/od reportera Monda iz Rusije/
"Neko pivo, nešto?", napisao sam Darku juče popodne, kada sam primetio da se kiša umorila posle dva dana i da se sporadično probija sunce kroz moskovsko sivilo.
Hteo-ne hteo, nije bilo presudno, jer sam bio siguran da ne želim i treći dan da provedem u stanu, čekajući da Putin ponovo upotrebi svoje supermoći i rastera oblake u okolne zemlje, sve do Srbije. Očigledno je da se čuvao za polufinala i finale, nemam drugo objašnjenje.
Darko je, naravno, bio zainteresovan, ali kako smo se već bili složili da ćemo gledati Francuska - Belgija zajedno večeras, dogovor je bio da ja završim sa svim obavezama i javim mu se, pa ako ostane vremena i energije odemo do Majakovskog na turu-dve.
Metroom mi je do Cvetnog bulevara i odlične paste bilo potrebno manje od 15 minuta, a kad sam pojeo i doručak i ručak i užinu i večeru preslušavajući razgovor sa kolegom Endijem, sve što mi u tom trenutku preostalo bila je šetnja po svaku cenu, kako bih pobedio jedini neizbežni stond - onaj posle obimnog obroka.
Palo mi je čak napamet da iznajmim bicikl, ali sam ipak krenuo "tabanusom" u uz jedan od tri prstena oko ovog monstruma od grada.
Iz ovog ugla, nije trebalo da izbrišem poruku: "Dare, mogu da budem u pabu za 15-20 minuta", odnosno nije trebalo da zastanem ispred prvog frizerskog salona na koji sam nabasao tokom skoro mesec dana u Rusiji. Zašto? Mislim da je to manje-više očigledno, ako pogledamo kakav sam napustio ovaj skupi lokal na Mira aveniji.
Iako su izgledali kao da su rođeni u Bruklinu, istetovirani i izbušeni, okruženi posetrima Bouvija, Kobejna i ostalih ikona zapadnjačke kulture, momci koji rade u salonu nisu govorili engleski, pa sam sa najmlađim od njih - čija je stolica prva ostala upražnjena - pokušao da se sporazumem kopanjem retkih slika na telefonu na kojima sam imao frizuru kakvu sam želeo tada i kakvu sam želeo sada.
Greška.
"OK, OK", rekao je momak, uzeo mašinicu i ostalo je istorija.
Na kraju mi se čak i dopalo u smislu - tražio si šta si dobio, ovo je tvoja nova FIFA svetsko prvenstvo frizura, premda verujem da bih u tom smislu bio plasiran prilično visoko, odmah između "magarenceta" Ronalda Nazarija Da Lime i "gavranke" prerano preminulog Trifona Ivanova.
"Nije noga, narašće", ponovio sam dobro poznatu utešno-ohrabrujuću krilazicu sa izloga jednog banjalučkog salona i krenuo niz ulicu kako bih uslikao što više dobrih kadrova za neku narednu priču o Moskvi.
Veče je bilo divno, nisam imao neki plan, od materijala imao sam taj razgovor sa Endijem i ideju o tekstu koji će uporediti Engleze i Francuze, ali sam imao jasnu želju da se ne vratim u stan pre nego što to bude neminovno. Korak po korak, slika po slika, prošao sam jednu od sedam Staljinki, Koncertnu dvoranu Čajkovskog, Teatar satire i našao se nadomak Majala Bronaja ulice.
Nju sam u negativnom kontekstu pomenuo u onoj priči Moskva ili Sankt Peterburg, ali su mi dve stvari prošle kroz glavu - tamo postoji park sa jezercetom, a postoji i taj restoran-bar koji drže Gruzijci u kom uredno kao svoja nacionalna dobra prodaju srpsku rakiju od dunje i srpske kobasice od čega hoćete.
Eto, to je otprilike razlog zbog kog sam se sinoć našao za šankom u trenutku kada je nastala nesnosna galama. Bilo nas je ukupno četvoro unutra, dopisivao sam se sa Peđom, a onda se odjednom stvorila gužva i jedan visoki tamnoputi tip je držao govor i osoblju predstavljao svoje prijatelje tako što bi izgovorio ime, grad i zemlju iz kog dolaze i za koga navijaju.
Sećam se Škotska, Betis, Bredford, Australija, Mančester junajted, Irska...
"A, ja, ja sam navijač Aston Vile", rekao i tu više nisam imao dilemu oko toga da li je galamdžija na drugoj strani šanka jedan od igrača zbog kojih sam zavoleo fudbal, Premijer ligu i Liverpul.
S obzirom na to da ih je plavokosi Rus sa frizurom jednog Gorana Šepe častio "srpskom rakijom" (uh, kako mi je bilo drago, nije rekao "gruzijska" kako piše u meniju), odlučio sam da mu ne priđem tek tako, već da pošaljem piće i zamolim šankera da kaže da je za idola iz klinačkih dana.
To je izgledalo otprilike ovako.
Sten Kolimor, jednako glasno kao i do tada, prišao mi je, zagrlili smo se, upoznali, a onda me je pozvao da se pridružim njegovom povećem društvu u kom je - a, to nisam isprva mogao da primetim - bio i Mark Bosnič.
Mark je bio fantastičan od prve sekunde. Nasmejan "oko glave" pričao je sa mnom na australo-englesko-hrvatskom, pokazivao mi njegove i Savove slike iz zajedničkih dana u Birmingemu, gde su igrali i sa Đanijem i sa Stenom. Iako su sva četvorica bili "Vilijani" samo u prvom delu sezone 1997/98, jer je Sten tek bio došao iz Liverpula kao velika zvezda i reprezentativac, a Đani morao na pola sezone da pobegne u London od svih gluposti koje je do tada već bio napravio u Vili.
Ali, i Mark i Sten su izgledali kao dečaci kada su se prisećali tih dana, o Savu i Saši govorili su u superlativima i mnogo puta ponovili da im prenesem pozdrave i da kažem da nedostaju u Moskvi i Rusiji. Sa Markom sam razmenio i broj telefona, jer je insistirao da mi pošalje Savovu i njegovu sliku.
Nije im palo napamet da me odbiju za intervju, iako sam bio na korak da ni ne pitam. Zašto? Ceo razgovor je bio toliko prirodan i spontan i plašio sam se da ću "ubiti" trenutak ukoliko predložim da uključim diktafon. Ali, kakvi su bili od prvog trenutka, takvi su bili i kada sam predložio da im postavim nekoliko pitanja o fudbalu, Mundijalu, Rusiji, Hrvatskoj, Engleskoj...
Razgovor sa Markom, bivšim golmanom Aston Vile, Mančester junajteda, Čelsija i još nekolicine klubova u Engleskoj i Australiji, ostaviću za kasnije.
Sa Stenom je razgovor tekao ovako...
"Najčudnije, sigurno...", složio se sa mnom na konstataciju da gledamo prilično "uvrnuto" Svetsko prvenstvo.
"Prvo Svetsko prvenstvo koje sam video je bilo 1978. i sećam se da je Škotska bila jedini britanski predstavnik, dok je 1982. prvo kog se baš sećam sa sjajnim timovima Brazila i Italije, koji je kasnije i osvojio titulu. Bio sam prisutan na poslednjih četiri-pet Mundijala i ne mogu da se setim nekog koji je bio ovako izjednačen. Svi su govorili pred Rusiju da će tu biti pet timova, a sve ostalo smeće. Kakva glupost!", nasmejao se, slegao ramenima, klimnuo par puta glavom zabrinuto i počeo da nabraja:
"Nema Italije, nema Holandije, nema Nemačke, nema Sjedinjenih Država, nema Argentine, nema Brazila, nema Španije... Dakle, nešto čudno se ovde događa, ali ne mogu i dalje da shvatim o čemu je tačno reč. Za sada mogu da primetim da najveći broj igrača koji su učestvovali igra u Evropi, čak i Kostarikanci i Panamci, što može da ima veze jer je fudbal u Evropi sve ujednačeniji", pričao je tako da je svako u baru mogao da ga čuje, i nadovezao se:
"Možda grešim, deluje da bi moglo da ima veze s tim".
(nisam ni stigao da postavim pitanje)
"Ali, ako govorimo o čistom sportskom takmičenju, gde bi svaki tim trebalo da ima šansu da pobedi, ovo je čista perfekcija. Prvenstvo iz snova. Fudbal je sjajan, publika na stadionu je sjajna, Rusi kao domaćini su sjajni, čak je i vreme u celoj zemlji sjajno. Nemam dovoljno reči...", pričao je, dok je meni ostajalo samo da proverim da li je dikfaton i dalje uključen i klimam glavom povremeno.
"Prvi put sam bio ovde kao igrač Liverpula, igrali smo protiv Spartaka iz Vladikavkaza. Bila je 1997. Posle toga sam gledao finale između Junajteda i Čelsija 2008. Ova zemlja je sve više i više progresivna. H&M, Zara, Costa Coffee, Starbucks... isto kao i u svakom drugom gradu sveta. Ali, ono gde je Rusija otišla najdalje je što je cela zemlja, celo stanovništvo 'uvučeno' u fudbal, tu se oseća velika razlika i to čini ovaj Mundijal tako posebnim".
Deluje da te je Rusija osvojila?
"Neverovatno. Rusi su zaista veoma srdačni. Ono što smo mogli da primetimo svi je da je mnogo negativnog publiciteta izazivalo ovo Svetsko prvenstvo i to je dolazilo, neću čak reći ni iz Amerike, već iz svih zapadnoevropskih zemalja... Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka, Francuska, Italija... Sad se pitamo zbog čega je postojao toliki skepticizam", rekao je, dok mu se ton u glasu bitno menjao.
Zbog čega?
"To je sve politika. To je nastavak 'Hladnog rata'. Rusija ima mnogo prirodnih resursa, velike Zapadne zemlje žele pristup tim resursima, predsednik Ruske Federacije je rekao: 'Ne, smatramo da Rusi treba da ih poseduju', ja se neću baviti time da li je to ispravno ili ne, ono što hoću da kažem je da imamo novi 'Hladni rat'. Ali, u realnosti, Rusija je kao i svaka druga zemlja", ispričao mi je, kratko zastao da propusti jednu devojku na putu do šanka i nastavio:
"Mrzim da pričam o politici, jer je neko loše vreme, počev od britanskih političara, Donalda Trampa, pa dalje preko srpskih, ruskih, bilo kojih... Ne volim to. Niti me zanima da se petljam sa njima. Ali, kada se dogodi sport, kada se ljudi skupe i igraju, vidite i sami šta se događa. Kada se navijači okupe (pokazivao je oko nas, prim. aut), evo ko je sve tu, Srbin, Englez, Hrvat, Australijanac, Španac, Škot... svi se dobro slažu i odlično provode".
Sam je poentirao.
"Voleo bih da nema političara, da su sve samo fudbalski navijači. Svet bi bio bolje mesto".
Velika utakmica vas očekuje.
"Biće veoma teško, pre svega za nas. Teret istorije je veoma težak. Ovo je zemlja koja je svetu dala ovu igru, ali koja počela da nestaje u modernom fudbalskom dobu. Imamo veoma nezgodne medije. Engleska, Engleska, Engleska... Ali, očekivanja pred ovaj turnir su bila neočekivano niska. Sada su se podigla. Tim je mlad, napredan, iskren, ljudi su počeli da se prepoznaju u tom timu, da se poistovećuju sa njim, nema velikih zvezda poput Bekama, Skolsa, Terija, Ferdinanda... I to nas je sve iznenadilo, ali sada već uživamo prateći ih", tu je već bio ponovo nasmejan i dobro raspoložen, jer smo se makli od politike.
"Očekujem da Engleska pobedi, jer je sveukupno bolji tim. Hrvatska možda ima nešto više iskustva, dovoljno je samo da kažem Modrić i Rakitić, koliko su oni važnih utakmica odigrali samo prošle sezone? To bi moglo da napravi razliku... Ali, ipak mislim da će Engleska pobediti 1:0 ili 2:1, ali i ako Hrvatska prođe u fuinale biće to veliki skok unapred za moderni engleski fudbal".
Nastavio je...
"To je mlad tim, koji se već raduje što će u Ligi nacija igrati protiv Španije i Hrvatske, a EURO je tu već za dve godine. Svi ovi momci, osim možda Vardija i Kejhila, biće dovoljno mladi da igraju na Svetskom prvenstvu i za četiri godine..."
Pitao sam ga za tu stvar "it's coming home", koju svi ponavljaju kao na traci, a koju je ostatak sveta razumeo svako na svoj način. Ima onih koji tvrde da se Englezi tu šale na svoj račun, jer pred svaku utakmicu očekuju da će izgubiti i da će se vratiti kući, do onih koji tvrde da se tu najbolje vidi njihova arogancija, gde je manje-više jasno da će postati prvaci sveta.
Sten, hajde mi objasni o čemu je zapravo reč?
"Bio sam u reprezentaciji kada je pesma nastala. I dvojica momaka koja su je napisala došla su u naš hotel pred jednu od utakmica i rekli: 'Gledajte, ostala je još jedna godina do EURO 1996, napisali smo pesmu, igraćete na prvom šampionatu u Engleskoj od 1966, hajde da učestvujete u svemu jer se fudbal vraća kući'. Mislili su na turnir. Na kraju su je pevali Nemci kada su postali prvaci u Londonu", pričao je, a ja slušao.
"Čini mi se da je do danas to istrgnuto iz konteksta na više načina. Duhovni dom fudbala je Engleska. To prosto znači da postoji nada da će jednog dana, ako bude sreće uskoro, zemlja koja je dala svetu ovu igru imati razloga da se raduje ponovo".
Znači ništa negativno?
"Ne, ne, ne... Britanci su kraljevi ironije. Nama je jasno da nismo najbolji na svetu, ali nam ostaje nada da ćemo jednog dana biti. Možda deluje da se malo preteruje u tome, ali sve se svodi na veliko uzbuđenje od pomisli da će druga zlatna zvezdica biti prišivena i da će se fudbal vratiti kući", rekao je i, bar što se mene (a, nadam se i vas) tiče, okončao diskusiju na ovu temu.
Hajde još jednom o Savu i Saši...
"Fantastični momci", rekao je odmah.
"Saša je sada angažovan u Fudbalskoj akademiji Kristal Palasa, sa Savom sam se video nedavno, bio mi je domaćin tokom derbija Partizan - Crvena zvezda i pokazao mi sve što može da se vidi o crno-belima. On je i dalje Partizanov heroj. Mark je igrao sa njim, ja sam igrao sa njim, čovek koji je igrao širom sveta i perfektan izbor za nekoga sa kim srpski fudbal treba da nastavi da napreduje".
Kao igrači?
"Obojica su bili neverovatno talentovani igrači i još bolji prijatelji", rekao je, posle čega više nisam želeo da mu kradem vreme namenjeno za razonodu nakon, verujem, još jednog zahtevnog dana u kancelarijama "RT", za koju radi kao stručni konsultant.
"Što bi mi Savo ili Saša rekli, u pi*ku materinu...", odmahnuo je rukom i vratio se čaši vina koja ga je čekala.
Hvala Sten, rekao sam mu, a sebe ko zna koji put od polaska u Rusiju pitao šta me je i kako dovelo baš na to mesto, baš u to vreme.
Izgleda da imam sreće kao Hrvati.
"Neka me streljaju, okrenuću se ka zidu, ni 'a' neću reći": Blažić opet šokirao na suđenju - Znam šta me čeka u zatvoru
Tuča u Skupštini Srbije! Guranje, čupanje, prskanje, a Ana Brnabić pozvala obezbeđenje (Foto, video)
Primim 160€ penziju, a samo ugalj i drva koštaju 355: Težak život Ukrajinaca, mnogi uzeli rusko državljanstvo
"Dali smo sve da ubedimo Pešića da ostane": Petrušev objasnio šta je najveća razlika u reprezentaciji
Sloboda Mićalović napadnuta na parkingu: Evo kako je poznata glumica završila u Urgentnom centru