• Izdanje: Potvrdi
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Poslednji front Tjerija Anrija: "Apolo 14" MLS lige

Autor Nebojša Marković

Legendarni Francuz je u četvrtak postavljen na mesto trenera Montreal Impakta, čime se vraća u MLS. Njegov period proveden "preko bare" u smiraj karijere mnogima je ostao nepoznanica.

Za nekoga ko u karijeri postane prvak Evrope i sveta i sa klubom i sa reprezentacijom i za nekoga ko u kolevci fudbala predstavlja talas promena, pronalazak novih frontova za pomeranje granica vrlo je ograničen.

Takav je slučaj bio sa Tjerijem Anrijem.

Možda će vas zanimati

Ovaj magični Francuz (od četvrtka novi trener Montreal Impakta), osvajač svega što se osvojiti moglo, obeležio je kraj 20. veka i prvu deceniju trećeg milenijuma. Bio je lice Premijer lige, snaga Francuske i neizostavan deo istorijske debitantske sezone Pepa Gvardiole u trenerskom poslu.

A onda je u leto 2010. došlo vreme za novi front – otkrivanje Amerike.

"Major League Soccer" je u to vreme brojala tek 16 timova, daleko od ovogodišnja 24 i još dalje od 26, koliko će franšiza biti 2020. godine.

Anri je stigao na "neotkriveni kontinent", koji se nije mnogo pomakao od spektakularno neočekivanog dolaska Dejvida Bekama tri i po godine ranije.

Ako je čuvena "sedmica" Mančester Junajteda predstavljala misiju Apolo 11 i američko sletanje na Mesec, nezaboravna "četrnaestica" Arsenala bila je Apolo 14 - došao je nešto kasnije, proveo više vremena na terenu, ali ga se niko ne seća kao onog koji je došao prvi.

Ipak, potpuno razumljivo, zaostavština Tjerija Anrija u MLS ligi nije tako velika kao Bekamova. Dok je jedan predstavljao potpuni zaokret u načinu funkcionisanja rastućeg šampionata, drugi je bio zainteresovan samo za teren.

"Onog trenutka kada imam loptu u svojim nogama, ja sam srećan“, bila je izjava kojom se Anri istinski vodio.

Postao je fudbaler Njujork Red Bulsa, franšize koja je sve do 2006. godine nosila naziv MetroStars. Po dolasku austrijskog konglomerata energetskih pića, Njujorčanima je bila potrebna zvezda sa kojom će se navijači poistovećivati.

Njujork je jednako glamur, a njega je na teren donosio Francuz iz Lez Ilija. U Red Bulsima su tih godina bili i Rafa Markez i taj svemogući majstor slobodnjaka Žuninjo Pernambukano, ali to nije bilo ni izbliza dovoljno.

Anri je bio tu da postigne gol pod prečku ili napravi fintu, da u tri koraka pretrči protivničkog igrača, da „otvori“ stopalo i pogodi donji ugao protivničkog gola, onako kako je samo on umeo.

Bio je šoumen u gradu u kojem publika nema problem da zviždi – bilo da na Artur Ešu imate drugi servis na brejk loptu ili da ste glumac u pozorištu. I u tome je Tjeri uživao.

Kada bi mu aplaudirali, to nije bilo ništa novo, sve je to već prošao.

Kada bi mu zviždali svom snagom, tražio bi da budu još glasniji. Ipak je on prošao gostovanja na "Apton Parku", "Stamford Bridžu", "Vajt Hart Lejnu"...

Međutim, nisu mnogi imali takav utisak. U prvih godinu dana koje je proveo u Americi, Anri je mnogima delovao nezainteresovano.

"On je samo još jedan u nizu igrača koji je došao da podigne poslednji veliki ček", govorilo se. "Više ga zanima da živi u Njujorku, nego da igra fudbal za tim iz Njujorka", bilo je rezonovanje.

Dva pogotka u prvih osam i po meseci u klubu zaista nisu bili dovoljni. Onda je usledio meč protiv San Hozea. Centaršut Luka Rodžersa na drugu stativu i Anri iz teške pozicije glavom postiže gol.

Ali ne bi on bio on, tvrdoglav i egocentričan da bi zakopao ratne sekire sa navijačima svog kluba.

Ne. Usledilo je drčno udaranje u grudi, u stilu „zviždite mi sada!“


Nije to bio trenutak da sa saigračima proslavi pogodak, da bude obuzet olakšanjem što je napokon prekinuo golgeterski post.

On je Anri.

Za njega je bilo pravo vreme da podseti sve oko sebe ko je bio i šta je radio poslednjih 15 godina.

U utakmici protiv Hjuston Dajnama, Anri je proslavom pogotka učinio da ga Njujork dodatno zavoli. Ma, ceo MLS.

Postigao je gol posle nekoliko odbitaka u šesnaestercu – lopta je pala pred njegove noge, a on ju je ćušnuo u gol. Umesto uobičajenog slavlja, Anri se samo naslonio na stativu protivničkog gola, sa blagim osmehom na licu.

MLS će ovaj šmekerski potez nazvati #Henrying, a Tjeri će ga ubuduće ponavljati. Ali daleko od toga da je bio savršen.


Anri je često umeo da bude nepredvidiv, posebno sa medijima. Nekada bi posle utakmica bio raspričan kao što će kasnije biti u studiju "Skaj Sportsa", a nekada bi naprosto bio rezervisan i neraspoložen za saradnju.

Simbolično ili ne, baš takav je bio na terenu - nekada, naročito u prvim sezonama, ultra ofanzivan, bilo na krilu ili u špicu, bez mnogo kretanja bez lopte, a onda u poslednjim godinama povučen, u prostoru iza napadača, uživajući u novoj ulozi kreatora.

Brzina se sve više gubila, nije bilo onog obilja eksplozivnosti kao uz levu aut-liniju "Hajberija". Ali, i dalje je bilo zanimljivo.

Sada je učio da uživa u čekanju prave situacije, u osmatranju okoline i guranju lopte u prostor za Bredlija Rajt Filipsa ili Rodžersa.

Postigao je 51 gol i zabeležio 37 asistencija na 122 utakmice u MLS ligi, ali nikada zapravo nije dobio kontinuitet dovoljno kvalitetnih saigrača. Posle samo dve godine u Njujorku, Anri je postao igrač sa najdužim stažom u klubu. Promene su bile česte. Preterano česte.


Jedina konstanta u Red Bulsima tih godina bila je da nisu konstantni. Ideologije u igri su se menjale iz sezone u sezonu, nekada čak i tokom iste godine. Uprkos tome, Anri je radio ono što radi svaki veliki igrač - sve oko sebe činio je boljima.

Iako je magija iz njegovih kopački izbijala sve slabijim sjajem, Njujork je sa njim ostvario nešto što nikada ranije nije – osvojili su trofej.

Te 2013. je bio spreman još jedan scenario za posrtanje Red Bulsa, slično kao što su u finalu plej-ofa MLS-a 2008. posrnuli na poslednjem stepeniku. Sada se igralo poslednje kolo regularnog dela prvenstva.

Kada je na liniji bilo osvajanje "Supporters’ Shielda" - trofeja namenjenog najboljem timu u ligaškom delu prvenstva, ono što ceo svet u fudbalu naziva prvakom države - Anri nije ustuknuo.

Štaviše, vođstvo Čikago Fajera na Red Bul Areni nateralo ga je da pocepa taj unapred spremljeni scenario i promeni budućnost kluba.

Centaršut Pegija Ljundule umirio je grudima, pre nego što će snažnim udarcem pogoditi gornji ugao gola Šona Džonsona. Kasnije je pridodao još jednu asistenciju u pobedi 5:2.

Njujork je prvi put osvojio trofej u svojoj istoriji i otišao na put na kojem su postali jedna od najsnažnijih franšiza u MLS ligi u godinama koje su sledile.

Već 2015. su ponovili taj uspeh, da bi 2018. osvojili treći Saporters Šild. Anri je u to vreme već bio daleko od svojih kopački. U decembru 2014. je saopštio da je igranju došao kraj.

"Nadam se da ste uživali gledajući koliko sam ja uživao igrajući", bile su reči kojima se obratio svim ljubiteljima fudbala.

Te godine provedene u SAD mu nisu bile neophodne da bi poboljšao svoj imidž ili fudbalsku zaostavštinu. Bile su mu potrebne da bi nekoliko godina duže milovao loptu.

Njujork je utoliko postao bogatiji grad. Video je Tjerija.


Baš ove sedmice, u našem "Sve u 16" podkastu autor emisije Nikola Janković je o MLS ligi razgovarao sa novinarima Mihajlom Todićem i Nebojšom Markovićem. Pogledajte!

Pročitajte i ovo

Inicijalizacija u toku...

Komentari 0

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA