Legendarni jugoslovenski fudbaler Josip Skoblar bio je specijalni gost Fudbalskog saveza Srbije na proslavi u Narodnom pozorištu i tom prilikom razgovarao sa našim kolumnistom Nebojšom Petrovićem.
Osvajača "Zlatne kopačke" iz 1971. godine, obradovala je informacija iz Bukurešta da će se Srbija i Hrvatska naći u istoj grupi na završnom turniru Evropskog prvenstva, ukoliko puleni Ljubiše Tumbakovića uspešno prebrode martovski baraž.
"Jasno je da će Hrvatska imati pritisak rezultata jer je kao aktuelni vicešampion sveta veliki favorit u odnosu na Srbiju. Ali, to je samo na papiru. Ima tu promena u igračkom kadru, videli ste da su se Dalićevi momci mučili u kvalifikacijama i tek u poslednjem kolu izborili direktan plasman. Mene zaista veseli eventualni duel Srbije i Hrvatske. Na Evropskom prvenstvu nema iznenađenja, svako svakoga može da pobedi. Ponekad sitnice odnesu prevagu, trenutna forma pojedinca, zdravstveni bilten ekipe. Da ne žurimo sa prognozom, prvo da sačekamo da se Srbija kvalifikuje za završni turnir".
Svaki susret srpskog i hrvatskog tima nosi sa sobom specijalne emocije i specifičnu vrstu tenzije.
"Vreme leči rane i što se tiče igrača, apsolutno sam siguran da ne bi došlo ni do najmanjeg incidenta. Sve su to ozbiljni profesionalci vrhunskog kvaliteta i među njima vlada obostrani respekt. Mene više brine onaj drugi problem koji se odnosi na navijače. Ne mogu da razumem toliku količinu mržnje koja često prelazi granicu i izlazi iz okvira sportskog navijanja. Nije to slučaj samo na mečevima visokog rizika ili konkretno u situacijama kada igraju hrvatski i srpski tim. Mnogi klubovi imaju problem sa takozvanim navijačima i ne znaju kako da ga reše. Navešću vam primer Marseja u kome sam dugo radio i znam kako stvari funkcionišu. Teško je raditi u sredinama gde ekstremne navijačke grupe ili pojedinci vode politiku i donose ključne odluke", uzdahnuo je Skoblar i nastavio:
"Stalno govorimo o fer-pleju, a nikako da se uhvatimo u koštac sa problemom. Izmišljamo neke stvari koje ubijaju dušu fudbala, umesto da preduzmemo konkretne korake tamo gde je situacija alarmantna. Primera radi, šta će nam VAR? Čitao sam pre neki dan intervju sa predsednikom UEFA Aleksandrom Čeferinom i vidim da je i on protiv video-tehnologije. Pa šta čeka, zašto je ne ukine. Rekao je da nije prirodno da neki ljudi sede stotinama kilometara daleko od stadiona i da oni donose odluku da li je bio ofsajd i da li je penal ispravno dusuđen. Slažem se apsolutno sa prvim čovekom evropskog fudbala i apelujem na njega da nas poštedi tog nakaradnog izuma i da ga se reši pre početka Evropskog prvenstva. Fudbal je živa igra, svi greše. Sudija će jednom pogrešiti na moju štetu, sledeći put u moju korist. I to je prirodno".
Skoblar ne beži od zaključka da se u hrvatskoj reprezentaciji sve vrti oko Luke Modrića, ali dodaje da vedeta Real Madrida nije jedina opasnost po protivnički gol.
"Hrvatska već par ciklusa ima može da računa na okosnicu tima i bitno je da u tom pogledu došlo do kontinuiteta. U poslednje vreme stabilizovala se i zadnja linija, zahvaljujući standardno dobrim partijama Lovrena i Vide. Pristigli su neki mlađi igrači koji su još više pojačali konkurenciju za svako mesto u timu. Selektor Dalić raspolaže izuzetnim ofanzivnim potencijalom, nadam se da će se Kramarić oporaviti do Evropskog prvenstva jer već duže vreme vuče jako tešku povredu. Javnost velike nade polaže u Brozovića, a ja bih dodao i Ivana Perišića za koga tvrdim da je ključni igrač hrvatske reprezentacije. On je taj pojedinac koji lomi utakmice i pravi razliku na terenu".
Kao neko ko je najlepše dane igračke karijere proveo u beogradu, popularni Joška sa posebnim interesovanjem prati nastupe srpskog nacionalnog tima.
Skoblar je za reprezentaciju Jugoslavije debitovao 7. maja 1961 protiv Mađarske, odigrao je 32 utakmice za državni tim i postigao 11 golova. Deo je čuvenog tima koji je na Svetskom prvenstvu u Čileu ’62 dogurao do polufinala i strelac gola koji je ’Plavima’ trasirao put ka važnoj pobedi protiv Urugvaja. Na pitanje da li žali za nečim tokom karijere, blago uzdahne i odgovori: "Odigrao sam sve utakmice u kvalifikacijama za Kup nacija 1968. godine, ali me nisu vodili na završni turnir u Italiju. To me i dalje kopka, jer znam da sam imao mesta u reprezentaciji i da bih verovatno bio od velike koristi u finalu sa Italijom. U to vreme sam već bio član nemačkog Hanovera i veorvatno su procenili da bi neko drugi trebalo da zauzme moje mesto u nacionalnom timu. Šta je tu je...", neutešno konstatuje popularni Joška.
"Jović je potpuno po mom ukusu, ali brine me njegov status u Real Madridu. Dok je bio u Ajntrahtu igrao je fenomenalno i tako je i dospeo u žižu fudbalske javnosti. Sada ne dobija šansu i to može da se odrazi na razvoj njegove karijere. Tadić je takođe fudbaler od čijeg raspoloženja zavisi učinak srpskog tima. Ne samo da igra u velikom klubu, već je istinski lider na terenu i van njega. Videćemo kako će se ova eliminacija Ajaksa iz Lige šampiona reflektovati na njegovo samopouzdanje. I naravno, ne mogu da ne spomenem Aleksandra Mitrovića. Ušao je u fantastičnu golgetersku seriju i pitanje je dana kada će oboriti rekord Stjepana Bobeka i izbiti na čelo večne liste strelaca državne reprezentacije".
Iskusni stručnjak kaže da ga je iznenadilo što se Srbija nije već sada kvalifikovala na Evropsko prvenstvo.
"Mislim da su platili ceh čestim promenama selektora. To nije strano ni nama ovde u Hrvatskoj i pouzdano znam da su to stvari koje utiču na psihu igrača, na njihovu formu, stabilnost... Jako je važno da ekipa ne trpi stres, da radi u dužem vremenskom periodu sa jednim istim selektorom. Nadam se da su u Srbiji našli pravo rešenje sa Ljubišom Tumbakovićem i da je to čovek koji može da ih odvede na Evropsko prvenstvo. Naravno da pratim svaku utakmicu Srbije, to je kod mene profesionalna deformacija".
Jović, Mitrović, Perišić, Kramarić... imena koja su apostrofirana kao udarne igle srpske i hrvatske reprezentacije. Teško da bilo ko od njih svojim karakteristikama podseća na Jošku Skoblara.
"Nezahvalno je porediti epohe i generacije, a još nezahvalnije pojedince. Svako od njih ima nešto svoje, kao što sam i ja u to vreme imao neke specifične kvalitete. Francuzi su pisali kako mali Radonjić podseća na mene, a zapravo nemamo veze jedan sa drugim. On je potpuno drugi tip igrača, ima neki svoj stil, ali nije klasičan gol igrač. Tek u poslednje vreme pruža zapaženije igre i konačno je počeo da trese mreže. I to u poslednjim trenucima meča. Rekao bih u šali da je Nemanja specijalista za sudijsku nadoknadu. Počeo je i u reprezentaciji sve češće da se upisuje u strelce, iako to nije lako kada pored sebe imate igrače gladne golova, poput Mitrovića i Tadića".
Pored Srbije i Hrvatske, još dve bivše jugoslovenske republike imaju šansu da se nađu na najvećem samitu evropskog fudbala 2020. godine.
"Rastali smo se pre 30 godina, svako je otišao svojim putem, ali kvalitet je ostao. To je taj prirodni talenat koji nikada nije bio sporan. Filozofski rečeno, mislim da je to ekonomska potreba ljudi sa Balkana da teže napretku u svim sferama života. Naročito u sportu. U vrtlogu te negative, uvek nastojimo da budemo bolji od Zapada i to nas vodi napred. Raduju me pozitivni predznaci i bio bih presrećan kada bi se Bosna i Makedonija pridružile Srbiji i Hrvatskoj na Evropskom prvenstvu".
Bosna i Hercegovina se po završetku kvalifikacija rastala sa Robertom Prosinečkim, a Josip Skoblar nije siguran ko je u toj korelaciji povukao pogrešan potez.
"Ne znam, zaista. Možda je i Robi pogrešio što je uopšte išao u Sarajevo. On je jedan divan momak. Nažalost, u trenerskom poslu uvek zavisiš od nekog drugog. Od predsednika, od člana uprave, od medija... Izuzetno komplikovan posao. Najlakše je kritikovati i promeniti selektora. Ali, šta posle? Robiju skidam kapu. Dopada mi se njegov stav. Ne volim one prazne komentare posle utakmice, tipa ’izgubili smo, ali sam ponosan na svoje igrače’. Na koga si ponosan, ako nisi pobedio? Pa čak i da jesi, čemu takav komentar. Igrači su plaćeni da rade svoj posao najbolje što znaju. Evo, Dinamo je izgubio i ispao iz Lige šampiona. I šta sad vredi što je trener ponosan na svoje igrače, kada ni on, ni oni neće igrati Evropu na proleće".
Taman kad smo mislili da završimo intervju, Joška se setio još jedne nezaobilazne teme.
"Veoma patim zbog situacije u kojoj se našao moj OFK Beograd. Osećam se čudno kada me pitaju u kom klubu sam ostavio najdublji trag. Zamislim se i kažem sebi ’pa čekaj, igrao si za klub koji praktično umire’. Najiskrenije, meni se nikada nije dopadalo ime Omladinski Fudbalski Klub, jer me je podsećalo na omladinske radne akcije. Voleo bih više od svega da se vrati staro ime – BSK i da klub oživi i dostigne slavu iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Čuo sam se pre neki dan sa Ilijom Petkovićem, on je isto za tu ideju. Mislim da niko u Beogradu ne bi imao ništa protiv. Dogovorili smo se da što pre održimo neki sastanak i ako treba, da krenemo od nule. U tom slučaju, verovatno bih se i ja angažovao na neki način i pružio pomoć u konkretnom smislu. Toliko valjda mogu da učinim za svoje ’romantičare’. Ali isključivo pod uslovom da OFK ponovo bude BSK".
