[MONDO IKONE #10]: Priča o "Ludaku" iz Ginisove knjige rekorda

Ne može bilo ko i bilo kako da dobije nadimak "El Loco".

Bilo je "majstora", "mađioničara", "kraljeva" i "prinčeva", međutim kada vas prozovu "ludakom" - to je ipak neka druga vrsta kvalifikacije. Ne tiče se više samo one fudbalske strane ličnosti, nego i karaktera koji je…upadljiv.

Kako je uopšte tekla ova odiseja?

Abreu je visoki i snažni napadač, čiji fudbal bi mogao da se možda najbolje uporedi sa onim koji je igrao Luka Toni (koji je godinu dana mlađi od njega!), a da je veliki potencijal videlo se već po turnirima koji su se igrali širom Urugvaja kada je privukao pažnju Nasionala, Danubija, Penjarola i Defensora, a u nadmetanju je pobedio poslednjepomenuti.

Igrao je dobro u mlađim kategorijama, u četvrtoj i petoj ligi, a onda i debitovao davne 1994. godine i već u prvoj sezoni privukao pažnju većih timova, dok niko više nije mogao da ignoriše njegov potencijal nakon što je u prvih šest mečeva Kopa Libertadores dao šest golova.

Odmah ga je u svoje redove doveo San Lorenco, za koji je takođe odlično igrao, a i dalje ima najbolji prosek "gola po minuti" u istoriji Kopa Libertadores pošto je dao 21 u svega 28 mečeva.

Velikih 26 golova u dve sezone u Argentini značili su transfer "preko okeana", naravno - u Španiju.

Samo šest meseci nakon što je Deportivo ostao bez najboljeg igrača Rivalda i umesto njega doveo veštog brazilskog driblera Đalminju - u zimu na "Riazoru" pojavio se i Sebastijan Abreu kao jedan od najtalentovanijih napadača iz Južne Amerike.

Plaćen je čak 10 miliona funti, što je u tom trenutku bio ogroman novac, pošto je tada najskuplji tranfer svih vremena iznosio 19,5 miliona (Ronaldo u Inter).

Abreu se nije snašao na severozapadu Španije i tek tri puta je uspeo da zatrese mrežu u plavo-belom dresu, "El Loco" je čak imao duplo više žutih kartona, pre nego što je Deportivo na njegovo mesto doveo portugalskog napadača Pauletu.

Počeli su da ga šalju na pozajmice u brazilski Gremio, argentinski San Lorenco, meksički Kruz Azul, Ameriku i Tekos, čiji je član bio dva puta, a bez obzira na odličnu statistiku u većini ovih klubova (više od sto golova), ipak nije ponovo dobio šansu u Deportivo koji je uporno "obnavljao" njegov ugovor, a onda ga se konačno rešio 2004. godine.

Više nije ni ličio na fudbalera koga su potpisali, promenio je potpuno imidž, pa je tako od "ćelavca" postao dugokosa pretnja iz šesnaesterca koja se nije proslavila u Evropi.

Abreu se 2004. godine vratio u Urugvaj, ponovo je zaigrao za Nasional, s kojim je osvajao četiri domaća trofeja, da bi potom proširio spisak meksičkih klubova za koje je nastupao igravši za Deportivo Sinalou (zajedno sa Pepom Gvardiolom), Monterej, San Luis i Tigres koji mu je napravio problem kada ga je pozvao River Plejt.

Na kraju je između dva boravka na "Bombonjeri" svratio i do Izraela, gde je nastupao za Beitar, da bi svoj "revanš" Španiji doživeo u dresu Real Sosijedada.

Postigao je 11 pogodaka za polusezonu i nije uspeo da vrati ekipu iz San Sebastijana u elitu, ali da su reagovali malo ranije možda i bi, pa je tako njegovo putešestvije nastavljeno kroz Aris i Botafogo u kom je igrao odlično, posebno kada se u obzir uzme veteranski staž.

U tom periodu bio je izuzetno važan i njegov doprinos u dresu reprezentacije Urugvaja za koji ima 73 nastupa i 31 pogodak, kao i osvojen pehar na Kopa Amerika iz 2011. 

Vrlo verovatno ga se sećate sa Svetskog prvenstva 2010. godine kada je Urugvaj ostvario odličan rezultat i igrao polufinale, a Abreu ulazio sa klupe kao "džoker" da bi napravio probleme u skoku protivničkim odbranama koristeći svoju nestvarnu snagu.

U utakmici koju je obeležio Luis Suarez, tako što je rukama odbranio siguran gol u mreži svoje ekipe, a potom gledao kako Fernando Muslera "skida" jedanaesterac Asamoe Đana u poslednjim trenucima utakmice, ulogu najlhladnokrvnijeg stanovnika planete Zemlje preuzeo je Sebastijan Abreu koji je u penal-seriji "zabiberio" pobedu Urugvaja.

Znao je "Ludak" da gol vodi njegovu ekipu dalje, sav pritisak je bio na njegovim plećima, a odlučio je da dramu reši na ludački način - izveo je "panenku".

Trepereo je vazduh u Johanesburgu, igrači Urugvaja bili su zagrljeni i strepeli šta će Abreu uraditi u odlučujućoj seriji, a onda je on samo "podigao" loptu sa kreča i gledao kako golman Gane pada u svoju desnu stranu dok "El Loco" diže ruke u vazduh i misli se "sve je ovo normalno".

To je jedan od razloga zašto nosi taj nadimak, ali bilo je još stvari koji govore u prilog ovoj tezi, poput situacije od pre koju godinu kada je nastupao za Audaks Italijano.

Navijači kluba u kom je postao Ginisov rekorder nisu bili naročito zadovoljni partijama koje je veteran pružao, zviždali su mu celu utakmicu, a onda je "El Loco" odlučio da baci sto (da, sto!) ka tribinama gde su se nezadovoljni nalazili, a srećom niko nije povređen.

Za kraj spomenimo i da je Abreu igrao još i u Ekvadoru, Paragvaju i Salvadoru, gde sa ekipom Santa Tekla ima i trofej kao trener, dok polako krupne korake u fudbalu pravi i njegov sin…

Diego Abreu (16) igra za mlađe kategorije Defensora, u kome je i otac ponikao, a videćemo da li ćemo u narednim godinama ovog napadača, koga već zovu i u reprezentaciju Meksika čiji pasoš takođe ima, uskoro zvati "El Loco Junior".