Kako smo zavoleli "plave" i SR Jugoslaviju: Češka je bila kriva...

U košarci smo imali generalnog sekretara FIBA Boru Stankovića, koji je 1995. učinio sve što je mogao (a mogao je mnogo) i omogućio da naša reprezentacija nastupi na Eurobasketu 1995, osvoji zlato, a onda se 1996. nađe i na Olimpijskim igrama.

U fudbalu su stvari išle mnogo teže, sporije i bilo je potrebno da sjajna generacija Piksija, Deje, Mijata, Mihe i ostalih propusti i EURO 1996 da bi konačno dočekala da igra na nekom turniru.

Međutim, jasno je da naš tim nije mogao da bude impresioniran. Previše je bilo znanja i iskustva u nogama Dragana Stojkovića Piksija, Predraga Mijatovića (koji je tog leta prešao u Real), Siniše Mihajlovića, Vladimira Jugovića, Slaviše Jokanovića, Miroslava Đukića i ostalih asova koji su na "Marakani" pobedili 1:0.

Piksi za Mijata, pa dupli pas sa Jugom, pa Mijatov "mat". Mnogi i danas napamet pamte taj gol. 

Tada 23-godišnji Savo Milošević bio je Mijatov saigrač u napadu te večeri i sa brojem "11" na leđima izneo je svoj teret. Nije dao gol, niti je razmrdao ekipu kao sjajni rezervista Saša Ćurčić, ali tek je dolazilo vreme da tadašnji napadač Aston vile zablista i da pogura "plave" ka Svetskom prvenstvu.

Nakon tog meča, naš tim je gostovao Španiji u Valensiji i izgubio golovima Pepa Gvardiole i Raula. Spletom okolnosti, Miroslav Đukić je na "svojoj" Mestalji napravio penal fauliravši Alfonsa, posle čega je Pep ostao miran za 1:0 u 19. minutu.

Sredinom prvog dela, Gvardiola je perfektnom loptom iza trojice naših defanzivaca našao Raula, koji je snažnim udarcem savladao Kocića. Kombinacija legendi Barselone i Reala najavila je ono što je bilo neizbežno - da će SR Jugoslavija tražiti put ka Mundijalu pre svega u duelima protiv Češke.

A meč odluke u Pragu bio je zakazan u sledećem kolu kvalifikacija, početkom aprila 1997.

Na terenu vicešampiona Evrope, bilo je potrebno da izabranici Slobodana Santrača pokažu da su bolji od češke generacije, motivisane da pokaže da Engleska 1996. nije bila bljesak, već početak njene ere.

Bila je to noć  velike pobede Jugoslavije (2:1), u kojoj su Peđa Mijatović i Savo Milošević postigli jedne od svojih najdražih golova u reprezentaciji i u kojoj je naš tim praktično zauzeo svoje mesto na Mundijalu. 

Mnogi i danas pamte kako se sve odigralo:

- Santrač je već u 12. minutu morao da izvede Mihu zbog povrede, a da uvede Brnovića;

- Mijat se u 29. minutu dogovorio sa Piksijem oko "slobodnjaka", poljubio loptu i udarcem u donji levi ugao savladao Ludeka Mikloška;

"Ma Piksi je sjajan tip. Izuzetno normalna i pozitivna ličnost. Svi su imali dilemu kako će se on ponašati u toj generaciji, da li će glumiti zvezdu... On je bio toliko skroman i toliko razuman, da je to bilo prosto neverovatno. I nikakvih tenzija nije bilo između njega i mene... da sad on nešto insistira ’ja, pa ja’. Ma kakvi. Onaj ko se u datom trenutku osećao bolje, taj je šutirao slobodan udarac. Dovoljno je bilo da se pogledamo i da shvatimo na koga je red. Sve je bilo stvar dogovora. Ja ću penal, ti ćeš slobodnjak, ja korner, ti penal... i tako u krug", rekao je Mijat novinaru MONDA Neši Petroviću o tom golu.

Idemo dalje...

- Radek Bejbl je u 69. minutu primio loptu butinom, pa neometan sa oko 15 metara savladao Ivicu Kralja za 1:1;

- Santrač je pred završnicu zamenio Piksija i Deju, a uveo Savu i još jednog čoveka odluke - Ljubinka Drulovića;

- Govedarica je u 91. minutu sjajno "izbacio" Drulovića, on je protrčao po levoj strani, našao Savu...

- ... koji je na drugoj stativi bio na pravom mestu. Šut, gol i pobeda.

"Moram da priznam da je to gol koji mi ljudi najviše pamte kada me sretnu na ulici i inače. Od svih golova koje sam dao u reprezentaciji nekako je taj najdraži svima. Nekako uvek ti golovi u 90. minutu, kada se desi nešto, imaju specifičnu težinu. Ta Češka je bila dobra reprezentacija, mi smo bili dobra reprezentacija, taj gol nam je doneo plasman na Svetsko prvenstvo, dodatno nas približio tom turniru i ljudima je taj moj gol omiljeni. I meni je omiljeni, uz onih pet sa Evropskog prvenstva 2000", rekao je Milošević, takođe u razgovoru sa Nešom Petrovićem. 

Do kraja kvalifikacija, Jugoslavija je odigrala buran remi protiv Španije u Beogradu (1:1), osvojila četiri boda u dvomeču protiv Slovačke i za kraj torpedovala Maltu u gostima - 5:0. Na kraju je sa 23 osvojena boda zauzela drugo mesto iza Španije (26), a ispred trećeplasirane Češke (16)

Stečeno u praškoj večeri bilo je sasvim dovoljno da konačno dočekamo da čujemo svoju himnu i da vidimo svoj tim na velikom takmičenju. Posle grupne faze kvalifikacija, put u Francusku je rutinski "overen" demonstracijom snage u Mađarskoj (7:1), što je i do danas ostao sinonim za dominantan nastup.

Da nije bilo Praga verovatno ne bi bilo ni tih 12:1 u baražu, ne bi bilo ni euforije kojom je naš tim ispraćen na Mundijal, nervoze do Mihinog gola protiv Irana, razornih emocija u remiju protiv Nemačke ili beskrajne tuge zbog Mijatove prečke protiv Holandije.

Ne bi ni ta prečka toliko bolela da ih nismo voleli. A zavoleli smo ih u Pragu.