/piše Marko Jović, student žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu/

Pozornica je sredinom juna bila nameštena za najbolje, Rusija je dočekala svetsku elitu i pokazala se kao više nego dostojan domaćin za najveću fudbalsku smotru na planeti. Predstava je po običaju trajala mesec dana, sa 64 čina iza nas i zaključno sa poslednjim koji će doneti težinu celokupnoj priči, uticati na fudbal makar na četiri godine.

Naučili smo da gledamo dramska dela te da pamtimo samo najbolje glumce, da se klanjamo Staloneu za sve batine u "Rokiju", Sergeju Trifunoviću i Borisu Milivojeviću na zbunjenosti u "Munjama"... Takva praksa nepravedno je potisnula sve one Lundgrene i Cvijanoviće ovog sveta, svakog Ivana Draga ili Dedu i Pandura koji će zapravo u najvećoj meri doprineti dinamici i zanimljivosti ostvarenja.

Sporedni akteri uvek su bivali zanemareni zarad hvalospeva najboljim igračima turnira, nepravedno skrajnuti uprkos trudu i žrtvi koju su uložili da bi dogurali do poslednje nedelje takmičenja.

Ovo prvenstvo, kao i svako pre njega, izbacilo je i takve igrače. Njih nećete naći na naslovnicama, zanemarićete ih u kafanskim raspravama, smejati se statistici, i potpuno pogrešiti ukoliko im želite da svoje minute troše na klupama, a ne u igri.

Kiran Tripije je prvi koji se tako ističe iz mase, skrajnuti junak loženja da će fudbal ponovo doći kući.



Desni bek Totenhema bio je ključ Sautgejtovog sistema, ona spona između odbrane i napada koja je reper mogućnosti tima. Svet je oči uperio u svetlost golova Harija Kejna, taktičke zamisli njihovog selektora i glavu Harija Megvajera, dok im je ispod radara prošao tihi brzonogi bek koji je zaslužio mesto u najboljih 11 u Rusiji.

Statistički doprinos Tripijea sveo se na jedan gol i jednu asistenciju na šest utakmica, ali njegovo učešće u igri značilo je Englezima više od - izuzev Kejna - bilo kog drugog igrača. Dvadesetsedmogodišnjak je nudio svojim saigračima opciju više u ofanzivi, stajao visoko na protivničkoj polovini i stvarao prekopotrebnu širinu za ideju kojoj je Gordi Albion težio. Centaršutevima i igrom „jedan na jedan“ sa protivničkim bekovima stvarao je višak na desnom boku i brojne šanse i prekide iz kojih je Engleska i bila najopasnija na prvenstvu.

U sličan kalup može da se smesti i sledeći iz reda potcenjenih igrača - desni bek selekcije Belgije, Tomas Menije.



Menijeova uloga bila je manje-više ista kao i Tripijeova, širina i dubina omogućena pozicioniranjem blizu protivničke opasne zone. Značaj fudbalera Pari Sen Žermena najviše je došao do izražaja kada ga nije bilo na terenu, u utakmici polufinala protiv Francuske koju je propustio zbog parnih kartona zarađenih na meču sa Brazilom. Odsustvo Menijea bilo je nenadoknadivo koliko zbog ofanzive, toliko i zbog defanzive, pa su hitri napadači Francuske upravo kroz brzinu koja je nedostajala u odbrani Belgije stvarali nadmoć na terenu.

Njegove brojke opet su manje važne u odnosu na igrački doprinos, iako je na pet mečeva postigao gol i dva puta asistirao, puno je bitniji bio u stvaranju viška u protivničkoj trećini i defanzivnom balansu koji je omogućavao brzinom i dugačkim korakom.

Kada pomenete finaliste svi pričaju o Luki Modriću i Kilijanu Mbapeu, dok se ostali scenaristi njihovog uspeha potpuno nepravedno nalaze na medijskim marginama.

Zaslužili su lovorike i Rakitić i Subašić, izgurali su svoju ekipu do finala, Kante i Grizman su bili neizostavan komadić šampionske slagalice, ali pravi "heroji iz senke" zapravo su napadači Hrvatske i Francuske, jedan koji tek započinje svoj blistavi put u svetskom fudbalu i jedan koji je na najvećoj sceni prisutan već dugo, ali prečesto bezrazožno osporavan.

Ante Rebić i Olivije Žiru stvorili su uslove za uspeh, bili pomoćni točkovi svojih ekipa na putu do najvažnije utakmice u četvorogodišnjem ciklusu.

Prvi je na prvenstvo došao tiho, sjajna sezona koju je imao u Ajntrahtu uspela je da prođe neopaženo i mnogi stručnjaci predviđali su mu epizodnu ulogu u ekipi Zlatka Dalića. Rebić ih je osporio već u prvoj utakmici protiv Nigerije i u sivilu koje je u tih 90 minuta pokazala Hrvatska uspeo da bude najagilniji igrač i potvrdi da se u postavi ne nalazi slučajno.

Iako je dao samo jedan gol na prvenstvu, iz meča u meč krilni napadač je napredovao i sazrevao, legitimno se uvrstivši u uži krug kandidata za najbolju postavu prvenstva. U svakom trenutku kada Hrvati nisu uspevali da uspostave svoju igru, Rebić je uspevao da naniže nekoliko protivničkih igrača, natovari ih na leđa i izbori se makar za polupriliku ili udarac ka golu što je davalo motiv više njegovim saigračima i na kraju ih dovelo do poslednjeg dana šampionata.

Francuz je s druge strane statističku kolonu ostavio praznu, njegov uticaj sveo se na pražnjenje prostora i omogućavanje Grizmanu i Mbapeu da uđu u što više prilika tako što će na sebe navući protivničke štopere. Možda i najbolji svetski napadač u igri "iz prve" pokazao je to i na prethodnim utakmicama, bio je najbolja mantinela u francuskom sastavu i najvažniji igrač u povezivanju odbrane i napada.

Stvorio je mnogo mesta za brže od sebe, ali je uspeo da bude osuđen od strane gledalaca sam zato što nije postigao gol. Žiru je Francuskoj omogućio puno više od toga, hteli to da priznamo ili ne, doneo im je finale - finale u kojem je odigrao na svom nivou i trasirao put do titule.

Francuzi su ispisali poslednji čin, ispisali novu istoriju i duplirali svoj uspeh na pravom "rolerkoster" prvenstvu. Svetski kup uvek donese neke nove pobednike i gubitnike, "šmekere" i razočaranja, sa tog stanovišta ni ovaj nas nije izneverio. Sve što smo videli na ovom turniru ne bi bilo moguće bez njegovog "pomoćnog osoblja" - heroja iz senke koji su zaslužili više od ovih reči...