6 nije slučajno, 1 nije nevažno!

Fudbaleri Crvene zvezde doživeli su u sredu uveče u Parizu jedan od najneprijatnijih poraza na putovanju započetom 21. novembra 1956. u Kerkradeu, gde je u prvoj evropskoj utakmici od osnivanja kluba savladan prvak Belgije, Rapid.

Ostaće upisano da je Bora Kostić postigao dva gola u pobedi od 3:4, kao i da su crveno-beli u 2. kolo Kupa evropskih šampiona prošli nakon što su bili bolji i u revanšu, rezultatom 2:0, uz još jedan Kostićev pogodak u mreži rivala koji već dugo ne postoji pod tim imenom.

Nepune 62 godine kasnije, takođe je postignuto sedam golova u utakmici 2. kola istog takmičenja, koje takođe već dugo ne postoji pod tim imenom i u kom važe neka nova pravila.

Ostaće upisano da je u međuvremenu osnovani Pari Sen Žermen, uz het-trik najskupljeg fudbalera sveta svih vremena, Nejmara Žuniora, pobedio rezultatom 6:1 i naneo najubedljiviji poraz Crvenoj zvezdi, koja je u tih šest decenija doživela sve i svašta, baš kao i zemlja iz koje dolazi.

I dan-dva kasnije, jednako bespredmetno deluje diskusija o ishodu utakmice između ova dva kluba, odnosno sastava. Međutim, šire posmatrano, odgovor na pitanje da li je rezultat na semaforu "Parka prinčeva" realan ili nedopustiv možda nije lako dati, ali je za Crvenu zvezdu kao klub važno da taj odgovor iskreno potraži u danima koji dolaze...

...za sezone koje slede.

Kako nijedan gol nije postignut slučajno, pa tako ni konačan rezultat ne može biti slučajnost, pokušali smo u svakom da prepoznamo poruku, koja bi u nekom trenutku mogla da posluži kao pouka.

U sedam tačaka naveli smo šta bi mogli da budu uzroci i posledice najubedljivijeg, ali nikako najtežeg poraza kluba, koji je ostao bez finala Kupa šampiona sa 4:1 kod kuće, pa se plasirao u finale neviđenim autogolom u poslednjem minutu utakmice odigrane na mestu na kom je jedan od najmoćnijih timova svih vremena spas pronašao u magli kakvu Beograd nikad više nije video.

1:0 (Nejmar, 20. minut)

Utakmica protiv Pari Sen Žermena, na njegovom stadionu, pred njegovim navijačima, sa svim majstorima fudbala u opremi, pa uz sve to posle njihovog poraza rivala u Liverpulu na startu takmičenja... bio je daleko najveći izazov sa kojim se suočila ova generacija fudbalera Crvene zvezde.

Bitno drugačiji od svakog do tada na koji nije bila spremna da odgovori.

Od dolaska Vladana Milojevića u klub, koji je taman bio obeležio deceniju bez jeseni u Evropi, Crvena zvezda stasavala je i jačala neočekivano brzo, u hodu, uporedo savladavajući prepreke na putu ka najjačem evropskom društvu. Kako su se crveno-beli približavali cilju, tako je i stepenište postajalo strmije, sve dok u Parizu ispred sebe nisu ugledali zid.

Malo toga naučenog u Češkoj, Rusiji, Belorusiji, Nemačkoj, Slovačkoj, Austriji, pa čak i Engleskoj, moglo je da posluži u sudaru sa ekipom u kojoj nastupaju neki od najboljih igrača sveta na svojim pozicijama. Verovatno bi samo kod dvojice golmana postojala dilema oko pobednika u sprintu na 20 metara.

U tih 25 godina koje je Zvezda propustila što svojom, što tuđom krivicom, brzina igrača sa loptom ili bez nje postala je skupa stvar u fudbalu. Bez obzira na to što je do prvog Nejmarovog gola Milojevićev koncept odbrane delovao kompaktno, crveno-beli su od početka trošili mnogo energije da pokriju teren, kasnili su u duele i uveliko koristili ruke u pokušaju da to nadoknade.

Moglo je samo da postane gore kako je meč odmicao i postalo je kada je rival slomio otpor Branka Jovičića, Nenada Krstičića i Gorana Čaušića, trojke određene za borbu na sredini terena gde je Čaušić trebalo da ima nešto ofanzivniju ulogu, ali za nju nije imao kad.

2:0 (Nejmar, 22. minut)

Koliko je Pari Sen Žermen bio ultimativni izazov za igrače, bio je i za Milojevića, čiji trenerski potpis jeste srčana i staložena igra građena na jedinstvu koju donosi drugarski odnos u svlačionici i sigurnosti stečene timskom odbranom na terenu, ali koju je trebalo menjati za ovu priliku.

To što se trener Crvene zvezde nije odlučio za dimateovski metod otpora boljem je za svaku pohvalu, jer je sakrivanje u bunker pred neprijateljem samo po sebi veći poraz i od najubedljivijeg u istoriji, međutim deluje i da je Milojević propustio retku priliku da se zaigra u situaciji kada zaista nije imao šta da izgubi.

Ovo, naravno, ne znači bi ishod bio drugačiji da je Tuhelu suprotstavljena neočekivana postava, sa igračem više u poslednjoj liniji pored inače rovitog Vujadina Savića, "bonus" parom nogu u manevru umesto dvojice neiskorišćenih na krilu i takođe jednim u špicu, ali krupnije građe, sposobnim da izdrži duele i zadrži loptu.

Na kraju, Milojević je izmenama na poluvremenu korigovao previde u selekciji igrača, El Fardu Ben je posle 45 minuta mučenja u ulozi "lažne devetke" zaigrao licem prema golu, Milan Pavkov što snagom što konstantnim kretanjem pomogao da se težište igre češće premešta na polovinu domaćina, pa se na kraju i otvorio dugo čekani prostor za Marka Marina da bar jednom kazni visoko postavljenu odbranu "svetaca".

Poraz je istorijski pre svega zbog načina na koji je ekipa izgledala u prvom poluvremenu, u drugom je rezultat sve do Nejmarovog "ispisa" i ovacija na otvorenoj sceni bio 1:1.

3:0 (Kavani, 37. minut)

I posle svih navedenih i nenavedenih okolnosti koje su dovele do toga da 40.000 ljudi broji lopte u mreži Milana Borjana, da ih bude šest diretkno su pomogli i njegovi saigrači.

Crveno-beli su zaslužili kritike ne toliko zbog panične reakcije na prvi Nejmarov pogodak, koja je dovela do kolektivnog gubitka koncentracije i blage anarhije u kaznenom prostoru u finišu prvog poluvremena, već zbog toga što su u svemu prestali da budu tim i počeli sa međusobnim optužbama i delegiranjem odgovornosti još na terenu.

Sve suprotno pristupu koji ih je doveo u Pariz!

Svađu između Stojkovića i Degeneka, u kojoj je bek optužio štopera da "sklanja glavu" zabeležile su i kamere, zbog čega bi pogrešno bilo sve pripisati snazi rivala i limitiranim resursima u društvu bogatih, mada se mora priznati i da je reakcija na 4:0 bila pozitivna i da se sa razgovora u svlačionici, uz dve Milojevićeve izmene, na teren vratila odgovornija i pozitivnija ekipa (sa naglaskom na - ekipa).

4:0 (Di Marija, 42. minut)

Navijači Crvene zvezde, čija je veza sa usponima i padovima kluba neraskidiva i večna, decenijama su se borili širom Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta za dres sa brojem "12" i pošteno ga zaslužili. Međutim, kada su i zvanično postali "dvanaesti igrač" crveno-belih, kao da su tu ulogu pogrešno doživeli i zaboravili na "zlatno pravilo" u Ljutice Bogdana da niko nije iznad kluba.

Suprotno očekivanjima, bili su Milojevićev "najslabiji igrač" u nepune dve sezone, stavom i ponašanjem nisu se uvek stavljali na raspolaganje ekipi i zbog toga nisu ni bili tu u nekim od najvažnijih utakmica u novijoj istoriji Crvene zvezde.

Rešeni da se na tribinama, tokom fudbalskih utakmica, bave pitanjima od nacionalnog značaja, ističu političke parole i "igraju žmurke" sa ljudima iz Niona, pritom potcenjujući njihovu nezainteresovanost za bilo kakvu pravdu osim one odštampane u propozicijama takmičenja, Delije ne samo da su ostavile ekipu da se bori u tišini "Marakane", već su opteretile klub i finansijski i organizaciono.

Šteta posle svake utakmice odigrane pred praznim tribinama procenjivana je u milionima, a čelnici kluba uporedo su morali da se bave osporavanjem optužbi i sankcija koje je UEFA nemilosrdno potpisivala i slala na adresu Ljutice Bogdana 1a.

Utakmice u Beogradu najavljivane su apelima da se navija sportski, uz podsećanje na sveprisutnu uslovnu kaznu, ali se na kraju sve svodilo na iščekivanje rebusa koji će "kop" svakako istaći u nadi da će rešenje biti dovoljno komplikovano za one kojima je poruka poslata.

A, kada je UEFA štiteći svoj brend odlučila da "konvertuje" drugu utakmicu bez navijača u Beogradu u dve bez isticanja crveno-belih obeležja na strani, još jednom se dogodilo sve suprotno očekivanjima: "12. igrač" pojavio se na "Parku prinčeva" i bio najbolji pojedinac u Milojevićevom timu!

Raštrkani na svakoj od tri otvorene tribine, sakrivenih dresova ispod jakni i šalovima ostavljenim kod kuće, navijači Crvene zvezde brzo su se organizovali i glasno stali uz ekipu kojoj nisu uskratili podršku ni kada je slutilo na katastrofu... Naprotiv!

Kada su se crveno-beli pri rezultatu 4:0 vratili na drugo poluvreme, sačekalo ih je skandiranje: "Hoćemo pobedu", što je bio stav i pristup kojim su generacije zvezdaša zadužile klub da broj "12" povuče iz upotrebe, a takvu počast nije doživela nijedna od pet Zvezdinih zvezda.

Do dolaska Liverpula na "Marakanu" ostala je i utakmica na "Enfildu", kao i okončanje novog postupka koji je UEFA pokrenula zbog incidenata u Parizu. Ako ne bude drugačije, Engleze će dočekati pune tribine ludih navijača, koji su na 4:0 mogli jasno da prepoznaju koliko mogu da utiču na odnos na terenu... kada navijaju za Zvezdu.

5:0 (Mbape, 70. minut)

"Ono što te ne ubije, ojača te" izreka je koja ne može biti tačna u slučaju Crvene zvezde, koju u tih 25 godina bez Lige šampiona apsolutno nijedan događaj ili okolnost nisu učinili jačom nego što je bila.

Sanckije UN, raspad države i slom ekonomije (uz sve moralne izazove koje donosi siromašno drušvo), gomilanje dugova, okretanje menadžerima i finansijerima, zapostavljanje škole fudbala i nedomaćinsko poslovanje u mahnitoj potrazi za rezultatom koji će sam po sebi rešiti sve probleme na kraju su doveli do kulminacije i izbacivanja kluba iz UEFA takmičenja pre četiri godine.

Međutim, iako ništa od toga nije ubilo Crvenu zvezdu, daleko od toga da se u društvo najboljih vratila jača nego kada je odlazila, a otišla je kao najjača.

Ovakva, kakva je danas, rivalu je poslužila za demonstraciju sile, podizanje posle poraza na "Enfildu" golom u 92. minutu i sve je završeno rezultatom kakvih je, ruku na srce, bilo prethodnih sezona u sudarima manje ili više konkurentnih rivala: Liverpul - Bešiktaš 8:0, Real Madrid - Malme 8:0, Maribor - Liverpul 0:7, BATE - Šahtjor 0:7, Pari Sen Žermen - Seltik 7:1, Lion - Verder 7:2, Monako - Deportivo 8:3...

Samo veče pre toga, Roma je na "Olimpiku" pobedila Plzenj 5:0.

Relativizovati "šesticu" u Parizu bilo bi očekivano u današnje vreme, ali i pogrešno utoliko što Crvenu zvezdu jedna stvar bitno razlikuje od gore nabrojanih "žrtvi" modernog fudbala - bila je šampion Evrope i to je titula koja obavezuje na mnogo načina. Jedan je insistiranje na Ligi šampiona, čak i kada Liga Evrope deluje "udobnije", a drugi da su ovako ubedljivi poraz nedopustivi bez obzira na to ko je rival.

5:1 (Marin, 74. minut)

Pomenuli smo već da Milojeviću, pre svega, treba čestitati što se nije sakrio sa momcima u bunker, koji Robertu Di Mateu nije mogao da ponudi drugačiju sudbinu od silaska sa velike scene pravo sa postolja namenjenog šampionu Evrope.

Ko samom sebi nameni podređenu ulogu ne može da očekuje da će ga ostali drugačije doživeti i upravo zato nije nevažno što je Marin postigao onaj gol, makar i na 5:0.

Jedina obaveza koju crveno-beli imaju u Ligi šampiona 2018/19 je da igraju hrabro i ponosno, što u Francuskoj i nije i jeste bio slučaj. I bez neizbežnog "gledanja snimka", i stručni štab i igrači tačno znaju koje poluvreme će poslužiti za razgovor o tome kako ne sme, a koje o tome kako bi moglo na nekom narednom gostovanju...

Bunker je uvek opcija, ali u tome nema ničeg hrabrog i ponosnog.

6:1 (Nejmar 81)

U ovom trenutku nemoguće je navesti dobru stranu pariskog poraza, ali to će se promeniti posle određenog vremena sve i ako se slično ponovi na "Enfildu" ili "San Paolu".

Ali, da bi gorki porazi postali dragocena iskustva, potrebno je da trener i igrači kroz njih prođu zajedno, ostanu na okupu i vođeni istim ciljem - uvek Liga šampiona - sledeće sezone izbore častan poraz, a one tamo vrate bod sa nekog od najskupljih stadiona u Evropi.

U suprotnom, ostaće samo upisano da je Crvena zvezda 3. oktobra 2018. godine u Parizu prvi put u istoriji primila šest golova posle "petardi" u Mehnehngladbahu, Glazgovu i Anhdhovenu.

Znajući prilike u srpskom fudbalu ovo "ostajanje na okupu" deluje nedostižno koliko i pobeda na "Parku prinčeva".

Pratite nas i na Instagram profilu Mondo sport