Prokleti sudija, uporni Španci i verovatno najveći spektakl našeg fudbala!

/Piše: Pavle Knežević/

Danas "obeležavamo" i dve decenije apsolutnog ludila od utakmice: Jugoslavija – Španija 3:4. Vodili su tada "plavi" tri puta, ostali sa 10 igrača, a onda u nadoknadi vremena primili dva gola i na kraju izgubili.

Ali, pre nego što pređemo na meč, dve činjenice se moraju pomenuti. Jugoslavija je na tom turniru odigrala i treći meč koji će ljubitelji fudbala dugo pamtiti, a koji ćemo mi hteti što pre da zaboravimo. U pitanju je naravno poraz 6:1 od Holandije.

Druga činjenica jeste da susret Jugoslavije i Španije nije imao nikakav uticaj na ishod turnira i zato verovatno i nije na prvom mestu liste najboljih mečeva Eura svih vremena.

Te 2000. godine, Jugoslavija je tada bila još pod sankcijama, još je na vlasti bio ratni režim Slobodana Miloševića, a narod u Srbiji bio je umoran od zatvorenosti, siromaštva, bombardovanja godinu pre i tog leta se već uveliko "kuvalo" ono što će se desiti u septembru i oktobru iste godine.

U međuvremenu, izlaz se tražio u sportu, pre svega fudbalu. Rekosmo, bila je to po imenima đavolski jaka ekipa, ali nikako nije uspevala da ispuni potencijal. Koliko je ko mogao, pohitao je u Belgiju i Holandiju, a "plavima" nije falila podrška sa tribina.

Na klupi je bio legendarni Vujadin Boškov, koga su mnogi krivili za "pogrešnu" postavku igre (svi smo mi selektori, jel'te), a koga oni stariji pamte i po izjavi pre meča sa Holandijom. Uvek protiv nas motivisani i aktivni Denis Berkamp pozivao je svoj tim da okrene leđa kada se bude intonirala jugoslovenska himna, ali pošto je njegov predlog, naravno, odbijen, novinarima je rekao da se Jugoslavija "mora dati bar pet golova".

"Bolje pet nego šest", odgovorio je lakonski tada Boškov. Heh.

Ali, to je neka druga priča. Što se tiče utakmice, Jugoslaviji je trebao bod, a Španiji pobeda.

U to doba Španija još nije postala fudbalska (i sportska) velesila kakva je danas. Bilo je to pre Mundijala i dva vezana evropska prvenstva (tri ukupno), doba posle "furije", a pre dominacije. Ipak, bio je tadašnji tim prepun velikih imena: Kanjizares, Gvardiola, Jero, Elgera, Fran, Raul, Serhi, Mendijeta, Ečeberija, Pako, Ursais, Valeron…I Hose Antonio Kamačo.

Ukratko rečeno, Španija je tada važila za odličan tim koji nikad ništa ne uradi. I ovde je ispala od kasnijeg šampiona Francuske odmah u četvrtfinalu.

Nego, utakmica!

Boškov se odlučio za defanzivniju varijantu, kako postave, tako i igre. U 32. minutu "sevnula" je kontra, kada je na tom turniru fenomenalni Ljubinko Drulović pobegao na svojoj levoj strani, a onda odlično šutirao u šesnaesterac, gde se našao najbolji strelac turnira i naša gol-mašina Savo Milošević, koji je glavom poslao loptu u mrežu.

Nije vođstvo dugo trajalo. Raul je sedam minuta kasnije poslao loptu kroz "buket" naše odbrane do Alfonsa, koma nije bilo teško da savlada Kralja za 1:1.

Bili su bolji Španci u tom periodu, samo Raul je imao tri vrlo izgrende prilike, ali buduća legenda španskog fudbala dva puta nije bio precizan, a jednom je Kralj spasao mrežu.

Boškov je na poluvremenu ubacio Dejana Govedaricu umesto indisponiranog Vladimira Jugovića. To je uradio da bi uspostavio ravnotežu, ali je dobio i neočekivanu prednost u 51. minutu. Opet je Drulović pokrenuo akciju: sjajno je prodro, došao ka šesnaestercu, prosledio loptu do Govedarice, a ovaj je sa same linije smestio pod prečku! 2:1!

Nije ni smirio puls fudbalera, a kamoli navijača, a već je usledilo novo izjednačenje.

Ečeberija je prodro po desnoj strani, vratio loptu u sredinu, a onda je Munitis uradio praktično isto što i Govedarica minut ranije: sa ivice kaznenog prostora poslao je loptu u mrežu.

Treba reći i da je sudija Žil Vesijer delio žute kartone vrlo lako. Jugoslovenskim igračima dodelio je pet, a u 64. minutu je Jokanoviću pokazao i drugi. Opet su "plavi" ostali sa 10 igrača.

Ni to nije pokolebalo ekipu. Siniša Mihajlović je u 76. minutu izveo slobodan udarac sa oko 25 metara sa desne strane. Niko nije uspeo da kontroliše loptu, koja je završila kod Govedarice. On je nekako, pored dvojice defanzivaca, prosledio na drugu stranu, a tamo je Slobodan Komljenović u skoku skrenuo u mrežu: 3:2!

Taj rezultat ostao je i po isteku 90. minuta, ali je sudija svirao pet minuta nadoknade. U četvrtom minutu tog perioda dosuđen je vrlo sumnjiv penal za Špance posle pada Abelarda, koji je Mendijeta sigurno pretvorio u 3:3.

Urlali smo tada na televizor, psovali francuskom arbitru sve po redu, ali džabe. Kada je Alfonso minut kasnije postigao svoj drugi gol, nastao je muk. S jedne strane bes zbog poraza i još jednog osećaja nepravde prema nama, ko zna kog po redu tih godina, ne samo u sportu, a sa druge pred spektaklom koji nam se odigrao pred očima.

Ispalo je posle dobro, Norveška i Slovenija odigrali su 0:0, tako da je Jugoslavija prošla dalje, a onda i bolno završila takmičenje, naše poslednje evropsko.

Ipak, posle 20 godina, taj poraz manje boli, ali sećanje na ovo ne bledi.