700 kilometara na sever u kolima sa Svetom

/od reportera Monda iz Rusije/

Svetino pečeno pile u kombinaciji sa jako začinjenim prebrancem bilo je sve što mi je bilo potrebno juče, nakon što sam se prethodne noći sa burnog slavlja u centru Moskve vratio u stan sa groznicom.

Ali, ne fudbalskom, već onom od koje se tresete kao kada je potrebno da izvedete penal pred 70.000 Rusa na tribinama.

Mada su neke moje kolege imale drugačije planove za osminu finala, nije mi palo napamet da propustim utakmicu Rusija - Španija na "Lužnjikiju", po cenu da bude najgora na šampionatu i bila je sve dok nas Igor Akinfejev nije uverio da se nalazi u formi života, sve suprotno svom mlađem i popularnijem kolegi sa druge strane igrališta. 

Onoj na kojoj se nije igrao fudbal tog sparnog popodneva.

(inače David De Hea je odbranio jedan od sedam šuteva koji su išli u okvir gola, što se nije dogodilo od 1966. godine)

Moji planovi za to veče bili su da se sa blagom temperaturom vratim u stan, pustim Hrvatska - Danska i uz čaj i vitamine napišem kako sam bio u pravu da je odlazak na utakmicu domaćina Mundijala doživljaj za sebe, bitno različit od svih ostalih, ali i kad sam očekivao da će Španci u nekom trenutku iz svega lošeg što im se dogodilo ući u ritam i razbiti "bunker" za koji se odlučio Stanislav Čerčesov, a na kom bi mu čestitao i sam general Georgij Konstantinovič Žukov.

Međutim, jedan čovek imao je drugačije planove za mene. Potezom kakav je na FIFA svetskim prvenstvima izvodio samo Nemanja Vidić, Đerar Pike vratio je Ruse u rovove malo nakon što ih je njegov brat blizanac Serhio Ramos naterao da krenu goloruki u juriš, a posle toga nije više bilo ničeg crvenog, ni furioznog u jeftinoj imitaciji Pepove vizije fudbala kojom je pokušao da se posluži Fernando Jero.

Stane je bio u pravu, baš kao i Karlota, bivši prvak Evrope i sveta poneo puške na ruski front, ali ne i barut. Sve što je njegov tim trebalo da uradi je da se pomera prema lopti koja je išla u svim pravcima, osim ka golu, a i kada jeste - tamo je stajao čovek čije je ime odzvanjalo moskovskim hodnicima do dugo u noć.

Malo Pike, malo Akinfejev, poslali su lošijeg dalje, naciju u ekstazu, a mene u još jednu šetnju centrom Moskve, gde su burno bile proslavljene i pobede nad Saudi Arabijom i Egiptom, pa kako ne bi i ova za prvo četvrtfinale Svetskog prvenstva od raspada SSSR.

Stigli smo jutros, posle osam i po sati puta (od kojih sam ja vozio sedam, sa uživanjem), a Sveta puštao odličnu muziku, i AC/DC, i Zlatka Pejakovića, i Lake pingvine, i Jamiroquai, i pokojnog Delču, i Idole, i UB40, i neke Ruse za koje mi je bilo glupo da mu kažem da su užasni, a da mi se čini da pritom nismo ćutali 3 minuta.

Posle 20 dana tokom kojih nam se komunikacija manje-više svodila na: "Ej, Sveto, zaključali su me u stan", "Sveto, vidi, nemam kartu za Samaru", "Ćao, Sveto, kako se beše zove onaj lek?", prvi put smo se ispričali k'o ljudi, pa nisam ni primetio da smo iz nestvarnih prizora svitanja u 2:30 uleteli u izmaglicu sa Baltika u kojoj su ostala sakrivena oronula petrovgradska predgrađa.

Rekao mi je da ni za čim ne žali kao zbog toga što zbog privatnih problema nije mogao da dođe ni Marku, ni Peđi na venčanje, a onda me je pitao za to kako na Zapadu predstavljaju Putina i ovu njegovu novu Rusiju, domaćina Svetskog prvenstva u fudbalu. Nije mu bilo drago kad sam mu odgovorio, jer kaže da slušajući predsednika zemlje u kojoj živi 20 i više godina nikada nije prepoznao jednu reč zbog koje bi bilo ko na Zapadu trebalo da se plaši.

Nasmejali smo se kad smo uporedili Putina i Trampa kao državnike i sećam se da je, u našim neuspešnim pokušajima da nađemo benzinsku pumpu u kojoj se toalet nije "pokvario baš juče pa zato ne radi", rekao da posle toliko vremena u inostranstvu nekad ne zna tačno ko je postao.

"Znam samo da nisam Rus", rekao mi je.

Posle aviona, voza sa i bez karte (čitaj: sa krevetom i klupom u vagonu-bifeu) i "car sharinga" koji se neslavno završio, ova vožnja kolima bila je nešto potpuno drugačije - od kad izađete iz Moskve, što je nekih sat vremena vožnje, pa do ulaska u Sankt Peterburg, zapravo nijednog trenutka ne izađete iz šume, koja menja samo boje stabala i krošnje, ali ne i gustinu. Od kad izađete iz Moskve, makar i na pogrešan magistralni put kao što smo mi uradili, do ulaska u Sankt Peterburg nećete naići ni na brežuljak visok 9 metara.

O potrošnji goriva i ceni ove avanture koja je tek počela prestao sam da razmišljam onog trenutka kad smo napunili rezervoar od 75 litara za 45 evra, trebalo je samo ostati budan i koncentrisan do trenutka kad smo se parkirali ispred stana u širem centru Sankt Peterburga, u kom su nas čajem i kafom sačekale još pospane Sofi i Zenja.

Posle upoznavanja i naizmeničnih razgovora na tri jezika, njih troje otišlo je na spavanje, a ja u centar grada da vam sve ovo ispričam, pa krenem ka "Krestovskij" stadionu sa druge strane luke gde će biti odigrana svakako najmanje zanumljiva utakmica osmine finala, koja mi je već jako zanimljiva.

Do sledećeg čitanja - odoh među Šveđane, Švajcarce, Srbe, Hrvate i Albance.

P. S. Da, pitao sam Svetinu malu seku, Sofi, gde da odem da popijem kafu, doručkujem i otkucam tekst i rekla mi je da ima jedno mesto koje se zove "Brat". Nije trebalo dva puta da mi kaže, a vi braćo ako se nađete u Petrovgradu obavezno svratite. Wifi je "bro", a šifra "bratobradoval".