Pre Italije ’90 ne sećamo se ničega. Ali bukvalno ničega, ne samo fudbala. Čak i te 1990. se seća samo jedan od nas dvojice (prim. aut. Viktor).

Na klupi Ivica Osim. Čovek nervozan i kad vodimo, ne gasi cigaru, još se preprečavaju računi za viski iz minibara po italijanskim hotelima. Nije voleo Pančeva. Više mu se dopadao stakleni Zlatko Vujović. Da je mogao, verovatno i ne bi vodio Pančeva u Italiju, al je Kobra bio mnogo dobar, pa je sudbina buduće zlatne kopačke i prvaka Evrope bila - klupa. Samo ga je jednom te 1990. godine Osim ubacio u igru i čovek je dao gol. Iznerviralo je popularnog Švabu tada na Mundijalu što se Pančev radovao i plezio kad je dao gol Emiraćanima. Nije ga više ubacivao…

Prosinečki, budući igrač Reala i Barse, počinje uvek na klupi, više je voleo Davora Jozića. Šta će mu eksplozivni Robert Jarni, kad ima Vulića i Predraga Spasića (inače višestrukog rekordera po broju autogolova). Deja smo gledali tek ponekad, jbg, igra Pape koji je tada već izgledao starije i od samog Osima.

"DRAGO MI JE ŠTO IMAM SEDAM MILION SARADNIKA I KOLEGA"

Starija generacija je poštovala Osima, kažu bio je strašan igrač. Naša generacija ga se ne seća kao fudbalera. Mi se kao kroz maglu sećamo Bobana, Deja, Prosinečkog, Pančeva, Jarnog i drugih, ali kako, po pravilu, ulaze tamo negde oko 85. minuta.

Raspad Jugoslavije. Neka "nova" reprezentacija, ali stari principi. Dolazi druga legenda, koje se takođe ne sećamo kao igrača – Santrač, majstor konferencija za štampu. I dan danas, Brazilcima (al' onim pravim, ne ovim evropskim) moramo da objašnjavamo zašto je Rambo odigrao samo jednu utakmicu u startnih 11 za reprezentaciju. Činjenica je, nisu igrali na istoj poziciji Rambo i Branko Brnović (prim. aut. Dragoljub, brat mu, bio je jedan od Osimovih ljubimaca - promašio penal 1990. i to sopstvenom odlukom da je možda četvrtfinale SP momenat da vidi kako je to šutirati penal levom nogom!?). Razlog: do danas je ostalo neobjašnjeno na kojoj poziciji je igrao Branko Brnović. Ipak za reprezentaciju je igrao punih 10 godina. Rambo Petković je za to vreme postao legenda Brazila, jedini koji je igrao za Flamengo, Vasko da Gamu, Fluminense i Santos. Da nije odigrao tu mizeriju za SRJ, igrao bi, ni manje ni više, nego za Brazil! Leonardo je ionako zamenjen u finalu 1998. na poluvremenu. Dunga, Rivaldo, Rambo, Bebeto i pravi Ronaldo. Ko zna, možda bi Rambo dao gol iz kornera u Sen Deniju te večeri, to mu je bila specijalnost.

Boškovu je Kralj branio bolje od Kocića, (Klajvert, Klojfert, Klujfert - po jedan izgovor Milojka Pantića za svaki Patrikov gol). Dejo je voleo Dmitrovića (mada kažu da je jedna bečka partija pokera bila kriva za to). Mali Napoleon (V.S.O.P.) nije znao ni gde je, a ni šta je. Petko je, eto zašto da ne, odlučio da pozove rezervistu OFK Beograda, igrom slučaja, to je bio njegov sin. Pižon je iznenadio i nas, a i Slovence kad je na gol stavio Jorgačevića. Mihi nije trebao Matić, Radovanu Čurčiću nije trebao Tadić, a Muslinu ne treba Sergej (ne uklapa se u koncepciju, ostaće misterija koju).

I, tako, dođe duel sa Kostarikom. Na klupi Krstaja. Dobar levi bek i to je to, nije bio legenda, da se ne lažemo. Gledamo sastav. Gledamo klupu… Onda opet tražimo nekog novog Ramba Petkovića, tražimo novu nepravdu i razlog da posle pljujemo sve živo, logično. Ništa. Ćorak. Ma nemoguće!!!

Prvi put na bitnom meču 7.000.000 selektora nema šta da zameri, bar što se tiče sastava prve postave.

Kako ćemo selektora sad da napadamo ako je izveo najboljih 11?! Šta se radi u ovakvoj, do sada, neviđenoj situaciji? Šta je razlog? Možda odgovor leži u Krstajinoj trenerskoj karijeri. Naime, čovek nikada nikoga nije trenirao. Ovo mu je bila prva zvanična utakmica. Da nije je Krstaja naš čovek u njihovim redovima? Hmm... Sad kad vrtimo film unazad, napravio se blesav kad je propustio loptu koja mu je išla na nogu, bez blama, sve da bi ukrao još par sekundi Kostarikancima, a i odelo mu nekako čudno stoji, ko da se maskirao u trenera! Deca su mu mala da zaigraju na svetskom, Ivica je stručni konsultant kod Strajnićevog dvojnika, o Rambu se snimaju dokumentarci, braća Brnović su sada, očekivano, funkcioneri u Crnoj Gori, Jorgačeviću se gubi svaki trag posle one Halejeve komete u Ljubljani.

Na prvenstvu su i Matić i Tadić i Sergej. Kidaju kako igraju. Videćemo šta će biti, samo da selektor ostane ovakav, jedan od nas prokuženih sedam miliona što misle da sve znaju. Nemoj da te pokvare i možda ćeš postati legenda. Možda.

I još nešto, što se tiče VAR-a, super ideja.

(Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna)