Goran Gavrančić: Od fudbalera do arhitekte

Kada je pre osam godina, sa punih 32, Goran Gavrančić odlučio da "okači kopačke o klin" i završi sadržajnu i trofejnu igračku karijeru znao je čime će dalje u životu da se bavi.

Fudbalu je pružio još jednu priliku, koja ga je uverila u onom što je oduvek znao. Arhitektura je njegova prva ljubav i novi životni poziv.

 Od kada je završio sa aktivnim igranjem fudbala, Gavrančića nije bilo u medijima, niti se pojavljivao na stadionima širom Srbije, pa čak ni na onim crnom-belim, na Banovom i Topčiderskom brdu.

Konačno, stigao je opet do javnosti.

"Ljudi se menjaju… Danas Goran Gavrančić više nije onaj sportista u trenerci. Ima svoj stil život, drugu profesiju", počeo je Gavrančić priču za Partizanovu televiziju.

Za razliku od mnogih kolega iz fudbalske karijere, nekadašnji fudbaler Partizana i reprezentacije potpuno je promenio profesiju i okrenuo se arhitekturi, koju je tokom igranja za Dinamo iz Kijeva završio u prestonici Ukrajine. Goran se posvetio projektovanju…

"O sportu ne mogu puno da pričam jer nisam u njemu. Pratim dešavanja kao i svi, ali možda čak i manje od prosečnog čoveka. Arhitektura je moja ljubav i pre profesionalne karijere, uspeo sam da se pronađem u tome. Sve ide svojim tokom", nastavio je Gavrančić.

Bio je odličan igrač, ali mu je fudbal bio na drugom mestu.

"Stvarno mi je arhitektura bila na prvom mestu. Moja majka je navijala da budem arhitekta, da nemam veze sa sportom. Otac je vukao na drugu stranu, želeo je da mu sin istrči na pun stadion, da igra za reprezentaciju. Ni sam nisam bio svestan da fudbal može nešto više da ti donese od treniranja i da ti bude posao".

U srednjoj arhitektonskoj školi su ga zvali Sport Bili.

"Nosio sam tablu za crtanje, torbu sa opremom za trening, ranac sa sveskama i knjigama. Nastavio sam arhitektonski put, ali sam dobio i ponudu od Čukaričkog da postanem profesionalni fudbaler. Jedno vreme sam se mučio i shvatio da je nemoguće i jedno i drugo. Savet oca da arhitekta mogu biti u 40, a fudbaler ne, mi je mnogo pomogao. Posle karijere sam se posvetio prvoj ljubavi", seća se Gavrančić i dodaje: "Ne smatram se arhitektom velikim, ali sam još uvek beba u ovom poslu."

Gavrančić je imao i savet za aktivne sportiste.

"Ljudi, na vreme se organizujte. Sportisti su životni invalidi, jer je tokom karijere sva pažnja usmerene ka njima. Važno je da otkrijete talente pored sporta kojim se bavite. Posle karijere, posebno kod fudbalera, nastupa teška psihološka kriza, upravo zbog sve te pažnje javnosti i usmerenosti ka fudbalu. Oduvek sam voleo da se družim sa običnim svetom, da plaćam račune, a imao sam i sreću što sam se posvetio arhitekturi", iskren je Gavrančić.

Da je oduvek znao čime će da se bavi posle fudbala, Goran je potvrdio prisećanjem na intervju dat ukrajinskim medijima 2004. godine.

"Kada su me pitali čime ću da se bavim posle fudbala, rekao sam arhitekturom. Kod Ukrajinaca je to normalno, znali su moju želju. Mada, ne mogu da ne kažem, imao sam želju i da ostanem u Dinamu."

Gavrančić je upoređujući trenerski posao sa arhitekturom skrenuo pažnju i na jedan problem koji se u sportu ponavlja.

"Ne može mlad trener da radi sa decom i da se uči, jer će onda deca da usvoje njegove nedostatke i greške, samim tim i da ih onesposobi za dalje bavljenje sportom. Mora obrnuto da bude", stava je Gavrančić.

Prisetio se i Svetskog prvenstva 2006, kada je sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore doživeo debakl.

"Ako me pitate, zadovoljan sam karijerom. Jedina mrlja je taj Mundijal u Nemačkoj. I danas mi je žao, jer se na svake četiri godine setim debakl. Imali smo veliku želju, entuzijazam, ali smo imali male mogućnosti. Ne igračke, već oko organizacije. Nismo kao kolektiv ostali do kraja."

Gavrančić je položio ispit za trenersku "A" licencu.

"Toliko mi je bilo teško, jedva sam se naterao da uz pomoć prijatelja izađem na polaganja. Svakom sam poslu maksimalno posvećen, ali sam tada shvatio da me to ne zanima i da neću biti posvećen. Zanima mene fudbal i to sam najbolje znao tada, ali danas već… Ne razmišljam više o tome da li bi se vratio sportu. Ne, ovo je moj život. Imao sam strah, mislio sam da će mi trebati puno vremena, ali sam prezadovoljan."

Fudbalom je počeo da se bavi u vreme najvećih uspeha Crvene zvezde, ali ne krije da je uvek bio okrenut ka Partizanu, iako je jedno vreme nastupao i za mlađe kategorije crveno-belih.

"Oduvek me je nešto vuklo ka Partizanovom jugu… Sećam se i da sam se jednom nagutao dima od dimnih bombi, pa me je policajac spasio. Imao sam sreće da kasnije na jugu kao igrač i slavim uspehe."

Gavrančić je bio deo Partizanove odbrane koja 916 minuta nije primila gol.

"Lepi su to nizovi… Došli smo do 500-600 minuta bez primljenog gola i imali smo motiv da srušimo rekord. Sećam se da je spiker na utakmici protiv OFK Beograda rekao da smo oborili rekord i mi smo posle 15 minuta primili gol. To je dokaz da smo imali motiv."

Na stadionu je poslednji put bio pre osam godina.

"Partizan je u položaju da svi igraju maksimalno protiv njega. Možda je i dosadio zbog silnih titula. Bilo je malo i monotono i sada ako tako bude sa druge strane… Mada ne verujem. Partizan je jako organizovan klub i bio sam iznenađen kada sam došao. Nije mi bio cilj da se vratim u Srbiju, ali dok sam trenirao u Teleoptiku, video sam koji je to nivo. Sada čujem da je na još većem, što je odlično za igrače i za Partizan. Poznajem Batu Mirkovića i Ivicu Ilieva i znam koliko vole klub. Siguran sam da će Partizan brzo da se vrati i da će kriza da prođe", završio je Goran Gavrančić.