Svedok Partizanove maksimirske bruke: [ESENCIJA MRŽNJE]!

/Piše: Vladimir Sukdolak/

Nastupe u Evropi, posle sankcija Ujedinjenih nacija, zbog kojih je klubovima iz Srbije i Crne Gore pune četiri godine bilo zabranjeno da igraju van državnih granica, "parnvi valjak" je počeo prethodnog leta, kada je u kvalifikacijama za Kup UEFA neočekivano eliminisan od Nacionala iz Bukurešta.

Posle šampionskog slavlja, tadašnji trener Partizana, a danas selektor Srbije, Ljubiša Tumbaković, morao je da se zbog zahteva tržišta odrekne najboljih igrača, u svakom slučaju onih koji su nekoliko meseci ranije činili kostur ekipe koja je osvojila titulu.

Humsku je napustila prva zvezda Dragan Ćirić, pojačavši Barselonu, a za njim su u pečalbu pošli Niša Saveljić, Darko Tešović, Goce Hristov, Viktor Trenevski, Damir Čakar, Miroslav Čermelj... Došli su Dragan Isailović, Goran Trobok, Milan Stojanoski…

Žreb u Nionu bio je nemilosrdan.

Već u prvom kolu Beograđani su dobili ozbiljnu "minu" – šampiona Hrvatske, državni, odnosno lični projekat Franje Tuđmana – Kroaciju, danas i pre toga Dinamo Zagreb.

S obzirom na to da su ratne rane još bile i te kako sveže i da je od poslednjih sukoba nekadašnje "braće" navršeno tek nešto manje od dve godine, pred istorijski prvi fudbalski susret srpskih i hrvatskih klubova nakon raspada stare države, tenzije su bile ogromne. Politika je očekivano potpuno zasenila sport. Mržnja je isijavala, a posebno na zagrebačkom Maksimiru tog vrelog pretposlednjeg dana jula 1997…

O tome svedoči i naš sagovornik, poznati sportski novinar i voditelj Aleksandar Kovandžić. Neka sećanja su izbledala, ali Aca, koji je u to vreme ispred SOS kanala pratio FK Partizan, nije zaboravio na količinu netrpeljivosti koja na stadionu Dinama dolazila od domaćina.

Iskonski antagonizam...

"Imajući u vidu da je bila '97. i da je rat tek bio završen, činjenica da je protivnik Partizana bila Kroacija se nikome nije dopala, bez obzira na to što je Partizan u prošlosti imao odličan skor sa Dinamom", počeo je Kovandžić.

Beograd se i tada potrudio da bude dobar domaćin. Kapacitet stadiona je bio smanjen iz bezbednosnih razloga, policija nije dozvoljavala da se unose srpski simboli, osim trobojki…

"Atmosfera u Beogradu je bila pozorišna, mi smo se kao i obično trudili da budemo dobri domaćini i da se svi osećaju bezbedno. Ne da nije bilo vređanja, već je sve delovalo prilično mrtvo. iskren da budem, ne sećam se bilo kakvih uvreda na račun Dinama, njihove nacije", nastavlja Kovandžić.

Gol Isailovića u finišu beogradskog duela doneo je Partizanu prednost, ali je svima bilo jasno da crno-bele u Zagrebu čeka pakleno težak zadatak. Sreća je u Humskoj bila na stani domaćina, jer je moćan sastav modrih, za koji su u to vreme igrali Ladić, Prosinečki, Marić, Viduka, Cvitanović, Simić, Jurić, propustio sijaset prilika i šansu da već u prestonici Srbije završi posao.

"Ne treba zaboraviti da su navijači Dinama u to vreme vodili rat sa Tuđmanom oko promene imena kluba. Nije bilo sve sjajno kod njih, ali su imali ozbiljno jak tim i svima nam je bilo jasno da su kvalitetniji", dodaje naš sagovornik.

Partizan kreće u Zagreb na revanš…

"Potpuno neverovatna priča", nastavlja Aca sećanje na Maksimir 1997: "Mi smo iz autobusa ušli prvo u avion, a na Plesu iz aviona pravo u autobus. Apsolutno nikakva pasoška ili bilo kakva druga kontrola nije postojala. Ušli smo u tri autobusa i krenuli ka hotelu 'Interkontinental', u kojem je trebalo da prenoćimo pred utakmicu."

"Gostoprimstvo" su osetili već na putu do hotela.

 "Imali smo jako obezbeđenje, policija nas je pratila i ljudima je bilo jasno da je u pitanju karavan iz Beograda. Najzanimljivije je bilo u jednom trenutku, to se dešava oko 5-6 popodne. Sećam se nekog nadvožnjaka, ljudi su vozili u kolonama, jer je bila velika gužva i manje-više svi iz automobila su izašli i gestikulacijama pokazivali šta misle o nama. Mi nismo mogli da ih čujemo… Bilo nam je smešno."

Period to početka utakmice bio je miran. U hotelu i na treningu nije bilo nikakvih problema.

A, onda je došao dan utakmice i odlazak na Maksimir, stadion koji je Partizan u prošlosti često napuštao kao pobednik. To se tog 30. jula 1997. godine nije dogodilo.

"Bilo je užasno toplo, a stadion krcat, za razliku od Beograda gde nisu pustili sve ulaznice u prodaju iz bezbednosnih razloga. Tu količinu vređanja i mržnje koju sam tamo doživeo, nigde pre i posle nisam", prepričava Kovandžić i nastavlja: "Između mene i navijača, koji su pola metra od nas, nalazilo se obezbeđenje. Vređa te publika, a ti ne znaš šta da radiš. Ako im odgovoriš, onda podivljaju, a još te i obezbeđenje vređa. Mogu da zamislim kako je bilo igračima. Te psovke, te reči… Zvonko Mihajlovski je komentarisao utakmicu za RTS i pričao mi je kasnije da su mu pretili da će da ga ubiju i zakolju celu utakmicu."

Razvoj događaja na terenu nikako nije išao u korist gostima iz Beograda.

"Kao za baksuz, Kroacija je brzo povela, a već u 20. minutu je bilo 2:0, pa su dali i treći… Na sve to Partizan iz dva pokušaja nije iskoristio penal. Sve u svemu, to je bilo baš tužno popodne. Na stranu što je Kroacija bila kvalitetnija, u celom tom ludilu, nenormalnoj atmosferi, da je Partizan dao taj gol, možda bismo u nastavku mogli da očekujemo nešto više, ovako je primio pet komada..."

Poraz je bio težak. U neku ruku istorijski. Kovandžiću je, ipak, i danas, nakon 23 godine i dalje prva asocijacija na gostovanje u Zagrebu – mržnja.

"MRŽNJA, tako je. Nisam iz te priče, nemam taj osećaj, ali to... Oni meni fizički nisu mogli ništa, ali su mogli da me vređaju koliko hoće. Da je Partizan bio bolji, sve bismo to lakše podneli… Baš smo se svi osećali prilično jadno", podvlači Aleksandar Kovandžić sećanje sa utakmice Kroacija – Partizan.

Povratak u Beograd protekao je u tišini, drugačije nije ni mogao. Partizan je kasnije izgubio i titulu, a prvenstvo završio na trećem mestu iza Obilića i Crvene zvezde.

Jednostavno, novoformirani tim nije bio spreman.

(MONDO)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.