/od reportera Monda iz Rusije/

Dvadeset godina i četiri dana dele Mihinu i Alekovu levicu, topove dvojice legendarnih fudbalera Serije A i kapitena reprezentacija naših zemalja, koje su u međuvremenu dva puta menjale ime, jednom i granice, ali ne i naviku plavih, belih i crvenih da već u prvih 90 minuta na velikim takmičenjima ubiju i ono malo vere i entuzijazma što im je u kofere uporno pakovala uzdržana, ali verna publika.

I to, uglavnom, na spektakularan način.

TV pogotkom novog kapitena "orlova" Aleksandra Kolarova, koji je u 56. minutu utakmice odigrane juče na kosmodromu u Samari razbio mit o nesavladivom Kejloru Navasu, naš najbolji tim zabeležio je prvu pobedu na startu nekog velikog takmičenja još od 14. juna 1998. kada je Siniša Mihajlović probušio Nimu Nakišu sa slične pozicije samo 17 minuta kasnije i na semaforu u Sent Etjenu ispisao: SR Jugoslavija - Iran 1:0.

FOTO DANA: Kolarov skida paučinu!


U te dve decenije, od Francuske do Rusije, nismo često upisivali imena među učesnike evropskih i svetskih prvenstava, ali smo se po pravilu ispisivali na upečatljiv i nezaboravan način, zbog čega pojedini ljubitelji fudbala na ovim prostorima i danas imaju tikove i nemirne snove, a najčešćih je kako Mijat u belim kopačkama pogađa The Prečku i šalje Holanđane na megdan Hrvatima za bronzu.

Svega je bilo u međuvremenu, počev od 3:0 za Slovence pre ulaska u poslednjih pola sata igre 13. juna 2000, kada je plahoviti Miha video dve žute (za četiri) minute i isprovocirao Sava i Drulu da za oko 400 sekundi postignu isto koliko Zahovič i Pavlin pre toga za i dalje nedokučivih 3:3.

To je bio prvi od četiri legendarna čina u silasku SRJ sa fudbalske scene, gde je drugi pripao Mateji isključenom posle manje od minuta na terenu, treći otvorenom šamaranju sa Špancima gde smo naravno mi primili udarac vise, a četvrti kompletnoj generaciji fudbalera za koju se govorilo da bi bila prvak sveta da nije bilo rata i sankcija međutim koja je XX vek okončala na tužan i neizbrisiv način - porazom 1:6 na "De Kajpu" od nemilosrdnih Holanđana.

S obzirom na to da je naš bojkot evropskih prvenstava ove godine postao punoletan, naredna dva kraja pre kraja doživeli smo na Mundijalima u Nemačkoj i Južnoj Africi minimalnim porazima opet od Holanđana, mada je u pitanju bila nova garnitura fudbalskih prototipova u narandžastom, a onda i od jedne afričke selekcije koju smo već bili pobedili pa je bilo jako neprijatno kad smo shvatili da nismo.

Ruku na srce tog 11. juna 2006. u Lajpcigu pojačani selektorovim sinom koji je izvukao "last minute" putovanje na Mundijal i jesmo stvorili neke šanse, iako je od starta bilo jasno da su Vesli, Robin i Arjen bili previše dobri za reprezentaciju zemlje koja je bila u poznoj fazi razvoda. Roben nas je tako otvorio da smo se u naredne dve utakmice pred TV kamerama raspali brže od Državne Zajednice, dok je "behind the scenes" bio rezervisan za svađe, razmirice i poneki šamar kasnije iskorišćen za pojačavanje tiraža bestseler autobiografija samih aktera kultne frke na Svetog Iliju.

Slonovi su oborili, a "gaučosi" prejahali preko razbijene vojske emotivnog generala Petkovića, koja se prvi i poslednji put pojavila pod imenom SCG na velikoj sceni FIFA teatra i posle dva gola primljena u kompletnom ciklusu kvalifikacija dobila tri puta više u samo jednoj utakmici sa ništa specijalnom Argentinom - 0:6.

U razmaku od šest godina dvojica najstarijih formalno-pravnih naslednika pozamašne fudbalske imovine kraljeve i Titove Jugoslavije "šesticama" su izgubila moralno pravo da se dovode u vezu sa tri polufinala velikih takmičenja iz vremena Tirketa i Džaje, pa je bio red je bio da se - doduše presvučen u crveno, sa novim nadimkom i starom baladom koja je trebalo da popravi atmosferu - oproba i najmlađi pretendant za povratak na balkanski fudbalski presto: Srbija.

Kakav je to bolan pad mladog "orla" bio, koji su i pre šokova na premijeri u Pretoriji 13. juna 2010. godine najavila dvojica najodgovornijih ljudi u tom trenutku - selektor i predsednik "Kuće fudbala". Dim cigareta koji je kuljao iz hotelske sobe nekolicine najiskusnijih u timu nije sakrio požar u odnosima "čoveka fudbala" i "prvog čoveka srpskog fudbala" u čijem su plamenu prvi izgoreli Lune i "Kuzma kad je došo", što bi rek'o Žiga.

Prvi je otvorio sezonu isključenja, a drugi uključen u igru pored kraj samo da bi izveo potez koji je i nenametljivog Vidu inspirisao da već u narednoj prilici pokaže kako se to može još bolje. Da je sa nama teško, a protiv nas još teže, podsetili smo planetu minimalnim porazom od Gane u prvoj i maksimalnom pobedom istim rezultatom nad Nemačkom u drugoj utakmici u koje su stala dva rukometna penala i dva isključenja - od kojih se jedno nije dogodilo ni pre, ni posle toga.

Ostaće zapisano da je najbolji strelac u istoriji Mundijala i još aktuelni svetski šampion, Miroslav Klose, suočen sa Antarinim protagonizmom lopte dobio jedini crveni karton u preko 110 nastupa za reprezentaciju koju je Lane bacio u kanal u pauzi između poraza od Gane… i Australije.

Kada je nedosuđeni penal za osminu finala oplakao na kolenima, čovek iz naroda i čovek naroda narodski je sve po spisku nadležnima tako da smo sa selektorom u VIP loži u predstojećem ciklusu diskvalifikacija eliminisani i pre nego što su bile počele. Bio je to ujedno i početak serije uspešno neobavljenih poslova za koje su razlazima nagrađivani Pižon, Miha, Drula, neki čovek kog nam je predložila UEFA i Radovan Ćurčić dva puta, tako da smo postigli het-.trik pred TV ekranima sve do dolaska pomalo zaboravljenog Muslina.

Ovom veteranu bitaka za fudbalske rezultate, kojem je igra bila samo neminovnost na putu ka ostvarenju cilja, uspelo je sa unapred otpisanom grupom igrača da ne uspe u onome što je bila naša osnovna snaga - da ne uspemo!

Međutim to što je Muslin dve godine bio nedostupan za SMS poruke koje su mu slali zdrav razum i mudrost trećeg doba, nakon čega je veza sa Pazovom prekinuta, spletom okolnosti koji može samo srpskom fudbalu da se dogodi uspeli smo da sve ono rezervisano za prvih 90 minuta na šampionatu "obavimo na vreme" i potom zaigramo fudbal zbog kog se danas konačno osećamo dobro, motivisano, raspoloženo…

...zbog kog jedva čekamo narednu utakmicu, a ne narednu konferenciju.

Jednu takvu, neprijatnu, a priori je obavio selektorov pomoćnik Krstajić koji je iznenada ukazanu šansu iskoristio da na Kokezinu retko viđenu smenu čoveka koji je odveo ekipu na Svetsko prvenstvo odgovori još ređe viđenom smenom kapitena sa više od 100 nastupa u nacionalnom timu.

Narodu nije bilo potrebno mnogo.

I, nemojte da se lažemo, malo ko je u periodu od Gruzije do Kostarike verovao u odluke i obrazloženja tandema sa one strane Drine, o čemu postoje i neuništivi online dokazi sa ove strane gde su kao zvanične verzije bile prihvaćene Kežmanova osveta Muslinu i sklanjanje Baneta kako bi Deki ostao rekorder.

Iako izvesno nikada nećemo znati šta se tačno dogodilo u ova dva slučaja, pošteno je reći i ovo: ko je bio sumnjičav, rezervisan i negativan dok je fudbalski velikan bez iskustva u svom novom poslu točio 23 litre goriva u ladu "samaru" za tekući ruski reli, imao je i previše opravdanih razloga za to!

U taj rezervoar sipano je svega i svačega u tih 7.307 dana od utakmice sa Irancima koju je, između ostalog, obeležio i nezaboravan Andrijaševićev komentar: "Ali Dai, Ali Dai, ali Mirković…"

Međutim, kada je svanuo 7.308. dan, najbolji fudbaleri koje ova zemlja ima u samo 90 minuta učinili su ono što generacijama fantastičnih igrača nije uspevalo pune dve decenije - da entuzijazam, optimizam, ponos i vera samo postanu jači posle prve utakmice na turniru.

Daleko od toga da su Krstajićevi "orlovi" bili perfektni u panično odbranjenoj pobedi na startu Mundijala u Rusiji, čemu je doprineo i VARljivi carinik iz Senegala, daleko od toga da je selektor na debiju složio Rubikovu kocku bez greške, daleko od toga da nije bilo propusta i da nema prostora za napredak, ali daleko od toga da ovo iščekivanje utakmice sa Švajcarevićima i Švajcaćirijima ima bilo kakve veze sa onim deprimirajućim osećajem kad je tek počelo a mi već nešto moramo i neko drugi mora za nas.

Da, jeste prošlo samo 90 minuta i jeste to premalo da zaboravimo 20 godina, ali ovo i jeste priča o prvih 90 minuta. Najčešće i poslednjih.

Delovali smo kao tim, kao ekipa, kao sastav, videlo se to još kad je kamera zumirala smenjenog i promovisanog kapitena kako se po ko zna koji put pozdravljaju pred zajedničku bitku, nije bilo igrača na terenu koji je u duele ulazio sa manje od 100 odsto, Kostarikanci su od silnih sudara sa pozitivnom energijom pobegli pred svoj gol u drugom poluvremenu i bili solidno nadigrani, a da pritom nije zabeleženo da je neko negodovao i dizao ruke posle saigračeve greške.

A, bilo ih je naročito u prvih 20 minuta dok je trema još kočila stopala. Nije zabeleženo da neko neće ili ne želi, zabeleženo je samo suprotno.

Četiri su sitna, ali bitna detalja napravila jasnu razliku između tima kog se sad pribojavaju drugi i onog kog smo se pribojavali mi sami:

a) da u ovom periodu karijere jeste istinski lider istog tima čija je onomad na "Maksimiru" bio slaba karika, Kolarov je pokazao tehnički perfektnim udarcem koji je sa tribina "Kosmos arene" delovao kao rutina i to u trenutku kada je Mitrović propustio najbolju od tri šanse na utakmici u kojoj bismo do skoro sasvim izvesno bili žrtva "nepisanog pravila" (koji je za Srbe poput fudbalskog leks specijalisa).

b) posle verovatno jedine neodgovorno i naivno izgubljene lopte naših na sredini terena tokom večnih 100 minuta igre u Samari, Milivojević i Kolarov umalo nisu povredili jedan drugoga silinom koju su uneli u duel u nameri da poprave grešku saigrača čije ime ne pominjemo iz prostor razloga što nije bitno. Bitno je ono što se dogodilo potom.

c) Dogodio se zagrljaj čoveka koji je legendarnom kapitenu saopštio da će ubuduće biti samo legendarni i čoveka koji je na tu muku morao da čita kako mu se sprema i "metla" pred Svetsko prvenstvo u zemlji u kojoj živi i radi i u koju je doneo trocifreni broj utakmica za koje se ne dobija lova već pljuvačina. I sve to odigralo se na najsvetlijoj pozornici na kojoj je uživo obesmišljena jedna od najbanalnijih teorija zavera od svih teorija zavera koje su do sada plasirane. Ona o Banetu i Dekiju, koji je sve to gledao i aplaudirao.

d) Sergej.

Ne, pod d) ne piše da Toške nije pogrešio što je uveliko uzeo lovu u Kini jer bi danas dobio duplo više, pod d) ne piše da Nikolina Samara jednog dana neće biti isto što i Nemanjin Napulj, pod d) ne piše da 3M uskoro neće postati elitni vezni red svetskog preprezentativnog fudbala, pod d) ne piše da je mala stvar što je Ljaja hrabro prihvatio selektorov previd za koji je platio izmenom i najslabijim ocenama u današnoj štampi koja odjednom nije više trećerazredna tabloidna bljuvotina, pod d) ne piše ni da je "desetki" bilo lako da se adaptira na pojavu nove dominantne figure u veznom redom zbog koje je otišao još šire udesno... Pod d) piše da se u samo 90 minuta pokazalo da biti isključiv ne znači i biti u pravu i da je učeniku u rekordno kratkom roku uspelo ono za šta nas je učitelj ubeđivao da je nemoguće - da taj otresiti klinac koji je prekrstio samog sebe igra u oba pravca i bude centralna figura utakmice. Onaj koji je trebalo da ga kazni, ali potom i pobedi njegov nemirni mladalački duh, procenio je da takav dečak nije vredan još jednog razgovora, još jedne šanse, još većeg poverenja.

Selektor bez iskustva nije pogrešio kada je verovao, možda bismo i mi navijači mogli da pogrešimo ako nastavimo da ne verujemo.

Ako bismo verovali, shvatili bismo i koliko je nebitan remi Brazila i Švajcarske.