Supruga mu se PORAĐALA, a Sari ga je zvao... NA KLUPU!

Reprezentativac Senegala Kalidu Kulibali je u svojoj kolumni za "The players' tribune" izneo je zanimljivu priču o vremenu kada je igrao za Mauricija Sarija.

Čitavu priču fudbalera Napolija na engleskom jeziku možete pronaći OVDE, a u nastavku prenosimo deo njegovog autorskog teksta:

Najbolji deo mog boravka u Italiji je u vreme kada mi se rodio sin. Nikada neću zaboraviti ovo zato što je u pitanju luda priča koja sumira Napulj na najbolji način.

Moja supruga je otišla u bolnicu ujutru, a mi smo igrali sa Sasuolom kod kuće te večeri. Bili smo na video-analizi, a moj mobilni je vibrirao sve vreme. Obično sam ga isključivao za ove sesije, ali sam ga sad ostavio jer sam bio zabrinut za suprugu.

Zvala me je pet ili šest puta.

U to vreme trener je bio Mauricio Sari, veoma napet tip, pa nisam želeo da se javljam. Kada se završilo, istrčao sam napolje i nazvao sam je, a ona mi je rekla da moram da dođem brzo jer se porađa.

Njemu majmunski krici, Srbima da su CIGANI, zašto?!

Dotrčao sam do Sarija i rekao mu: "Mister, izvinjavam se, ali sad moram da idem, rađa mi se sin!"

On me je samo pogledao i rekao: "Ne, ne, ne. Potreban si mi večeras, stvarno si mi potreban. Ne možeš da ideš".

Rekao sam mu: "To je rođenje mog sina Mister, uradite mi šta god morate – kaznite me, suspendujte, nije me briga. Ja idem". Pogledao me je, bio je pod stresom. Pušio je cigaretu za cigaretom, razmišljao i na kraju me pustio da odem, ali uz obavezu da se vratim do utakmice.

Rekao je: "Kuli?! Je l’ se vraćaš?! Potreban si mi, stvarno si mi potreban! Molim te!".

Supruga mi se i dalje odmarala, siguran sam da sam i njoj bio potreban, ali nisam želeo da izneverim saigrače i grad koji volim. Dobio sam njen blagoslov i otiao na stadion, naoštrio sam se da igram, a onda je Sari došao i zalepio spisak igrača koji počinju utakmicu.

Gledao sam ga, i gledao... Na njemu nije bilo mog imena.

Upitao sam šokirano: "Mister, da li se šalite sa mnom?"

Rekao je: "Zbog čega? To je moj izbor".

Ostavio me je na klupi. Počeo sam zbunjeno da govorim: "Mister, ali moj sin, moja supruga, ostavio sam ih! Rekli ste da sam Vam potreban!"

On je hladnokrvno odgovorio: "Da, potreban si mi na klupi".

I to je bilo to, čitava drama za utakmicu u kojoj neću ni igrati... Sada kada se setim bude mi smešno, ali u tom trenutku sam želeo da zaplačem. Ipak, ne gledam na ovu priču kao na nešto negativno, ona pokazuje sve što volim u vezi Napulja. Morate da dođete ovde da biste se i sami uverili. Da, možda su pomalo ludi, ali su i veoma gostoprimljivi.