Luis Suarez na kolenima je raširenih ruku proslavio loptu u mreži Alisona Bekera u sredu uveče pred 95.000 oduševljenih "sosiosa" na tribinama "Nou kampa".

Oko tri hiljade pristalica engleskog tima u tišini je sa trećeg sprata posmatralo slavlje fudbalera Barselone posle akcije iz prvog poluvremena kada je Džo Gomez na trenutak okrenuo glavu da vidi šta radi igrač sa brojem "10" i ispustio iz vida strelca 82 gola u dresu Liverpula.

Urugvajac takve stvari ne bi oprostio ni starijem bratu Paolu koji nastupa za Isidro Metapan iz El Salvadora, pa ni klubu za koji je sa veliikim uspehom nastupao tri sezone i zabeležio nula nastupa u Ligi šampiona. 

Uklizao je isto, kao kada savlada Kejlora Navasa ili Jana Oblaka.

Ništa manje emocija, osmeha i zagrljaja 32-godišnji majstor fudbala nije utrošio ni kada je volej udarcem kolenom, o prečku, asistirao najboljem prijatelju (sasvim slučajno i najboljem fudbaleru današnjice) za gol koji je ubio u pojam do tada konkretnijeg i tima sa više šansi iz popularne kategorije "stopostotne".

One to, očigledno, nisu bile kada su u njih ulazili Sadio Mane u prvom i Džejms Milner u drugom poluvremenu, kao ni Mohamed Salah u situaciji kada je mogao da dokaže klasu i potpuno promeni utisak pred revanš na "Enfildu", pa je onakav pogodak neponovljivog Lea Mesija iz slobodnjaka bio manje-više očekivan.

Milioni "redsa" širom planete pred interfejsom mogli su do poslednjeg zvižduka i treći put da vide nekadašnjeg miljenika "Kopa" kako se raduje sa saigračima u crveno-plavoj opremi.

Milionima je to i zasmetalo, sva tri puta, ali...

Nije postojao nijedan razlog da se Luis Suarez ne raduje u prepoznatljivom stilu ni u 26, ni u 75, ni u 82. minutu, kao što neće postojati ni ako se bude veselio pred 54.000 prisutnih na "Enfildu", stadionu koji je uživao posmatrajući ga kako grize u crvenom dresu od prvog dana po dolasku iz Amsterdama do 27. aprila 2014. kada se njegov kapiten Stiven Džerard okliznuo pred Žozeom Murinjom.

Vlasnici kluba zaradili su tada dovoljno za igrača koji bi imao hrabrosti da obuje Suarezove kopačke, koje ni on sam nije smeo da otključa puna četiri meseca, jer je posle Otmara Bakala i Branislava Ivanovića u borbi sa samim sobom ujeo i Đorđa Kjelinija, ali na najskupljem turniru u fudbalu.

I da je odigrao tri, a ne 133 utakmice za Liverpul, i da mu je to bio 15, a ne prvi gol u Ligi šampiona ove sezone, ne bi postojao nijedan razlog da se Luis Suarez ne raduje, kao što neće postojati ni sutra kada na "Pichuanu" u belom dresu bude pokupio odbitak, bacio na zemlju Ter Štegena, plasirao loptu u mrežu za 1:0 i uklizao pod tribinu dok na drugoj strani igrališta Mesi uzalud bude pokušavao da sakrije osmeh.

Iskren osmeh, zbog radosti prijatelja sa kojim je zajedno postigao milion golova i osvojio sve osim onoga što su morali sami, sa zemljacima, na suprotnim obalama Rio de la Plate.

Do tada, Luis Suarez je fudbaler Barselone, koja skupo plaća njegovo požrtvovanje i profesionalizam na treninzima, borbenost i klasu na utakmicama, sigurnu budućnost za kćerkicu i dva sina i miram život uz njegovu Sofiju, koja je bila devojčica kada su se upoznali na ulicama Montevidea.

Luis je imao sedam godina kada se sa šestoro braće i sestara doselio u prestonicu iz rodnog Salta, devet kada su mu se roditelji razveli, 15 kada je upoznao ljubav svog života, 19 kada je postigao prvi gol za Groningen, 20 kada je odigrao prvu utakmicu za Ajaks, 24 kada je postao fudbaler Liverpula, a 32 kada je sa Barselonom odbranio titulu prvaka Španije i došao pred najvažniju utakmicu u takmičenju koje, pored miliona različitih valuta, najboljima nudi i milione različitih mišljenja.

Prema jednom, veoma raširenom, igrači ne bi trebalo da slave pogotke protiv bivših klubova, jer tako iskazuju nepoštovanje i šta još ne... Stvar je vremenom uzela maha pa su ljudi počeli da se izvinjavaju što su dali gol, prihvatajući ulogu krivca za neuspehe nekadašnjih saigrača i trenera u strahu od toga da bi stegnuta pesnica, osmeh ili skok u vis bio neoboriv dokaz odsustva etike i zahvalnosti.

Ali, da li je moralno očekivati od njih da, samim tim, mirno posmatraju radost saigrača sa kojima žive, rade, treniraju, bore se, gledaju snimke, slušaju kritike trenera, trpe uvrede sa tribina i svake srede i subote uzvikuju motivacione parole u tunelu pred izlazak na još jednu borbu u nizu?


Zašto bi bilo ko postigao gol u polufinalu Lige šampiona i razmišljao da li je u redu da ga proslavi? Zašto se bilo ko sputavao osećanja sreće samo zato što nekome to smeta?


Tako se ne dokazuje odanost i pripadnost. Nikome.

Ne govorimo, naravno, o Emanuelu Adebajoru, već o čoveku koji je svake boje branio sa jakim ponosom i neobuzdanim nagonom za postizanjem golova zbog čega je bio spreman i da nasrne zubima na rivala, baš kao što je onda bio spreman sa tribina da gleda najvažniji meč svoje generacije, kojoj je plasman u polufinale Svetskog prvenstva obezbedio tako što je rukom "izvadio loptu iz mreže" u 120. minutu utakmice sa Ganom, umesto Srbijom.

Ovog puta na njegovom putu našao se baš Liverpul i nema dileme oko toga da li je Suarez za srce ujeo njegove navijače - jeste, kao što nema dileme oko toga da li bi Suarez voleo da su to bili navijači Totenhema - bi.

Ali, osim toga što je dobar u postizanju golova, on i mora da ih postiže, to je njegov posao, to je njegov život. U životu se nekada dogodi da se nađete na različitim stranama sa prijateljem, što nije prijatno, ali takav je život.

Pravi prijatelj ne bi imao na čemu da mu zameri, jer u Suarezovom ponašanju sinoć nije bilo ničeg osionog, što se ne bi moglo reći za nekolicinu besramnih primera "engleskog fudbalskog navijača" sa ulica Barselone zbog čijeg bi ponašanja milioni "redsa" zapravo trebalo da budu nezadovoljni, uvređeni i isprovocirani.