajem. Blizu smo prilike i naša ambicija mora biti da je iskoristimo".