Jednom ga je Ivica Osim sklonio iz tima jer je dobio informaciju da je u gluvo doba noći viđen sa Radom Serbezovski za kafanskim stolom na Baščaršiji. Na dan utakmice, pozvao je Radu telefonom i rekao joj da dođe taksijem na Grbavicu.

…

ŽELJEZNIČAR (1979 – 1985)

Kandidati iz Željezničara:

Golmani: Senad Arnautović, Dragan Škrba

Odbrana: Branislav Berjan, Mirsad Baljić, Vlado Komšić, Refik Šabandžović, Duško Ivanović, Lušić, Hajrudin Saračević, Nenad Starovlah

Vezni red: Josip Čilić, Milomir Odović, Zoran Samardžija, Rade Paprica, Mehmed Baždarević, Dragan Bočeski, Edin Ćurić, Branislav Davidović

Napad: Nikola Nikić, Edin Bahtić, Radmilo Mihajlović, Haris Škoro

Baš tu je sve i počelo, na korak od Grbavice.

"Prozor od stana mi je gledao na stadion. Plava boja je prva asocijacija na detinjstvo, mladost, prve fudbalske korake… Debitovao sam protiv Hajduka 2:2, sva četiri gola su postignuta iz penala. Ne sećam se izvođača za Splićane, ali se sećam da je Slobodan Kojović bio nepogrešiv za Željezničar. U Hajduku Mužinić, Džoni, Boljat, Dražen Jerković, Boriša Đorđević… svi po 15-16 godina stariji od mene. Čiča Miljanić je sedeo u počasnoj loži, došao je da vidi kako će jedno dete da čuva njegovog ljubimca i jednog od najboljih igrača Jugoslavije u to vreme Ivicu Šurjaka. I nisam se obrukao, iako sam tek 24 sata pre utakmice saznao da ću biti u kombinaciji za tim".

Hajduku je uvek bilo nezgodno na Grbavici. Pamti se i antologijskih 4:4, rezultat koji je večitom rivalu sa Koševa doneo drugo šampionsko slavlje u istoriji kluba.

"Ta utakmica je igrana na Koševu, jer se Grbavica renovirala i nikada se pre i posle toga nije desilo da navijači sa obeležjima Sarajeva navijaju za Željezničar. Mali je to grad, svi se poznaju, vlasnici dućana na Baščaršiji su često za opkladu farbali zidove svojih lokala u boje suparničkog kluba. Ali nije bilo gneva i mržnje, a ovo je bio specifičan trenutak. Zlatna godina sarajevskog fudbala, pa još olimpijska… Željo u polufinalu Kupa UEFA, Sarajevo u trci za šampiona Jugoslavije. Pričalo se svašta pre utakmice, da ćemo se skloniti Hajduku, da nam je draže da titula ode na Poljud nego na Koševo…".

Tako je i delovalo posle pola sata igre.

"Hajduk je već u 20. minutu vodio sa 3:0. Dodatne tenzije je unela informacija u štampi da ja odmah posle utakmice potpisujem za Hajduk. Pa se namestilo da zbog povrede ramena ne mogu da igram, sedeo sam na atletskoj stazi pored klupe i pratio šta se dešava na terenu. A tamo se svašta dešavalo. Željezničar je u drugom poluvremenu dodao gas i završilo se 4:4. Spektakularan remi koji je Sarajevu trasirao put ka tituli, a nama spasao obraz i čast. Obožavao sam taj ’dan posle’. To mi je bio smisao fudbala. Da sednem u kafić, otvorim novine, ljudi mi prilaze, čestitaju… nikakav novac nije mogao da zameni taj osećaj slave i ponosa".

Braneći boje Željezničara, Čapljić je najžešće duele vodio protiv još jedne legende sarajevskog fudbala, Predraga Pašića.

"Sticajem okolnosti, ja sam igrao beka na početku karijere jer je Hajrudin Saračević bio nezamenljiv na poziciji libera. Tako sam dolazio u situaciju da čuvam krilne igrače protivničkih ekipa. Recimo, Rožića iz Olimpije ili Pašića iz Sarajeva. Žao mi je zbog svega što se desilo sa Predragom u poslednje vreme. Ne bih želeo da ulazim u pravne detalje čitavog slučaja, ali sam siguran da je Pašić od Sarajeva zaslužio mnogo više od tog stana. Najbolje godine karijere je proveo u bordo dresu, bio je vedeta tog šampionskog tima i ponosno je pronosio slavu Sarajeva u dresu sa državnim grbom“.

Mogao je i Željo početkom osamdesetih do šampionskog lovora.

"Imali smo dve meč-lopte, protiv Veleža u Mostaru i Zvezde na Grbavici. Da je bilo koji klub velike četvorke bio na našem mestu, iskoristio bi oba zicera i rutinski dogurao do cilja. Jednostavno, bilo je teško u to vreme uzeti titulu ako ne pripadaš centrima fudbalske moći. Zvezdu smo te sezone tukli na Marakani sa 3:1. Nikić je dao dva gola, igrali smo briljantno… sećam se da je Mrkela pred kraj smanjio rezultat i onda se poklonio publici ispod zapadne tribine. Kada se završila utakmica, mi napravimo foru i cela naša ekipa ode na zapad da iskopira Mrkelin potez. A sa tribina ovacije. Delovali smo moćno, igrali lepršavo… Navijačima ta četiri najpopularnija kluba Željo je uvek bio na drugom mestu, kao najsimpatičniji tim u Jugoslaviji“.

Onda i ne čudi što je cela Juga bila uz ‘plave’ u istorijskim duelima protiv mađarskog Videotona.

"Sticajem okolnosti, sve jugoslovenske ekipe su pre toga eliminisane iz evro-kupova i Željo je na neki način bio ponos čitave nacije. Izbacili smo Sliven, Sion, Univerzitateu i Dinamo iz Minska, a ni Videoton nije važio za nepremostivu prepreku. Smešilo nam se veliko finale Kupa UEFA sa Real Madridom koji je u polufinalu izbacio Inter. Platili smo ceh lošoj igri u Sekešfehervaru, izgubili smo 3:1 na jako lošem terenu, a Radmilo Mihajlović je zaradio isključujući žuti karton i nije mogao da nam pomogne u revanšu. Stvorila se fenomenalna atmosfera na Grbavici, mi smo leteli po terenu, golovima Bahtića i Ćurića došli do rezultata koji nas je vodio u finale, ali…".

Ali…

"Neiskustvo, splet nesrećnih okolnosti… tragedija… nismo mogli u gorem trenutku da primimo gol. Da smo ga bar primili desetak minuta ranije, bilo bi vremena za neku reakciju. Ovako, u 88. minutu… tada nije bilo nadoknade vremena, kao danas. Sudija je vrlo brzo označio kraj i naši snovi su pukli kao mehur od sapunice. Muk na stadionu, jecaji u svlačionici… Te večeri ni u jednom kafiću u Sarajevu nije bilo muzike. Kao dan žalosti. Ja sam narednog jutra putovao avionom za Beograd na okupljanje reprezentacije i sreo sam na aerodromu sudiju koji je delio pravdu na našoj utakmici. Bio je tužniji od mene. Setio sam se Videotona pre par dana kada je Atalanta primila drugi gol od Pari Sen Žermena. Samo što smo mi igrali još bolje od Atalante".

Kakva koincidencija, Videoton je te sezone pored Partizana, Dukle, Mančester junajteda i Željezničara, na putu ka finalu izbacio upravo Pari Sen Žermen.

"Mančester su izbacili na penale u četvrtfinalu, Parižane dobili u obe utakmice. Taj Čuhaj što nam je dao gol u Sarajevu, igrao je na poziciji beka i mislim da mu je to jedini gol u karijeri. Krenuli smo bez Radmila, sa jednom vrstom lažnog špica, sa pojačanim veznim redom i tendencijom da kontrolišemo igru. Umesto da stanemo na loptu kod 2:0 i da utakmicu mirno privedemo kraju, mi smo srljali i išli da damo treći. Kao deca. Uvek se setim reči mog prijatelja Neleta Karajlića, kada ga je novinarka u jednom intervjuu pitala zašto je izbio rat u Bosni, on je odgovorio ’zbog Videotona’. Kada bolje razmislim, možda je i u pravu“.

…

TOP 11 – Bane BERJAN (odbrana)

"Neustrašivi borac, odan ekipi, bez najmanje želje za samoisticanjem. Imao je neku neutoljivu žeđ za pobedom, prosto je celoj ekipi ulivao pobednički mentalitet. Energija, temperament, karakter… da je rođeni brat na drugoj strani, on bi ga gledao kao najvećeg neprijatelja. Žao mi je što nema puno snimaka iz tog perioda, ali je tehnika u poslednje vreme napredovala i svako ko želi, može da se uveri u Berjanove fudbalske kvalitete. Jedan od najzaslužnijih za taj trijumfalni put do polufinala Kupa UEFA".

…

TOP 11 – Mirsad BALJIĆ (odbrana)

"Mnogo neodgovorniji u odbrani u poređenju sa Berjanom, ali fudbaler koji je obeležio jednu eru jugoslovenskog fudbala. Možda krut u nekim situacijama, bio je najmlađi u ekipi i osećala se ta neka odbojnost. Uvek je nešto imao da kontrira. Čak je i sa mnom ušao u konflikt. On je u tom periodu produžio ugovor sa Željezničarom i stalno me je peckao zašto i ja ne učinim isto. Na jednom treningu nisam mogao da mu oćutim i pošteno mu kažem ’alo Baljo, je l si se ti dogovorio i je l si zadovoljan? Ok, ja se nisam dogovorio i nisam zadovoljan’. On mi nešto dobaci i pokojni Boro Bračulj ga istera sa treninga. Mirsad revoltiran, čeka me u svlačionici da raščistimo račune. Sve spremno za tuču. On nasrne… i kako je krenuo da me udari, ja se izmaknem, on se oklizne i padne na pločice. Tu se naš obračun i završio (smeh). Naravno, ostali smo u dobrim odnosima, Balja danas živi sa porodicom u Sionu i koliko znam, nema neke veze sa fudbalom".

…

TOP 11 – Mehmed BAŽDAREVIĆ (vezni red)

"On je moja generacija i prošli smo mnogo toga zajedno u mlađim kategorijama. Od starta je označen kao veliki projekat Željezničara, ali je svojim potencijalom to i zaslužio. Imao je jednu osobinu koja je meni u to vreme išla na živce. Umeo je da glumi u situacijama kada mu na terenu nije sve išlo od ruke. Zaleti se pa ukliza pored aut-linije, bez ikakvog smisla, samo da ovi iz rukovodstva steknu utisak o njegovoj borbenosti. Tada mi je to smetalo, ali sam kasnije shvatio da nije imao lošu nameru. Nije slučajno zabeležio toliko nastupa za reprezentaciju Jugoslavije (54, op.aut). Da budem iskren, zamerao sam mu na još jednom detalju u igri. Ja se izlomim dok ne oduzmem loptu, on pritrči, otme mi je iz nogu i nastavi akciju. Ja mu posle kažem ‘Meša, znam i ja to, ali treba doći do toga’ (smeh)“.    

…

PARTIZAN  (1985 – 1987)

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Fahrudin Omerović

Odbrana: Miodrag Bajović, Ljuba Radanović, Slobodan Rojević, Vladimir Vermezović, Bajro Župić, Aleksandar Đorđević, Srećko Katanec, Darko Milanič, Mića Radović

Vezni red: Goran Bogdanović, Jovica Kolb, Milinko Pantić, Isa Sadriju, Admir Smajić, Goran Stevanović, Zvonko Živković

Napad: Miloš Đelmaš, Milonja Đukić, Dragan Mance, Slađan Šćepović, Zvonko Varga, Nebojša Vučićević, Milko Đurovski, Fadilj Vokri

Čuvena je njegova izjava iz tog perioda ‘ako Željo ne bude imao novca, imaće ga Zvezda i Hajduk’. Partizan se nigde nije pominjao kao opcija.

"Ja sam cenio sebe, a Džaja je cenio Zvezdu. Često pričam mladim igračima, idite tamo gde vas žele, a ne tamo gde se sami nudite. Osetio sam dozu neozbiljnosti kod ljudi iz Crvene zvezde i zato sam se okrenuo Partizanu. Pokojni Gajica Đurović je dobio zaduženje da me sačuva dok ne potpišem ugovor. Spavao sam u Hotelu Jugoslavija, na recepciji su dežurali ’zemunci’, a Gajica je u 6 ujutro ušao u moju sobu… kao da je bilo juče… isto teget odelo koje sam i ja dobio od kluba… Gajica je jedna divna osoba koja me je kupila od prvog dana i unela mnogo emocija u moj život… ja onako bunovan… ’rano je Gajice, još mi se spava’… a on kaže ’samo ti spavaj, ja ću sesti pored kreveta ako ti ne smetam’ (smeh)".

Specijalnu priču sa Vladom Čapljićem o ’Šajberovoj sezoni’ možete da pročitate u MONDO serijalu Nebojše Petrovića, a uporedo sa Partizanovom borbom za naslov prvaka, rasla je i Vladina popularnost u Beogradu.

"Da je u to vreme bilo Tvitera i Instagrama, bili bismo u rangu sa Mesijem i Ronaldom. Kafić Mak na Senjaku je bila standardna lokacija za okupljanje fudbalera Zvezde i Partizana. Siguran sam da je i tada bilo rivaliteta, možda još većeg nego danas, ali nije bilo ove bolesne mržnje između dva kluba. Mene je drmala nostalgija i to je bilo sasvim normalno. Živite sa roditeljima u Sarajevu, imate status zvezde u svom gradu, svi vas obožavaju… i onda sa 23 godine odete u džunglu na asfaltu, u jedan grad koji je već tada bio svetska metropola. Ja sam prvih godinu dana boravio u Beogradu, a išao da se šišam u Sarajevo. Navikla kosa na frizera Enesa i niko drugi ne dolazi u obzir"

Štampa u to vreme vapi za fudbalskim aferama, a u centru pažnje dugokosi frajer iz Sarajeva. Te Čapljić se potukao sa Rojevićem, te napravio veliki telefonski račun koji je doveo do svađe sa cimerom Vermezovićem…

"Ma gluposti… ako su to najveće afere, onda sam dobro prošao. Rojević ne bi ni mrava zgazio, bilo je pametnije da izmisle nekog drugog. Što se tiče Vermeza, mi smo se upoznali preko Mancea, mnogo pre mog dolaska u Partizan. Sa Čika Crnim imam odlične odnose, jer ja sve svoje rasprave dovedem do kraja. I samo u tom slučaju, ne ostaju repovi i druženje se nastavlja nesmetanim tokom. A telefonski račun? Ma on je plaćen na vreme i to je najvažnije u celoj priči (smeh)".

Raspravu sa Partizanom nije doveo do kraja i repovi su ga koštali selidbe na Maksimir.

"Pokojni Fahrudin Jusufi je od samog starta imao neku odbojnost prema meni. Izgubio sam mesto u timu, posle mi je menjao pozicije, pomerao me u vezni red, jer su Radanović i Vermezović bili nedodirljivi u njegovoj viziji igre. Dešavalo se da me povede u karantin, pa me ne skida za utakmicu, kao u Albaniji protiv Fljamurtarija. Pa igramo u Bugojnu protiv Iskre, u povratku ostanemo da prespavamo u Sarajevu, on mi ne dozvoli da izađem da se vidim sa familijom. Morale su majka i sestra da dolaze do hotela da se pozdravimo, a Baja Marić je celu noć dežurao ispred vrata moje sobe i pazio da se slučajno ne oglušim o Jusufijevo naređenje".

Kulminiralo je onog trenutka kada se niko iz kluba nije udostojio da dođe na sahranu Vladinog oca.

"Moca me je pozvao telefonom i rekao mi da se tata nalazi u veoma lošem stanju. Znao sam odmah šta je u pitanju. Ostao sam sedam dana u Sarajevu i niko za to vreme nije našao za shodno da me okrene…bar da mi kažu koliko dugo smem da odsustvujem sa treninga. Na sahranu su poslali Voju Radojevića koji je u to vreme bio navijač Partizana. On je kupio venac i izjavio mi saučešće. Bio sam razočaran i shvatio sam da u tom autobusu sa fudbalerima Partizana nema više mesta za putnika po imenu Vlado Čapljić".

…

TOP 11 – Ljubomir RADANOVIĆ (odbrana)

"Pamtićemo ga celog života po tom golu u Splitu i po legendarnom uskliku Mladena Delića. Meni je i dan danas neverovatno kako se on u tom trenutku uopšte našao na toj poziciji. Čak ni kamera nije uhvatila taj trk preko celog terena, a način na koji je skočio i zahvatio loptu glavom posle Vujovićevog centaršuta dovoljno govori o Radanovim fudbalskim kvalitetima. Pun energije, žustar, neustrašiv… istinski lider i na terenu i van njega, sećam se da je u tom periodu rukovodio Sindikatom fudbalera i uvek se borio za prava igrača. Bili smo komšije na Banovom brdu, družili se u tom Maku na Senjaku… Uspeo je jednom i da me iznervira, na utakmici protiv Nanta. Voleo je da se spusti na libera i to nas je koštalo ubedljivog poraza u Francuskoj. Stajao je daleko od Turea, a ovaj brz, snažan, okretan… ne možeš da ga prebiješ, još on tebe prebije… ubio nas je tu utakmicu. Posle je Vaha Halilhodžić samo ’pečatirao’ eliminaciju Partizana u revanšu na JNA".

TOP 11 – Dragan MANCE (napad)

"Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv… stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina ‘ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš’. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj. Mance je te 1985. godine trebalo da ode u Dinamo, Ćiro se kleo u njega. Prelomio je da ostane u Humskoj i ja sam zato i potpisao za Partizan. Upoznali smo se u mlađim kategorijama reprezentacije i kad god sam sa Željom dolazio na neku utakmicu, zbog njega sam ostajao dan duže u Beogradu. Išli smo na večere, on u Pežou 205, ja u mojoj Alfi, pratim ga jer ne poznajem grad. On me je upoznao sa Željom i Veljom, visili smo u Zlatniku i restoranu kod Dake, pikali fucu u Zemunu sa decom na betončetu… prošli smo mnogo toga zajedno za jako kratko vreme. Sad svaki dan idem na posao i dva puta prolazim pored tog mesta… i uvek se setim… što je interesantno, čekam to mesto… od kvantaša kad prilazim, stegne me u grudima… sve se nadam videću ga… Nažalost, nisam ga ni tada video jer su ga odneli… stajao sam dva sata pored auta… Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164… došao je sa Vermezom da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića ’ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin’. Ja mu kažem ’Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš’. Novinari su pisali da je poginuo u mom autu, da se vraćao pijan iz Novog Sada… ali to su gluposti. Draganče je bio dečko za primer. Okačio sam na svom Instagramu dve fotografije za koje me vežu najlepše uspomene. Na jednoj se vidi Radan kako spava na zadnjem sedištu autobusa, a Mance i ja u gro planu igramo remi. Na drugoj smo zajedno ispred tunela na stadionu JNA, on u nekoj atletskoj majici, pravi dasa… Da mogu, sastavio bih ’Mojih TOP 11’ od 11 Dragana Mancea“.

TOP 11 – Srećko KATANEC (vezni red)

"Zajedno smo osvojili olimpijsku bronzu u Los Anđelesu. Njega su iz Dinama oterali zbog konflikta sa Mustafom Arslanovićem… nije se uklapao i pukla tikva. Partizan je to iskoristio i dobio prvoklasno pojačanje. Za mene je Srećko prototip Nemanje Matića i Slaviše Jokanovića. U nekim segmentima čak i bolji od njih dvojice. Takođe je znao sa loptom, umeo je da organizuje igru, ali je i odbrani davao ogroman doprinos. Klasičan zadnji vezni, dugog koraka, fenomenalnog pregleda igre… Upoznao sam mu celu familiju, ženu sa kojom se tada zabavljao… jedne godine odemo avionom za Ljubljanu, pa kolima njegovog oca do Trsta po garderobu i nazad za Beograd. Tad je bila aktuelna diskoteka na Tašu, izađemo provedemo se… Srećko nije bio klasični Slovenac, umeo je i da plati (smeh)… Verovatno se iskalio tokom vojske u Sarajevu (smeh), posle očvrsnuo u Zagrebu… Danas uglavnom kontaktiramo preko našeg zajedničkog prijatelja koji mu se našao pri ruci dok je bio u Armiji i sa kojim se posle i okumio".

DINAMO ZAGREB (1987 – 1990)

Kandidati iz Dinama:

Golmani: Dražen Ladić, Ranko Stojić, Marijan Vlak

Odbrana: Mustafa Arslanović, Dražen Biškup, Željko Cupan, Zvezdan Cvetković, Slavko Ištvanić, Damir Lesjak, Mirko Lulić, Dubravko Pavličić, Željko Vuković, Vlado Kasalo, Marijan Lamešić, Andrej Panadić

Vezni red: Dražen Besek, Zvonimir Boban, Dragan Bošnjak, Boro Kuzmanović, Marko Mlinarić, Mladen Munjaković, Robert Prosinečki, Zoran Dimitrijević, Sreten Ćuk, Krunoslav Jurčić, Fabijan Komljenović, Draženko Prskalo, Zoran Škerjanc, Zvonimir Soldo, Mladen Mladenović

Napad: Jozo Bogdanović, Ivan Cvjetković, Stanislav Komočar, Nebojša Malbaša, Mustafa Agić, Stjepan Deverić, Haris Škoro, Radmilo Mihajlović, Nedeljko Topić, Kujtim Šalja

Najpopularniji hrvatski klub tek u drugom pokušaju uspeva da angažuje jednog od najkorisnijih igrača domaćeg prvenstva.

"Dinamo je uvek bio četvrti klub velike četvorke. Ali isključivo zbog rezultata. U nekim drugim stvarima, bio je daleko ispred Zvezde, Partizana i Hajduka. Najluksuzniji hoteli, najkvalitetnija oprema, najskuplje turneje… Međutim, nešto je tu falilo. Zagreb je bio teška sredina za opstanak vrhunskih igrača, tamo su anonimusi uvek imali više sreće. Ogroman pritisak, prevelika očekivanja, stalno neka tenzija i u takvoj atmosferi nemoguće je napraviti kontinuitet. A pritom, imate trenera koji voli da sve konce drži u svojim rukama. Navodno kontroliše situaciju, ne sme niko da iskoči, ali u svakome od tih igrača tinja i samo što ne eksplodira".

Mnogo kvalitetnih pojedinaca, bez kompaktnog kolektiva.

"Zašto je mene Ćiro doveo u Dinamo? Pa nije me doveo da driblam i da guram kroz noge, nego da orem teren, pošto nije imao takve igrače. Čudno podneblje, ali ne mogu da grešim dušu, proveo sam divne tri godine u Zagrebu. Tamo je status igrača najbliži onom evropskom standardu. U Beogradu i Sarajevu je bilo ko mogao da ti priđe za sto, da te štipne za obraz, da ti poremeti ritam. U Zagrebu to nije moglo, bio si zaštićen kao beli medved. Znalo se gde sediš, ko sme da ti priđe, na koji način, kakav je kodeks… Ja sam najviše vremena provodio sa Čavom Dimitrijevićem, mnogo volim njegovog Miloša koji je u to vreme bio dete, nepune tri godine".

Iako se proslavio na poziciji libera, Vladu je i u Dinamu vuklo da trese protivničke mreže.

"Postigao sam u toj prvoj polusezoni čak osam golova i dugo sam bio najbolji strelac ekipe. Radničkom dva iz penala, protiv Želje iz igre… Čak sam protiv Čelika prepustio Radmilu Mihajloviću da izvede kazneni udarac, Radović mu je odbranio i ja sam zbog toga kažnjen od strane trenera Skoblara. U sećanju mi je ostala utakmica protiv Zvezde na Maksimiru, Škoro je postigao gol u 12. minutu i ja do kraja meča nisam izašao iz našeg petarca. Pazite, ne iz 16 metara, nego iz peterca. Zvezda nas je ubila, cela ona ekipa iz Barija plus Piksi Stojković. Kako izbijem loptu, oni je osvoje i beži nazad u krilo Marjanu Vlaku. Završi se 1:0 i novinari priđu Ćiri za izjavu, a on koliko je namazan, odgovara i lagano trči ka tunelu… oni za njim… Ćiro sve brže i brže… i tako ih uvede u svlačionicu gde je pola nas pod tušem, a pola u bazenu… on onako u odelu i cipelama, kaže ’sinovi moji, svaka vam čast’… namerno je uveo novinare da sve to snime i zabeleže. Bio je pre svega šoumen, zatim psiholog, pa tek na kraju strateg“.

Drugim rečima, maher da najobičniju utakmicu transformiše u prvorazredni spektakl.

"Vodio je računa o svemu. Ja sam u vojsci obe ’četvorke’ u vilici izgubio. Čim sam došao u Zagreb, Ćiro me je poslao kod svog zubara da uradim navlake. To u Beogradu i Sarajevu nikome nije smetalo. Na pripremama u Australiji, poslao mi je frizera u sobu da me ošiša. Zapeo bio da se ošišam, pa da se ošišam. Valjda je mislio da ću biti brži bez kose. Oslobodio me treninga i kada se Grk sa aktovkom pojavio na vratima moje sobe, nisam mogao da verujem. Sedimo na terasi, ovaj me šiša, a Ćiro se dere sa platoa ’još sine, još, nije dovoljno’. Blagodet za sve nas u trenucima kada je raspoložen, ali kada mu padne mrak na oči, spašavaj se ko može".

Kao posle Nikšića…

"Izgubili smo od Sutjeske, Škoro je dobio crveni karton, nervoza na tački ključanja… vraćali smo se nekim vojnim avionom, nema sedišta, samo klupe sa strane i žica za držanje… tutnji kao na gradilištu… Ćiro šeta gore-dole i vreba priliku da na nekome iskali bes. Naravno, svi ćutimo kao zaliveni, nismo od juče. U jednom trenutku, haos u pilotskoj kabini. Nešto mu je pilot stao na žulj i sve je izbacio na njega. Slećemo u Zagreb, ja ulazim u auto, Škoro pored mene, Čava da sedne na zadnje sedište, vidi kesu sa voćem i kaže ’Vlado, tebi auto ko piljara’. Mi svi ha-ha-ha, odjednom Ćirin nos na prozoru. Ja otvorim… jaooo, kad je krenuo… ‘sram vas bilo… šta je toliko smešno… kako vas nije sramota’… čak je i svoju pokojnu majku Katu pomenuo par puta… istresao se pola sata i otišao. Meni je celo lice bilo ispljuvano".

TOP 11 – Mirko LULIĆ (odbrana)

"Kao pahuljica. Jedna dobra duša koja je pored sebe imala jednu pozitivnu budalu, Vlada Kasala. Oni su drugari iz Osijeka, Ljupko ih je trenirao i zajedno su došli u Dinamo. Samo što je Kasalo bio pištolji, avioni, kamioni… a Lulić sušta suprotnost, kao devojčica. Mnogo mi se dopadalo kako je igrao libera, bio je bolji od mnogih, pa i od mene. Teško se povredio i nikada se više nije vratio na stari nivo. Znam koliko je patio zbog toga i mnogo mi je žao što nije napravio bolju karijeru".

…

TOP 11 – Zvonimir BOBAN (vezni red)

"Sa 19 godina kapiten Dinama. Igrač bez obaveza u odbrani. U tri dana dve utakmice, ista pozicija, dva gola iz slobodnog udarca. Time sam sve rekao. Prvi koji me je dočekao kad sam stigao u Dinamo, zajedno sa svojim ocem i bratom Draženom. Dobar momak, vrhunski igrač. On je u Jugoslaviji igrao klasičnu desetku, organizator oko koga se sve vrti. Posle u Milanu zadnji vezni, ore i kopa po terenu. Izvanredna transformacija. Još u poznim godinama da tako odigra… nikada se nije stideo uloge vodonoše u Milanu. Jako korektan lik, ono protiv Zvezde je više iskorišćeno u političke svrhe. Reagovao je klinački i emotivno, nije razmišljao o posledicama. Nikada se pre i posle toga nije isticao nacionalističkim stavovima. Treba ga posmatrati i ceniti zbog onoga što je uradio u karijeri, a ne na osnovu jedine ružne epizode u životu".

…

TOP 11 – Davor ŠUKER (napad)

"Interesantna pojava, nit’ smrdi, nit’ miriše. Imam utisak da je tek po završetku karijere konačno progovorio. I on pripada tom osiječkom ’gangu’. Lulić najmirniji, Kasalo đavo, a Šuker neka sredina. Tokom igre, nepredvidiv. Ide se u kontru tri na jedan, krene lopta od njega, to je da se ušetaš u gol. On odjednom šutne sa centra ka golu (!?). Van svakog fudbalskog šablona. Tako mu došlo. Ali pozitivno drzak i bezobrazan. Nezgodne konstitucije, čvrst, nisko težište, jaki kukovi, duge noge… vrlo komplikovan za čuvanje. Za njega me veže jedna dobra anegdota. Bili smo povređeni i išli smo njegovim Pežoom kod nekog nadrilekara, trave neke da nam da… Čekao me je ispred Maksimira, taman da uđem u auto, on krene, ja klecnem… opet da uđem, on još jednom cimne… ja mu kažem ‘Davore šta ti je, izlomićeš me’… on mi pokaže na tramvaj koji je stajao pored nas, ja se okrenem i vidim tramvajdžiju u visini naših vrata, sikće i dere se da pomerimo auto jer ne može da prođe. Kažem ’čekaj čoveče da uđem’… u tom trenutku, tramvajdžija nogom da me udari, ja ga mahinalno uhvatim i on niz one stepenice sklizne i padne na beton. Kako je pao, njemu ispadne pištolj (!?)... vidim ja koliko je sati… Davor izađe iz auta i počne da psuje, ja ga umirujem ’vrati se nazad, ima pištolj’… ljudi se okupili, ja počeo onu tužnu priču ‘povređeni smo, mogao si još više da nas povrediš’… taman sam smirio situaciju, doleće kesa i udara tramvajdžiju u glavu. Ja se okrenem i ne verujem svojim očima… žena moja… vraćala se sa pijace, videla da sam u problemu, pa da mi pomogne. Davor i ja u neverici, ako ovo preživimo biće dobro. Ispalo je toliko smešno, da je i tramvajdžija rekao ’vi niste normalni’ i otišao. Mislim da nas je prepoznao i da nas je to spasilo".

OLIMPIJSKA REPREZENTACIJA (1984)

Kandidati iz Olimpijske reprezentacije:

Golmani: Tomislav Ivković, Ivan Pudar

Odbrana: Mirsad Baljić, Marko Elsner, Ljubomir Radanović, Branko Miljuš, Srećko Katanec

Vezni red: Nenad Gračan, Mehmed Baždarević, Dragan Stojković, Admir Smajić, Jovica Nikolić

Napad: Boro Cvetković, Stjepan Deverić, Mitar Mrkela, Milko Đurovski

Posle tri srebrne (London, Helsinki, Melburn) i jedne zlatne medalje (Rim), naši fudbaleri u Los Anđelesu stižu i do prve olimpijske bronze.

"Bili smo atrakcija šampionata jer smo skoro sve utakmice dobili nakon rezultatskog preokreta. Sećam se naslova u jednim američkim novinama ’luda družina iz Istočne Evrope’, a u tekstu je pisalo ’svaku utakmicu gube, na poluvremenu zapale cigaretu, popiju po pivo i nakon toga samelju rivala’. Duša me boli što iz te generacije ne mogu da stavim više igrača u Mojih TOP 11. Recimo, Štefa Deverića, Boru Cvetkovića, Milka Đurovskog, Branka Miljuša… Ili Marka Elznera, sa kojim sam 1979. godine igrao na Svetskom juniorskom prvenstvu u Japanu, kada je Maradona zablistao i skrenuo pažnju na sebe. Marko je tada igrao u napadu, tek su ga kasnije vratili na libera“.

Trijumfalni pohod ‘lude družine iz Istočne Evrope’ zaustavio se u polufinalu Olimpijskih igara.

"Izgubili smo od Francuza u produžecima, ali već smo bili na izmaku snage. U Ameriku smo otputovali 20 dana pre početka turnira, pa onda iz Anapolisa leteli nekoliko sati do Los Anđelesa. Iscrpljeni i fizički i psihički, desetkovani povredama, nismo ni mogli više od trećeg mesta. Ja sam protiv Italije u meču za bronzu igrao sa blokadom na levom ramenu. Imao sam upalu nerva, zamislite beka koji ne može ni aut da izvede. Zaboravio sam Jovicu Nikolića koji je tokom celog turnira bio jedan od naših najboljih i najefikasnijih igrača. Njemu je Đelmaš kasnije slomio nogu u Derbiju u kome sam postigao svoj prvi i jedini gol protiv Crvene zvezde“.

TOP 11 – Ivan PUDAR (golman)

"Bio je sa mnom i u Austriji 1979. godine, kada smo osvojili titulu omladinskog prvaka Evrope sa reprezentacijom Jugoslavije. Uvek u senci Tome Ivkovića, nezasluženo. Vrlo pouzdan golman koji nije težio atrakciji, ali je bio veliki autoritet na golu. Rođeni Ličanin, vedrog duha, širio je pozitivnu atmosferu u svlačionici i van terena. On i Tomo su dizali kafane na noge. Znali su svaku pesmu od početka do kraja. U Los Anđelesu su podelili minutažu i podjednako doprineli osvajanju bronzane medalje, ali je Pudar morao da dobije više šansi na golu A tima. Mogao sam da stavim i Zokija Simovića sa kojim sam takođe igrao, ali sam se odlučio za momke sa kojima sam generacijski bliži".

…

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1984 – 1985)

Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:

Golmani: Zoran Simović, Ranko Stojić, Živan Ljukovčan

Odbrana: Zvezdan Cvetković, Velimir Zajec, Nenad Stojković, Velimir Zajec, Ljuba Radanović, Mirsad Baljić, Marko Elsner, Mirza Kapetanović, Faruk Hadžibegić

Vezni red: Nenad Gračan, Mehmed Baždarević, Blaž Slišković, Ivan Gudelj, Boško Đurovski, Edin Bahtić, Marko Mlinarić, Jovica Nikolić

Napad: Miloš Šestić, Darko Pančev, Zlatko Vujović, Vahid Halilhodžić, Sulejman Halilović, Fadilj Vokri, Milko Đurovski, Mitar Mrkela, Miloš Bursać

…

Pune tribine stadiona u Subotici, 25.000 ljudi, pravi ambijent za debi u reprezentaciji.

"Toza je pozvao nekoliko debitanata, pobedili smo Mađare sa 2:1. Prošao sam sve mlađe selekcije, bio kapiten mlade reprezentacije i uvek slovio kao jedan od kandidata za A tim. Nažalost, nisam često dobijao šansu. Pozvali su me za meč u Sarajevu protiv Francuske, jer je Zoran Vujović odigrao loše protiv Luksemburga. Ispada da je mene prelazak u Partizan udaljio od dresa sa državnim grbom. Samo sam jednom dobio poziv i to naknadno. Neko se povredio i ja sam se u poslednji čas priključio ekipi u Lepenskom viru za utakmicu protiv Istočne Nemačke. Poslednja šansa da uhvatimo voz za Svetsko prvenstvo, ali smo izgubili na JNA i oprostili se od puta za Meksiko. Čudan ambijent, Miloš je počeo utakmicu bez i jednog odbrambenog igrača, bekovi su bili Gudelj i Meša Baždarević. Gudelj se povredio na 0:2 i ja sam ušao na poziciju krila. Ne znam ni šta sam radio tamo".

…

TOP 11 – Nenad GRAČAN (vezni red)

"Žao mi je što sa Piksijem i Pižonom nisam odigrao nijednu utakmicu u A reprezentaciji. Ali, nema veze, na toj poziciji imam gomilu kandidata. Staviću Doktora. Znate ko je Doktor? Pa Nena Gračan. Ne, nije imao diplomu, nego je fudbal igrao doktorski. Sve je znao sa loptom. Prejak igrač, takav se rađa jednom u 20 godina. Nažalost, Mladenović mu je zapečatio karijeru onim brutalnim startom na Kantridi. I to na prvoj utakmici koju je Gračan sa Hajdukom došao da igra protiv ’svoje’ Rijeke. A Mladenović kasnije pređe u Dinamo, šta ti je fudbal. Razmišljao sam i o Baki Sliškoviću, vanserijski igrač. Sreli smo se skoro u Mostaru, posle 28 godina. Ja trener Slavije, on na funkciji savetnika u Zrinjskom. Oduševio se, pozvao me na kafu… ja kažem ’doći ću samo da završim sastanak sa igračima’… odem na kafu, sedimo za istim stolom, Baka me uopšte ne konstatuje… bulji u teletekst i prati rezultate… znaš koliko ga ja interesujem (smeh)".

…

Kandidati za trenera:

Ivica Osim, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Miroslav Blažević, Josip Skoblar, Rudolf Belin, Ivan Toplak, Todor Veselinović, Miloš Milutinović.

…

TOP 11 – Ivica OSIM (trener)

"Vratio se tada iz Francuske i doneo nešto novo u jugoslovenski fudbal. Mnogi i danas koriste neke metode koje je Švabo pre više od 30 godina forsirao u Željezničaru. Imao je hrabrosti da me baci u vatru, njemu dugujem zahvalnost za fudbalsku afirmaciju. Bilo je stvari koje su mi smetale kod njega, kao ta epizoda sa Radom Serbezovski. Ali pretpostavljam da se ni njemu nisu dopadali neki moji postupci. Svi smo različiti. Na kraju, ostaju dela i rezultati. A Osim je voleo da kaže ‘fudbal se igra da bi se o tome pričalo. Ako nas pamte po nečemu, nije toliko bitno da li je bilo dobro ili loše. Čim je vredno pažnje, znači da je bilo vredno i truda".

…

Vlado ČAPLJIĆ – Mojih TOP 11: Pudar – Baljić, Lulić, Radanović, Berjan – Gračan, Katanec, Baždarević, Boban – Šuker, Mance. Trener: Ivica Osim.

"Činjenica je da živimo u vremenu u kome neki novokomponovani pisci istorije pokušavaju da nam objasne kako se fudbal na ovim prostorima igra od 1990. godine. A sve pre toga su jednostavno obrisali gumicom. I to nije slučaj samo sa Sarajevom, već i sa Beogradom, Zagrebom, Splitom… Nažalost".

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.

Jednom ga je Ivica Osim sklonio iz tima jer je dobio informaciju da je u gluvo doba noći viđen sa Radom Serbezovski za kafanskim stolom na Baščaršiji. Na dan utakmice, pozvao je Radu telefonom i rekao joj da dođe taksijem na Grbavicu.

…

ŽELJEZNIČAR (1979 – 1985)

Kandidati iz Željezničara:

Golmani: Senad Arnautović, Dragan Škrba

Odbrana: Branislav Berjan, Mirsad Baljić, Vlado Komšić, Refik Šabandžović, Duško Ivanović, Lušić, Hajrudin Saračević, Nenad Starovlah

Vezni red: Josip Čilić, Milomir Odović, Zoran Samardžija, Rade Paprica, Mehmed Baždarević, Dragan Bočeski, Edin Ćurić, Branislav Davidović

Napad: Nikola Nikić, Edin Bahtić, Radmilo Mihajlović, Haris Škoro

Baš tu je sve i počelo, na korak od Grbavice.

"Prozor od stana mi je gledao na stadion. Plava boja je prva asocijacija na detinjstvo, mladost, prve fudbalske korake… Debitovao sam protiv Hajduka 2:2, sva četiri gola su postignuta iz penala. Ne sećam se izvođača za Splićane, ali se sećam da je Slobodan Kojović bio nepogrešiv za Željezničar. U Hajduku Mužinić, Džoni, Boljat, Dražen Jerković, Boriša Đorđević… svi po 15-16 godina stariji od mene. Čiča Miljanić je sedeo u počasnoj loži, došao je da vidi kako će jedno dete da čuva njegovog ljubimca i jednog od najboljih igrača Jugoslavije u to vreme Ivicu Šurjaka. I nisam se obrukao, iako sam tek 24 sata pre utakmice saznao da ću biti u kombinaciji za tim".

Hajduku je uvek bilo nezgodno na Grbavici. Pamti se i antologijskih 4:4, rezultat koji je večitom rivalu sa Koševa doneo drugo šampionsko slavlje u istoriji kluba.

"Ta utakmica je igrana na Koševu, jer se Grbavica renovirala i nikada se pre i posle toga nije desilo da navijači sa obeležjima Sarajeva navijaju za Željezničar. Mali je to grad, svi se poznaju, vlasnici dućana na Baščaršiji su često za opkladu farbali zidove svojih lokala u boje suparničkog kluba. Ali nije bilo gneva i mržnje, a ovo je bio specifičan trenutak. Zlatna godina sarajevskog fudbala, pa još olimpijska… Željo u polufinalu Kupa UEFA, Sarajevo u trci za šampiona Jugoslavije. Pričalo se svašta pre utakmice, da ćemo se skloniti Hajduku, da nam je draže da titula ode na Poljud nego na Koševo…".

Tako je i delovalo posle pola sata igre.

"Hajduk je već u 20. minutu vodio sa 3:0. Dodatne tenzije je unela informacija u štampi da ja odmah posle utakmice potpisujem za Hajduk. Pa se namestilo da zbog povrede ramena ne mogu da igram, sedeo sam na atletskoj stazi pored klupe i pratio šta se dešava na terenu. A tamo se svašta dešavalo. Željezničar je u drugom poluvremenu dodao gas i završilo se 4:4. Spektakularan remi koji je Sarajevu trasirao put ka tituli, a nama spasao obraz i čast. Obožavao sam taj ’dan posle’. To mi je bio smisao fudbala. Da sednem u kafić, otvorim novine, ljudi mi prilaze, čestitaju… nikakav novac nije mogao da zameni taj osećaj slave i ponosa".

Braneći boje Željezničara, Čapljić je najžešće duele vodio protiv još jedne legende sarajevskog fudbala, Predraga Pašića.

"Sticajem okolnosti, ja sam igrao beka na početku karijere jer je Hajrudin Saračević bio nezamenljiv na poziciji libera. Tako sam dolazio u situaciju da čuvam krilne igrače protivničkih ekipa. Recimo, Rožića iz Olimpije ili Pašića iz Sarajeva. Žao mi je zbog svega što se desilo sa Predragom u poslednje vreme. Ne bih želeo da ulazim u pravne detalje čitavog slučaja, ali sam siguran da je Pašić od Sarajeva zaslužio mnogo više od tog stana. Najbolje godine karijere je proveo u bordo dresu, bio je vedeta tog šampionskog tima i ponosno je pronosio slavu Sarajeva u dresu sa državnim grbom“.

Mogao je i Željo početkom osamdesetih do šampionskog lovora.

"Imali smo dve meč-lopte, protiv Veleža u Mostaru i Zvezde na Grbavici. Da je bilo koji klub velike četvorke bio na našem mestu, iskoristio bi oba zicera i rutinski dogurao do cilja. Jednostavno, bilo je teško u to vreme uzeti titulu ako ne pripadaš centrima fudbalske moći. Zvezdu smo te sezone tukli na Marakani sa 3:1. Nikić je dao dva gola, igrali smo briljantno… sećam se da je Mrkela pred kraj smanjio rezultat i onda se poklonio publici ispod zapadne tribine. Kada se završila utakmica, mi napravimo foru i cela naša ekipa ode na zapad da iskopira Mrkelin potez. A sa tribina ovacije. Delovali smo moćno, igrali lepršavo… Navijačima ta četiri najpopularnija kluba Željo je uvek bio na drugom mestu, kao najsimpatičniji tim u Jugoslaviji“.

Onda i ne čudi što je cela Juga bila uz ‘plave’ u istorijskim duelima protiv mađarskog Videotona.

"Sticajem okolnosti, sve jugoslovenske ekipe su pre toga eliminisane iz evro-kupova i Željo je na neki način bio ponos čitave nacije. Izbacili smo Sliven, Sion, Univerzitateu i Dinamo iz Minska, a ni Videoton nije važio za nepremostivu prepreku. Smešilo nam se veliko finale Kupa UEFA sa Real Madridom koji je u polufinalu izbacio Inter. Platili smo ceh lošoj igri u Sekešfehervaru, izgubili smo 3:1 na jako lošem terenu, a Radmilo Mihajlović je zaradio isključujući žuti karton i nije mogao da nam pomogne u revanšu. Stvorila se fenomenalna atmosfera na Grbavici, mi smo leteli po terenu, golovima Bahtića i Ćurića došli do rezultata koji nas je vodio u finale, ali…".

Ali…

"Neiskustvo, splet nesrećnih okolnosti… tragedija… nismo mogli u gorem trenutku da primimo gol. Da smo ga bar primili desetak minuta ranije, bilo bi vremena za neku reakciju. Ovako, u 88. minutu… tada nije bilo nadoknade vremena, kao danas. Sudija je vrlo brzo označio kraj i naši snovi su pukli kao mehur od sapunice. Muk na stadionu, jecaji u svlačionici… Te večeri ni u jednom kafiću u Sarajevu nije bilo muzike. Kao dan žalosti. Ja sam narednog jutra putovao avionom za Beograd na okupljanje reprezentacije i sreo sam na aerodromu sudiju koji je delio pravdu na našoj utakmici. Bio je tužniji od mene. Setio sam se Videotona pre par dana kada je Atalanta primila drugi gol od Pari Sen Žermena. Samo što smo mi igrali još bolje od Atalante".

Kakva koincidencija, Videoton je te sezone pored Partizana, Dukle, Mančester junajteda i Željezničara, na putu ka finalu izbacio upravo Pari Sen Žermen.

"Mančester su izbacili na penale u četvrtfinalu, Parižane dobili u obe utakmice. Taj Čuhaj što nam je dao gol u Sarajevu, igrao je na poziciji beka i mislim da mu je to jedini gol u karijeri. Krenuli smo bez Radmila, sa jednom vrstom lažnog špica, sa pojačanim veznim redom i tendencijom da kontrolišemo igru. Umesto da stanemo na loptu kod 2:0 i da utakmicu mirno privedemo kraju, mi smo srljali i išli da damo treći. Kao deca. Uvek se setim reči mog prijatelja Neleta Karajlića, kada ga je novinarka u jednom intervjuu pitala zašto je izbio rat u Bosni, on je odgovorio ’zbog Videotona’. Kada bolje razmislim, možda je i u pravu“.

…

TOP 11 – Bane BERJAN (odbrana)

"Neustrašivi borac, odan ekipi, bez najmanje želje za samoisticanjem. Imao je neku neutoljivu žeđ za pobedom, prosto je celoj ekipi ulivao pobednički mentalitet. Energija, temperament, karakter… da je rođeni brat na drugoj strani, on bi ga gledao kao najvećeg neprijatelja. Žao mi je što nema puno snimaka iz tog perioda, ali je tehnika u poslednje vreme napredovala i svako ko želi, može da se uveri u Berjanove fudbalske kvalitete. Jedan od najzaslužnijih za taj trijumfalni put do polufinala Kupa UEFA".

…

TOP 11 – Mirsad BALJIĆ (odbrana)

"Mnogo neodgovorniji u odbrani u poređenju sa Berjanom, ali fudbaler koji je obeležio jednu eru jugoslovenskog fudbala. Možda krut u nekim situacijama, bio je najmlađi u ekipi i osećala se ta neka odbojnost. Uvek je nešto imao da kontrira. Čak je i sa mnom ušao u konflikt. On je u tom periodu produžio ugovor sa Željezničarom i stalno me je peckao zašto i ja ne učinim isto. Na jednom treningu nisam mogao da mu oćutim i pošteno mu kažem ’alo Baljo, je l si se ti dogovorio i je l si zadovoljan? Ok, ja se nisam dogovorio i nisam zadovoljan’. On mi nešto dobaci i pokojni Boro Bračulj ga istera sa treninga. Mirsad revoltiran, čeka me u svlačionici da raščistimo račune. Sve spremno za tuču. On nasrne… i kako je krenuo da me udari, ja se izmaknem, on se oklizne i padne na pločice. Tu se naš obračun i završio (smeh). Naravno, ostali smo u dobrim odnosima, Balja danas živi sa porodicom u Sionu i koliko znam, nema neke veze sa fudbalom".

…

TOP 11 – Mehmed BAŽDAREVIĆ (vezni red)

"On je moja generacija i prošli smo mnogo toga zajedno u mlađim kategorijama. Od starta je označen kao veliki projekat Željezničara, ali je svojim potencijalom to i zaslužio. Imao je jednu osobinu koja je meni u to vreme išla na živce. Umeo je da glumi u situacijama kada mu na terenu nije sve išlo od ruke. Zaleti se pa ukliza pored aut-linije, bez ikakvog smisla, samo da ovi iz rukovodstva steknu utisak o njegovoj borbenosti. Tada mi je to smetalo, ali sam kasnije shvatio da nije imao lošu nameru. Nije slučajno zabeležio toliko nastupa za reprezentaciju Jugoslavije (54, op.aut). Da budem iskren, zamerao sam mu na još jednom detalju u igri. Ja se izlomim dok ne oduzmem loptu, on pritrči, otme mi je iz nogu i nastavi akciju. Ja mu posle kažem ‘Meša, znam i ja to, ali treba doći do toga’ (smeh)“.    

…

PARTIZAN  (1985 – 1987)

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Fahrudin Omerović

Odbrana: Miodrag Bajović, Ljuba Radanović, Slobodan Rojević, Vladimir Vermezović, Bajro Župić, Aleksandar Đorđević, Srećko Katanec, Darko Milanič, Mića Radović

Vezni red: Goran Bogdanović, Jovica Kolb, Milinko Pantić, Isa Sadriju, Admir Smajić, Goran Stevanović, Zvonko Živković

Napad: Miloš Đelmaš, Milonja Đukić, Dragan Mance, Slađan Šćepović, Zvonko Varga, Nebojša Vučićević, Milko Đurovski, Fadilj Vokri

Čuvena je njegova izjava iz tog perioda ‘ako Željo ne bude imao novca, imaće ga Zvezda i Hajduk’. Partizan se nigde nije pominjao kao opcija.

"Ja sam cenio sebe, a Džaja je cenio Zvezdu. Često pričam mladim igračima, idite tamo gde vas žele, a ne tamo gde se sami nudite. Osetio sam dozu neozbiljnosti kod ljudi iz Crvene zvezde i zato sam se okrenuo Partizanu. Pokojni Gajica Đurović je dobio zaduženje da me sačuva dok ne potpišem ugovor. Spavao sam u Hotelu Jugoslavija, na recepciji su dežurali ’zemunci’, a Gajica je u 6 ujutro ušao u moju sobu… kao da je bilo juče… isto teget odelo koje sam i ja dobio od kluba… Gajica je jedna divna osoba koja me je kupila od prvog dana i unela mnogo emocija u moj život… ja onako bunovan… ’rano je Gajice, još mi se spava’… a on kaže ’samo ti spavaj, ja ću sesti pored kreveta ako ti ne smetam’ (smeh)".

Specijalnu priču sa Vladom Čapljićem o ’Šajberovoj sezoni’ možete da pročitate u MONDO serijalu Nebojše Petrovića, a uporedo sa Partizanovom borbom za naslov prvaka, rasla je i Vladina popularnost u Beogradu.

"Da je u to vreme bilo Tvitera i Instagrama, bili bismo u rangu sa Mesijem i Ronaldom. Kafić Mak na Senjaku je bila standardna lokacija za okupljanje fudbalera Zvezde i Partizana. Siguran sam da je i tada bilo rivaliteta, možda još većeg nego danas, ali nije bilo ove bolesne mržnje između dva kluba. Mene je drmala nostalgija i to je bilo sasvim normalno. Živite sa roditeljima u Sarajevu, imate status zvezde u svom gradu, svi vas obožavaju… i onda sa 23 godine odete u džunglu na asfaltu, u jedan grad koji je već tada bio svetska metropola. Ja sam prvih godinu dana boravio u Beogradu, a išao da se šišam u Sarajevo. Navikla kosa na frizera Enesa i niko drugi ne dolazi u obzir"

Štampa u to vreme vapi za fudbalskim aferama, a u centru pažnje dugokosi frajer iz Sarajeva. Te Čapljić se potukao sa Rojevićem, te napravio veliki telefonski račun koji je doveo do svađe sa cimerom Vermezovićem…

"Ma gluposti… ako su to najveće afere, onda sam dobro prošao. Rojević ne bi ni mrava zgazio, bilo je pametnije da izmisle nekog drugog. Što se tiče Vermeza, mi smo se upoznali preko Mancea, mnogo pre mog dolaska u Partizan. Sa Čika Crnim imam odlične odnose, jer ja sve svoje rasprave dovedem do kraja. I samo u tom slučaju, ne ostaju repovi i druženje se nastavlja nesmetanim tokom. A telefonski račun? Ma on je plaćen na vreme i to je najvažnije u celoj priči (smeh)".

Raspravu sa Partizanom nije doveo do kraja i repovi su ga koštali selidbe na Maksimir.

"Pokojni Fahrudin Jusufi je od samog starta imao neku odbojnost prema meni. Izgubio sam mesto u timu, posle mi je menjao pozicije, pomerao me u vezni red, jer su Radanović i Vermezović bili nedodirljivi u njegovoj viziji igre. Dešavalo se da me povede u karantin, pa me ne skida za utakmicu, kao u Albaniji protiv Fljamurtarija. Pa igramo u Bugojnu protiv Iskre, u povratku ostanemo da prespavamo u Sarajevu, on mi ne dozvoli da izađem da se vidim sa familijom. Morale su majka i sestra da dolaze do hotela da se pozdravimo, a Baja Marić je celu noć dežurao ispred vrata moje sobe i pazio da se slučajno ne oglušim o Jusufijevo naređenje".

Kulminiralo je onog trenutka kada se niko iz kluba nije udostojio da dođe na sahranu Vladinog oca.

"Moca me je pozvao telefonom i rekao mi da se tata nalazi u veoma lošem stanju. Znao sam odmah šta je u pitanju. Ostao sam sedam dana u Sarajevu i niko za to vreme nije našao za shodno da me okrene…bar da mi kažu koliko dugo smem da odsustvujem sa treninga. Na sahranu su poslali Voju Radojevića koji je u to vreme bio navijač Partizana. On je kupio venac i izjavio mi saučešće. Bio sam razočaran i shvatio sam da u tom autobusu sa fudbalerima Partizana nema više mesta za putnika po imenu Vlado Čapljić".

…

TOP 11 – Ljubomir RADANOVIĆ (odbrana)

"Pamtićemo ga celog života po tom golu u Splitu i po legendarnom uskliku Mladena Delića. Meni je i dan danas neverovatno kako se on u tom trenutku uopšte našao na toj poziciji. Čak ni kamera nije uhvatila taj trk preko celog terena, a način na koji je skočio i zahvatio loptu glavom posle Vujovićevog centaršuta dovoljno govori o Radanovim fudbalskim kvalitetima. Pun energije, žustar, neustrašiv… istinski lider i na terenu i van njega, sećam se da je u tom periodu rukovodio Sindikatom fudbalera i uvek se borio za prava igrača. Bili smo komšije na Banovom brdu, družili se u tom Maku na Senjaku… Uspeo je jednom i da me iznervira, na utakmici protiv Nanta. Voleo je da se spusti na libera i to nas je koštalo ubedljivog poraza u Francuskoj. Stajao je daleko od Turea, a ovaj brz, snažan, okretan… ne možeš da ga prebiješ, još on tebe prebije… ubio nas je tu utakmicu. Posle je Vaha Halilhodžić samo ’pečatirao’ eliminaciju Partizana u revanšu na JNA".

TOP 11 – Dragan MANCE (napad)

"Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv… stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina ‘ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš’. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj. Mance je te 1985. godine trebalo da ode u Dinamo, Ćiro se kleo u njega. Prelomio je da ostane u Humskoj i ja sam zato i potpisao za Partizan. Upoznali smo se u mlađim kategorijama reprezentacije i kad god sam sa Željom dolazio na neku utakmicu, zbog njega sam ostajao dan duže u Beogradu. Išli smo na večere, on u Pežou 205, ja u mojoj Alfi, pratim ga jer ne poznajem grad. On me je upoznao sa Željom i Veljom, visili smo u Zlatniku i restoranu kod Dake, pikali fucu u Zemunu sa decom na betončetu… prošli smo mnogo toga zajedno za jako kratko vreme. Sad svaki dan idem na posao i dva puta prolazim pored tog mesta… i uvek se setim… što je interesantno, čekam to mesto… od kvantaša kad prilazim, stegne me u grudima… sve se nadam videću ga… Nažalost, nisam ga ni tada video jer su ga odneli… stajao sam dva sata pored auta… Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164… došao je sa Vermezom da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića ’ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin’. Ja mu kažem ’Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš’. Novinari su pisali da je poginuo u mom autu, da se vraćao pijan iz Novog Sada… ali to su gluposti. Draganče je bio dečko za primer. Okačio sam na svom Instagramu dve fotografije za koje me vežu najlepše uspomene. Na jednoj se vidi Radan kako spava na zadnjem sedištu autobusa, a Mance i ja u gro planu igramo remi. Na drugoj smo zajedno ispred tunela na stadionu JNA, on u nekoj atletskoj majici, pravi dasa… Da mogu, sastavio bih ’Mojih TOP 11’ od 11 Dragana Mancea“.

TOP 11 – Srećko KATANEC (vezni red)

"Zajedno smo osvojili olimpijsku bronzu u Los Anđelesu. Njega su iz Dinama oterali zbog konflikta sa Mustafom Arslanovićem… nije se uklapao i pukla tikva. Partizan je to iskoristio i dobio prvoklasno pojačanje. Za mene je Srećko prototip Nemanje Matića i Slaviše Jokanovića. U nekim segmentima čak i bolji od njih dvojice. Takođe je znao sa loptom, umeo je da organizuje igru, ali je i odbrani davao ogroman doprinos. Klasičan zadnji vezni, dugog koraka, fenomenalnog pregleda igre… Upoznao sam mu celu familiju, ženu sa kojom se tada zabavljao… jedne godine odemo avionom za Ljubljanu, pa kolima njegovog oca do Trsta po garderobu i nazad za Beograd. Tad je bila aktuelna diskoteka na Tašu, izađemo provedemo se… Srećko nije bio klasični Slovenac, umeo je i da plati (smeh)… Verovatno se iskalio tokom vojske u Sarajevu (smeh), posle očvrsnuo u Zagrebu… Danas uglavnom kontaktiramo preko našeg zajedničkog prijatelja koji mu se našao pri ruci dok je bio u Armiji i sa kojim se posle i okumio".

DINAMO ZAGREB (1987 – 1990)

Kandidati iz Dinama:

Golmani: Dražen Ladić, Ranko Stojić, Marijan Vlak

Odbrana: Mustafa Arslanović, Dražen Biškup, Željko Cupan, Zvezdan Cvetković, Slavko Ištvanić, Damir Lesjak, Mirko Lulić, Dubravko Pavličić, Željko Vuković, Vlado Kasalo, Marijan Lamešić, Andrej Panadić

Vezni red: Dražen Besek, Zvonimir Boban, Dragan Bošnjak, Boro Kuzmanović, Marko Mlinarić, Mladen Munjaković, Robert Prosinečki, Zoran Dimitrijević, Sreten Ćuk, Krunoslav Jurčić, Fabijan Komljenović, Draženko Prskalo, Zoran Škerjanc, Zvonimir Soldo, Mladen Mladenović

Napad: Jozo Bogdanović, Ivan Cvjetković, Stanislav Komočar, Nebojša Malbaša, Mustafa Agić, Stjepan Deverić, Haris Škoro, Radmilo Mihajlović, Nedeljko Topić, Kujtim Šalja

Najpopularniji hrvatski klub tek u drugom pokušaju uspeva da angažuje jednog od najkorisnijih igrača domaćeg prvenstva.

"Dinamo je uvek bio četvrti klub velike četvorke. Ali isključivo zbog rezultata. U nekim drugim stvarima, bio je daleko ispred Zvezde, Partizana i Hajduka. Najluksuzniji hoteli, najkvalitetnija oprema, najskuplje turneje… Međutim, nešto je tu falilo. Zagreb je bio teška sredina za opstanak vrhunskih igrača, tamo su anonimusi uvek imali više sreće. Ogroman pritisak, prevelika očekivanja, stalno neka tenzija i u takvoj atmosferi nemoguće je napraviti kontinuitet. A pritom, imate trenera koji voli da sve konce drži u svojim rukama. Navodno kontroliše situaciju, ne sme niko da iskoči, ali u svakome od tih igrača tinja i samo što ne eksplodira".

Mnogo kvalitetnih pojedinaca, bez kompaktnog kolektiva.

"Zašto je mene Ćiro doveo u Dinamo? Pa nije me doveo da driblam i da guram kroz noge, nego da orem teren, pošto nije imao takve igrače. Čudno podneblje, ali ne mogu da grešim dušu, proveo sam divne tri godine u Zagrebu. Tamo je status igrača najbliži onom evropskom standardu. U Beogradu i Sarajevu je bilo ko mogao da ti priđe za sto, da te štipne za obraz, da ti poremeti ritam. U Zagrebu to nije moglo, bio si zaštićen kao beli medved. Znalo se gde sediš, ko sme da ti priđe, na koji način, kakav je kodeks… Ja sam najviše vremena provodio sa Čavom Dimitrijevićem, mnogo volim njegovog Miloša koji je u to vreme bio dete, nepune tri godine".

Iako se proslavio na poziciji libera, Vladu je i u Dinamu vuklo da trese protivničke mreže.

"Postigao sam u toj prvoj polusezoni čak osam golova i dugo sam bio najbolji strelac ekipe. Radničkom dva iz penala, protiv Želje iz igre… Čak sam protiv Čelika prepustio Radmilu Mihajloviću da izvede kazneni udarac, Radović mu je odbranio i ja sam zbog toga kažnjen od strane trenera Skoblara. U sećanju mi je ostala utakmica protiv Zvezde na Maksimiru, Škoro je postigao gol u 12. minutu i ja do kraja meča nisam izašao iz našeg petarca. Pazite, ne iz 16 metara, nego iz peterca. Zvezda nas je ubila, cela ona ekipa iz Barija plus Piksi Stojković. Kako izbijem loptu, oni je osvoje i beži nazad u krilo Marjanu Vlaku. Završi se 1:0 i novinari priđu Ćiri za izjavu, a on koliko je namazan, odgovara i lagano trči ka tunelu… oni za njim… Ćiro sve brže i brže… i tako ih uvede u svlačionicu gde je pola nas pod tušem, a pola u bazenu… on onako u odelu i cipelama, kaže ’sinovi moji, svaka vam čast’… namerno je uveo novinare da sve to snime i zabeleže. Bio je pre svega šoumen, zatim psiholog, pa tek na kraju strateg“.

Drugim rečima, maher da najobičniju utakmicu transformiše u prvorazredni spektakl.

"Vodio je računa o svemu. Ja sam u vojsci obe ’četvorke’ u vilici izgubio. Čim sam došao u Zagreb, Ćiro me je poslao kod svog zubara da uradim navlake. To u Beogradu i Sarajevu nikome nije smetalo. Na pripremama u Australiji, poslao mi je frizera u sobu da me ošiša. Zapeo bio da se ošišam, pa da se ošišam. Valjda je mislio da ću biti brži bez kose. Oslobodio me treninga i kada se Grk sa aktovkom pojavio na vratima moje sobe, nisam mogao da verujem. Sedimo na terasi, ovaj me šiša, a Ćiro se dere sa platoa ’još sine, još, nije dovoljno’. Blagodet za sve nas u trenucima kada je raspoložen, ali kada mu padne mrak na oči, spašavaj se ko može".

Kao posle Nikšića…

"Izgubili smo od Sutjeske, Škoro je dobio crveni karton, nervoza na tački ključanja… vraćali smo se nekim vojnim avionom, nema sedišta, samo klupe sa strane i žica za držanje… tutnji kao na gradilištu… Ćiro šeta gore-dole i vreba priliku da na nekome iskali bes. Naravno, svi ćutimo kao zaliveni, nismo od juče. U jednom trenutku, haos u pilotskoj kabini. Nešto mu je pilot stao na žulj i sve je izbacio na njega. Slećemo u Zagreb, ja ulazim u auto, Škoro pored mene, Čava da sedne na zadnje sedište, vidi kesu sa voćem i kaže ’Vlado, tebi auto ko piljara’. Mi svi ha-ha-ha, odjednom Ćirin nos na prozoru. Ja otvorim… jaooo, kad je krenuo… ‘sram vas bilo… šta je toliko smešno… kako vas nije sramota’… čak je i svoju pokojnu majku Katu pomenuo par puta… istresao se pola sata i otišao. Meni je celo lice bilo ispljuvano".

TOP 11 – Mirko LULIĆ (odbrana)

"Kao pahuljica. Jedna dobra duša koja je pored sebe imala jednu pozitivnu budalu, Vlada Kasala. Oni su drugari iz Osijeka, Ljupko ih je trenirao i zajedno su došli u Dinamo. Samo što je Kasalo bio pištolji, avioni, kamioni… a Lulić sušta suprotnost, kao devojčica. Mnogo mi se dopadalo kako je igrao libera, bio je bolji od mnogih, pa i od mene. Teško se povredio i nikada se više nije vratio na stari nivo. Znam koliko je patio zbog toga i mnogo mi je žao što nije napravio bolju karijeru".

…

TOP 11 – Zvonimir BOBAN (vezni red)

"Sa 19 godina kapiten Dinama. Igrač bez obaveza u odbrani. U tri dana dve utakmice, ista pozicija, dva gola iz slobodnog udarca. Time sam sve rekao. Prvi koji me je dočekao kad sam stigao u Dinamo, zajedno sa svojim ocem i bratom Draženom. Dobar momak, vrhunski igrač. On je u Jugoslaviji igrao klasičnu desetku, organizator oko koga se sve vrti. Posle u Milanu zadnji vezni, ore i kopa po terenu. Izvanredna transformacija. Još u poznim godinama da tako odigra… nikada se nije stideo uloge vodonoše u Milanu. Jako korektan lik, ono protiv Zvezde je više iskorišćeno u političke svrhe. Reagovao je klinački i emotivno, nije razmišljao o posledicama. Nikada se pre i posle toga nije isticao nacionalističkim stavovima. Treba ga posmatrati i ceniti zbog onoga što je uradio u karijeri, a ne na osnovu jedine ružne epizode u životu".

…

TOP 11 – Davor ŠUKER (napad)

"Interesantna pojava, nit’ smrdi, nit’ miriše. Imam utisak da je tek po završetku karijere konačno progovorio. I on pripada tom osiječkom ’gangu’. Lulić najmirniji, Kasalo đavo, a Šuker neka sredina. Tokom igre, nepredvidiv. Ide se u kontru tri na jedan, krene lopta od njega, to je da se ušetaš u gol. On odjednom šutne sa centra ka golu (!?). Van svakog fudbalskog šablona. Tako mu došlo. Ali pozitivno drzak i bezobrazan. Nezgodne konstitucije, čvrst, nisko težište, jaki kukovi, duge noge… vrlo komplikovan za čuvanje. Za njega me veže jedna dobra anegdota. Bili smo povređeni i išli smo njegovim Pežoom kod nekog nadrilekara, trave neke da nam da… Čekao me je ispred Maksimira, taman da uđem u auto, on krene, ja klecnem… opet da uđem, on još jednom cimne… ja mu kažem ‘Davore šta ti je, izlomićeš me’… on mi pokaže na tramvaj koji je stajao pored nas, ja se okrenem i vidim tramvajdžiju u visini naših vrata, sikće i dere se da pomerimo auto jer ne može da prođe. Kažem ’čekaj čoveče da uđem’… u tom trenutku, tramvajdžija nogom da me udari, ja ga mahinalno uhvatim i on niz one stepenice sklizne i padne na beton. Kako je pao, njemu ispadne pištolj (!?)... vidim ja koliko je sati… Davor izađe iz auta i počne da psuje, ja ga umirujem ’vrati se nazad, ima pištolj’… ljudi se okupili, ja počeo onu tužnu priču ‘povređeni smo, mogao si još više da nas povrediš’… taman sam smirio situaciju, doleće kesa i udara tramvajdžiju u glavu. Ja se okrenem i ne verujem svojim očima… žena moja… vraćala se sa pijace, videla da sam u problemu, pa da mi pomogne. Davor i ja u neverici, ako ovo preživimo biće dobro. Ispalo je toliko smešno, da je i tramvajdžija rekao ’vi niste normalni’ i otišao. Mislim da nas je prepoznao i da nas je to spasilo".

OLIMPIJSKA REPREZENTACIJA (1984)

Kandidati iz Olimpijske reprezentacije:

Golmani: Tomislav Ivković, Ivan Pudar

Odbrana: Mirsad Baljić, Marko Elsner, Ljubomir Radanović, Branko Miljuš, Srećko Katanec

Vezni red: Nenad Gračan, Mehmed Baždarević, Dragan Stojković, Admir Smajić, Jovica Nikolić

Napad: Boro Cvetković, Stjepan Deverić, Mitar Mrkela, Milko Đurovski

Posle tri srebrne (London, Helsinki, Melburn) i jedne zlatne medalje (Rim), naši fudbaleri u Los Anđelesu stižu i do prve olimpijske bronze.

"Bili smo atrakcija šampionata jer smo skoro sve utakmice dobili nakon rezultatskog preokreta. Sećam se naslova u jednim američkim novinama ’luda družina iz Istočne Evrope’, a u tekstu je pisalo ’svaku utakmicu gube, na poluvremenu zapale cigaretu, popiju po pivo i nakon toga samelju rivala’. Duša me boli što iz te generacije ne mogu da stavim više igrača u Mojih TOP 11. Recimo, Štefa Deverića, Boru Cvetkovića, Milka Đurovskog, Branka Miljuša… Ili Marka Elznera, sa kojim sam 1979. godine igrao na Svetskom juniorskom prvenstvu u Japanu, kada je Maradona zablistao i skrenuo pažnju na sebe. Marko je tada igrao u napadu, tek su ga kasnije vratili na libera“.

Trijumfalni pohod ‘lude družine iz Istočne Evrope’ zaustavio se u polufinalu Olimpijskih igara.

"Izgubili smo od Francuza u produžecima, ali već smo bili na izmaku snage. U Ameriku smo otputovali 20 dana pre početka turnira, pa onda iz Anapolisa leteli nekoliko sati do Los Anđelesa. Iscrpljeni i fizički i psihički, desetkovani povredama, nismo ni mogli više od trećeg mesta. Ja sam protiv Italije u meču za bronzu igrao sa blokadom na levom ramenu. Imao sam upalu nerva, zamislite beka koji ne može ni aut da izvede. Zaboravio sam Jovicu Nikolića koji je tokom celog turnira bio jedan od naših najboljih i najefikasnijih igrača. Njemu je Đelmaš kasnije slomio nogu u Derbiju u kome sam postigao svoj prvi i jedini gol protiv Crvene zvezde“.

TOP 11 – Ivan PUDAR (golman)

"Bio je sa mnom i u Austriji 1979. godine, kada smo osvojili titulu omladinskog prvaka Evrope sa reprezentacijom Jugoslavije. Uvek u senci Tome Ivkovića, nezasluženo. Vrlo pouzdan golman koji nije težio atrakciji, ali je bio veliki autoritet na golu. Rođeni Ličanin, vedrog duha, širio je pozitivnu atmosferu u svlačionici i van terena. On i Tomo su dizali kafane na noge. Znali su svaku pesmu od početka do kraja. U Los Anđelesu su podelili minutažu i podjednako doprineli osvajanju bronzane medalje, ali je Pudar morao da dobije više šansi na golu A tima. Mogao sam da stavim i Zokija Simovića sa kojim sam takođe igrao, ali sam se odlučio za momke sa kojima sam generacijski bliži".

…

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1984 – 1985)

Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:

Golmani: Zoran Simović, Ranko Stojić, Živan Ljukovčan

Odbrana: Zvezdan Cvetković, Velimir Zajec, Nenad Stojković, Velimir Zajec, Ljuba Radanović, Mirsad Baljić, Marko Elsner, Mirza Kapetanović, Faruk Hadžibegić

Vezni red: Nenad Gračan, Mehmed Baždarević, Blaž Slišković, Ivan Gudelj, Boško Đurovski, Edin Bahtić, Marko Mlinarić, Jovica Nikolić

Napad: Miloš Šestić, Darko Pančev, Zlatko Vujović, Vahid Halilhodžić, Sulejman Halilović, Fadilj Vokri, Milko Đurovski, Mitar Mrkela, Miloš Bursać

…

Pune tribine stadiona u Subotici, 25.000 ljudi, pravi ambijent za debi u reprezentaciji.

"Toza je pozvao nekoliko debitanata, pobedili smo Mađare sa 2:1. Prošao sam sve mlađe selekcije, bio kapiten mlade reprezentacije i uvek slovio kao jedan od kandidata za A tim. Nažalost, nisam često dobijao šansu. Pozvali su me za meč u Sarajevu protiv Francuske, jer je Zoran Vujović odigrao loše protiv Luksemburga. Ispada da je mene prelazak u Partizan udaljio od dresa sa državnim grbom. Samo sam jednom dobio poziv i to naknadno. Neko se povredio i ja sam se u poslednji čas priključio ekipi u Lepenskom viru za utakmicu protiv Istočne Nemačke. Poslednja šansa da uhvatimo voz za Svetsko prvenstvo, ali smo izgubili na JNA i oprostili se od puta za Meksiko. Čudan ambijent, Miloš je počeo utakmicu bez i jednog odbrambenog igrača, bekovi su bili Gudelj i Meša Baždarević. Gudelj se povredio na 0:2 i ja sam ušao na poziciju krila. Ne znam ni šta sam radio tamo".

…

TOP 11 – Nenad GRAČAN (vezni red)

"Žao mi je što sa Piksijem i Pižonom nisam odigrao nijednu utakmicu u A reprezentaciji. Ali, nema veze, na toj poziciji imam gomilu kandidata. Staviću Doktora. Znate ko je Doktor? Pa Nena Gračan. Ne, nije imao diplomu, nego je fudbal igrao doktorski. Sve je znao sa loptom. Prejak igrač, takav se rađa jednom u 20 godina. Nažalost, Mladenović mu je zapečatio karijeru onim brutalnim startom na Kantridi. I to na prvoj utakmici koju je Gračan sa Hajdukom došao da igra protiv ’svoje’ Rijeke. A Mladenović kasnije pređe u Dinamo, šta ti je fudbal. Razmišljao sam i o Baki Sliškoviću, vanserijski igrač. Sreli smo se skoro u Mostaru, posle 28 godina. Ja trener Slavije, on na funkciji savetnika u Zrinjskom. Oduševio se, pozvao me na kafu… ja kažem ’doći ću samo da završim sastanak sa igračima’… odem na kafu, sedimo za istim stolom, Baka me uopšte ne konstatuje… bulji u teletekst i prati rezultate… znaš koliko ga ja interesujem (smeh)".

…

Kandidati za trenera:

Ivica Osim, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Miroslav Blažević, Josip Skoblar, Rudolf Belin, Ivan Toplak, Todor Veselinović, Miloš Milutinović.

…

TOP 11 – Ivica OSIM (trener)

"Vratio se tada iz Francuske i doneo nešto novo u jugoslovenski fudbal. Mnogi i danas koriste neke metode koje je Švabo pre više od 30 godina forsirao u Željezničaru. Imao je hrabrosti da me baci u vatru, njemu dugujem zahvalnost za fudbalsku afirmaciju. Bilo je stvari koje su mi smetale kod njega, kao ta epizoda sa Radom Serbezovski. Ali pretpostavljam da se ni njemu nisu dopadali neki moji postupci. Svi smo različiti. Na kraju, ostaju dela i rezultati. A Osim je voleo da kaže ‘fudbal se igra da bi se o tome pričalo. Ako nas pamte po nečemu, nije toliko bitno da li je bilo dobro ili loše. Čim je vredno pažnje, znači da je bilo vredno i truda".

…

Vlado ČAPLJIĆ – Mojih TOP 11: Pudar – Baljić, Lulić, Radanović, Berjan – Gračan, Katanec, Baždarević, Boban – Šuker, Mance. Trener: Ivica Osim.

"Činjenica je da živimo u vremenu u kome neki novokomponovani pisci istorije pokušavaju da nam objasne kako se fudbal na ovim prostorima igra od 1990. godine. A sve pre toga su jednostavno obrisali gumicom. I to nije slučaj samo sa Sarajevom, već i sa Beogradom, Zagrebom, Splitom… Nažalost".

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.

Jednom ga je Ivica Osim sklonio iz tima jer je dobio informaciju da je u gluvo doba noći viđen sa Radom Serbezovski za kafanskim stolom na Baščaršiji. Na dan utakmice, pozvao je Radu telefonom i rekao joj da dođe taksijem na Grbavicu.

…

ŽELJEZNIČAR (1979 – 1985)

Kandidati iz Željezničara:

Golmani: Senad Arnautović, Dragan Škrba

Odbrana: Branislav Berjan, Mirsad Baljić, Vlado Komšić, Refik Šabandžović, Duško Ivanović, Lušić, Hajrudin Saračević, Nenad Starovlah

Vezni red: Josip Čilić, Milomir Odović, Zoran Samardžija, Rade Paprica, Mehmed Baždarević, Dragan Bočeski, Edin Ćurić, Branislav Davidović

Napad: Nikola Nikić, Edin Bahtić, Radmilo Mihajlović, Haris Škoro

Baš tu je sve i počelo, na korak od Grbavice.

"Prozor od stana mi je gledao na stadion. Plava boja je prva asocijacija na detinjstvo, mladost, prve fudbalske korake… Debitovao sam protiv Hajduka 2:2, sva četiri gola su postignuta iz penala. Ne sećam se izvođača za Splićane, ali se sećam da je Slobodan Kojović bio nepogrešiv za Željezničar. U Hajduku Mužinić, Džoni, Boljat, Dražen Jerković, Boriša Đorđević… svi po 15-16 godina stariji od mene. Čiča Miljanić je sedeo u počasnoj loži, došao je da vidi kako će jedno dete da čuva njegovog ljubimca i jednog od najboljih igrača Jugoslavije u to vreme Ivicu Šurjaka. I nisam se obrukao, iako sam tek 24 sata pre utakmice saznao da ću biti u kombinaciji za tim".

Hajduku je uvek bilo nezgodno na Grbavici. Pamti se i antologijskih 4:4, rezultat koji je večitom rivalu sa Koševa doneo drugo šampionsko slavlje u istoriji kluba.

"Ta utakmica je igrana na Koševu, jer se Grbavica renovirala i nikada se pre i posle toga nije desilo da navijači sa obeležjima Sarajeva navijaju za Željezničar. Mali je to grad, svi se poznaju, vlasnici dućana na Baščaršiji su često za opkladu farbali zidove svojih lokala u boje suparničkog kluba. Ali nije bilo gneva i mržnje, a ovo je bio specifičan trenutak. Zlatna godina sarajevskog fudbala, pa još olimpijska… Željo u polufinalu Kupa UEFA, Sarajevo u trci za šampiona Jugoslavije. Pričalo se svašta pre utakmice, da ćemo se skloniti Hajduku, da nam je draže da titula ode na Poljud nego na Koševo…".

Tako je i delovalo posle pola sata igre.

"Hajduk je već u 20. minutu vodio sa 3:0. Dodatne tenzije je unela informacija u štampi da ja odmah posle utakmice potpisujem za Hajduk. Pa se namestilo da zbog povrede ramena ne mogu da igram, sedeo sam na atletskoj stazi pored klupe i pratio šta se dešava na terenu. A tamo se svašta dešavalo. Željezničar je u drugom poluvremenu dodao gas i završilo se 4:4. Spektakularan remi koji je Sarajevu trasirao put ka tituli, a nama spasao obraz i čast. Obožavao sam taj ’dan posle’. To mi je bio smisao fudbala. Da sednem u kafić, otvorim novine, ljudi mi prilaze, čestitaju… nikakav novac nije mogao da zameni taj osećaj slave i ponosa".

Braneći boje Željezničara, Čapljić je najžešće duele vodio protiv još jedne legende sarajevskog fudbala, Predraga Pašića.

"Sticajem okolnosti, ja sam igrao beka na početku karijere jer je Hajrudin Saračević bio nezamenljiv na poziciji libera. Tako sam dolazio u situaciju da čuvam krilne igrače protivničkih ekipa. Recimo, Rožića iz Olimpije ili Pašića iz Sarajeva. Žao mi je zbog svega što se desilo sa Predragom u poslednje vreme. Ne bih želeo da ulazim u pravne detalje čitavog slučaja, ali sam siguran da je Pašić od Sarajeva zaslužio mnogo više od tog stana. Najbolje godine karijere je proveo u bordo dresu, bio je vedeta tog šampionskog tima i ponosno je pronosio slavu Sarajeva u dresu sa državnim grbom“.

Mogao je i Željo početkom osamdesetih do šampionskog lovora.

"Imali smo dve meč-lopte, protiv Veleža u Mostaru i Zvezde na Grbavici. Da je bilo koji klub velike četvorke bio na našem mestu, iskoristio bi oba zicera i rutinski dogurao do cilja. Jednostavno, bilo je teško u to vreme uzeti titulu ako ne pripadaš centrima fudbalske moći. Zvezdu smo te sezone tukli na Marakani sa 3:1. Nikić je dao dva gola, igrali smo briljantno… sećam se da je Mrkela pred kraj smanjio rezultat i onda se poklonio publici ispod zapadne tribine. Kada se završila utakmica, mi napravimo foru i cela naša ekipa ode na zapad da iskopira Mrkelin potez. A sa tribina ovacije. Delovali smo moćno, igrali lepršavo… Navijačima ta četiri najpopularnija kluba Željo je uvek bio na drugom mestu, kao najsimpatičniji tim u Jugoslaviji“.

Onda i ne čudi što je cela Juga bila uz ‘plave’ u istorijskim duelima protiv mađarskog Videotona.

"Sticajem okolnosti, sve jugoslovenske ekipe su pre toga eliminisane iz evro-kupova i Željo je na neki način bio ponos čitave nacije. Izbacili smo Sliven, Sion, Univerzitateu i Dinamo iz Minska, a ni Videoton nije važio za nepremostivu prepreku. Smešilo nam se veliko finale Kupa UEFA sa Real Madridom koji je u polufinalu izbacio Inter. Platili smo ceh lošoj igri u Sekešfehervaru, izgubili smo 3:1 na jako lošem terenu, a Radmilo Mihajlović je zaradio isključujući žuti karton i nije mogao da nam pomogne u revanšu. Stvorila se fenomenalna atmosfera na Grbavici, mi smo leteli po terenu, golovima Bahtića i Ćurića došli do rezultata koji nas je vodio u finale, ali…".

Ali…

"Neiskustvo, splet nesrećnih okolnosti… tragedija… nismo mogli u gorem trenutku da primimo gol. Da smo ga bar primili desetak minuta ranije, bilo bi vremena za neku reakciju. Ovako, u 88. minutu… tada nije bilo nadoknade vremena, kao danas. Sudija je vrlo brzo označio kraj i naši snovi su pukli kao mehur od sapunice. Muk na stadionu, jecaji u svlačionici… Te večeri ni u jednom kafiću u Sarajevu nije bilo muzike. Kao dan žalosti. Ja sam narednog jutra putovao avionom za Beograd na okupljanje reprezentacije i sreo sam na aerodromu sudiju koji je delio pravdu na našoj utakmici. Bio je tužniji od mene. Setio sam se Videotona pre par dana kada je Atalanta primila drugi gol od Pari Sen Žermena. Samo što smo mi igrali još bolje od Atalante".

Kakva koincidencija, Videoton je te sezone pored Partizana, Dukle, Mančester junajteda i Željezničara, na putu ka finalu izbacio upravo Pari Sen Žermen.

"Mančester su izbacili na penale u četvrtfinalu, Parižane dobili u obe utakmice. Taj Čuhaj što nam je dao gol u Sarajevu, igrao je na poziciji beka i mislim da mu je to jedini gol u karijeri. Krenuli smo bez Radmila, sa jednom vrstom lažnog špica, sa pojačanim veznim redom i tendencijom da kontrolišemo igru. Umesto da stanemo na loptu kod 2:0 i da utakmicu mirno privedemo kraju, mi smo srljali i išli da damo treći. Kao deca. Uvek se setim reči mog prijatelja Neleta Karajlića, kada ga je novinarka u jednom intervjuu pitala zašto je izbio rat u Bosni, on je odgovorio ’zbog Videotona’. Kada bolje razmislim, možda je i u pravu“.

…

TOP 11 – Bane BERJAN (odbrana)

"Neustrašivi borac, odan ekipi, bez najmanje želje za samoisticanjem. Imao je neku neutoljivu žeđ za pobedom, prosto je celoj ekipi ulivao pobednički mentalitet. Energija, temperament, karakter… da je rođeni brat na drugoj strani, on bi ga gledao kao najvećeg neprijatelja. Žao mi je što nema puno snimaka iz tog perioda, ali je tehnika u poslednje vreme napredovala i svako ko želi, može da se uveri u Berjanove fudbalske kvalitete. Jedan od najzaslužnijih za taj trijumfalni put do polufinala Kupa UEFA".

…

TOP 11 – Mirsad BALJIĆ (odbrana)

"Mnogo neodgovorniji u odbrani u poređenju sa Berjanom, ali fudbaler koji je obeležio jednu eru jugoslovenskog fudbala. Možda krut u nekim situacijama, bio je najmlađi u ekipi i osećala se ta neka odbojnost. Uvek je nešto imao da kontrira. Čak je i sa mnom ušao u konflikt. On je u tom periodu produžio ugovor sa Željezničarom i stalno me je peckao zašto i ja ne učinim isto. Na jednom treningu nisam mogao da mu oćutim i pošteno mu kažem ’alo Baljo, je l si se ti dogovorio i je l si zadovoljan? Ok, ja se nisam dogovorio i nisam zadovoljan’. On mi nešto dobaci i pokojni Boro Bračulj ga istera sa treninga. Mirsad revoltiran, čeka me u svlačionici da raščistimo račune. Sve spremno za tuču. On nasrne… i kako je krenuo da me udari, ja se izmaknem, on se oklizne i padne na pločice. Tu se naš obračun i završio (smeh). Naravno, ostali smo u dobrim odnosima, Balja danas živi sa porodicom u Sionu i koliko znam, nema neke veze sa fudbalom".

…

TOP 11 – Mehmed BAŽDAREVIĆ (vezni red)

"On je moja generacija i prošli smo mnogo toga zajedno u mlađim kategorijama. Od starta je označen kao veliki projekat Željezničara, ali je svojim potencijalom to i zaslužio. Imao je jednu osobinu koja je meni u to vreme išla na živce. Umeo je da glumi u situacijama kada mu na terenu nije sve išlo od ruke. Zaleti se pa ukliza pored aut-linije, bez ikakvog smisla, samo da ovi iz rukovodstva steknu utisak o njegovoj borbenosti. Tada mi je to smetalo, ali sam kasnije shvatio da nije imao lošu nameru. Nije slučajno zabeležio toliko nastupa za reprezentaciju Jugoslavije (54, op.aut). Da budem iskren, zamerao sam mu na još jednom detalju u igri. Ja se izlomim dok ne oduzmem loptu, on pritrči, otme mi je iz nogu i nastavi akciju. Ja mu posle kažem ‘Meša, znam i ja to, ali treba doći do toga’ (smeh)“.    

…

PARTIZAN  (1985 – 1987)

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Fahrudin Omerović

Odbrana: Miodrag Bajović, Ljuba Radanović, Slobodan Rojević, Vladimir Vermezović, Bajro Župić, Aleksandar Đorđević, Srećko Katanec, Darko Milanič, Mića Radović

Vezni red: Goran Bogdanović, Jovica Kolb, Milinko Pantić, Isa Sadriju, Admir Smajić, Goran Stevanović, Zvonko Živković

Napad: Miloš Đelmaš, Milonja Đukić, Dragan Mance, Slađan Šćepović, Zvonko Varga, Nebojša Vučićević, Milko Đurovski, Fadilj Vokri

Čuvena je njegova izjava iz tog perioda ‘ako Željo ne bude imao novca, imaće ga Zvezda i Hajduk’. Partizan se nigde nije pominjao kao opcija.

"Ja sam cenio sebe, a Džaja je cenio Zvezdu. Često pričam mladim igračima, idite tamo gde vas žele, a ne tamo gde se sami nudite. Osetio sam dozu neozbiljnosti kod ljudi iz Crvene zvezde i zato sam se okrenuo Partizanu. Pokojni Gajica Đurović je dobio zaduženje da me sačuva dok ne potpišem ugovor. Spavao sam u Hotelu Jugoslavija, na recepciji su dežurali ’zemunci’, a Gajica je u 6 ujutro ušao u moju sobu… kao da je bilo juče… isto teget odelo koje sam i ja dobio od kluba… Gajica je jedna divna osoba koja me je kupila od prvog dana i unela mnogo emocija u moj život… ja onako bunovan… ’rano je Gajice, još mi se spava’… a on kaže ’samo ti spavaj, ja ću sesti pored kreveta ako ti ne smetam’ (smeh)".

Specijalnu priču sa Vladom Čapljićem o ’Šajberovoj sezoni’ možete da pročitate u MONDO serijalu Nebojše Petrovića, a uporedo sa Partizanovom borbom za naslov prvaka, rasla je i Vladina popularnost u Beogradu.

"Da je u to vreme bilo Tvitera i Instagrama, bili bismo u rangu sa Mesijem i Ronaldom. Kafić Mak na Senjaku je bila standardna lokacija za okupljanje fudbalera Zvezde i Partizana. Siguran sam da je i tada bilo rivaliteta, možda još većeg nego danas, ali nije bilo ove bolesne mržnje između dva kluba. Mene je drmala nostalgija i to je bilo sasvim normalno. Živite sa roditeljima u Sarajevu, imate status zvezde u svom gradu, svi vas obožavaju… i onda sa 23 godine odete u džunglu na asfaltu, u jedan grad koji je već tada bio svetska metropola. Ja sam prvih godinu dana boravio u Beogradu, a išao da se šišam u Sarajevo. Navikla kosa na frizera Enesa i niko drugi ne dolazi u obzir"

Štampa u to vreme vapi za fudbalskim aferama, a u centru pažnje dugokosi frajer iz Sarajeva. Te Čapljić se potukao sa Rojevićem, te napravio veliki telefonski račun koji je doveo do svađe sa cimerom Vermezovićem…

"Ma gluposti… ako su to najveće afere, onda sam dobro prošao. Rojević ne bi ni mrava zgazio, bilo je pametnije da izmisle nekog drugog. Što se tiče Vermeza, mi smo se upoznali preko Mancea, mnogo pre mog dolaska u Partizan. Sa Čika Crnim imam odlične odnose, jer ja sve svoje rasprave dovedem do kraja. I samo u tom slučaju, ne ostaju repovi i druženje se nastavlja nesmetanim tokom. A telefonski račun? Ma on je plaćen na vreme i to je najvažnije u celoj priči (smeh)".

Raspravu sa Partizanom nije doveo do kraja i repovi su ga koštali selidbe na Maksimir.

"Pokojni Fahrudin Jusufi je od samog starta imao neku odbojnost prema meni. Izgubio sam mesto u timu, posle mi je menjao pozicije, pomerao me u vezni red, jer su Radanović i Vermezović bili nedodirljivi u njegovoj viziji igre. Dešavalo se da me povede u karantin, pa me ne skida za utakmicu, kao u Albaniji protiv Fljamurtarija. Pa igramo u Bugojnu protiv Iskre, u povratku ostanemo da prespavamo u Sarajevu, on mi ne dozvoli da izađem da se vidim sa familijom. Morale su majka i sestra da dolaze do hotela da se pozdravimo, a Baja Marić je celu noć dežurao ispred vrata moje sobe i pazio da se slučajno ne oglušim o Jusufijevo naređenje".

Kulminiralo je onog trenutka kada se niko iz kluba nije udostojio da dođe na sahranu Vladinog oca.

"Moca me je pozvao telefonom i rekao mi da se tata nalazi u veoma lošem stanju. Znao sam odmah šta je u pitanju. Ostao sam sedam dana u Sarajevu i niko za to vreme nije našao za shodno da me okrene…bar da mi kažu koliko dugo smem da odsustvujem sa treninga. Na sahranu su poslali Voju Radojevića koji je u to vreme bio navijač Partizana. On je kupio venac i izjavio mi saučešće. Bio sam razočaran i shvatio sam da u tom autobusu sa fudbalerima Partizana nema više mesta za putnika po imenu Vlado Čapljić".

…

TOP 11 – Ljubomir RADANOVIĆ (odbrana)

"Pamtićemo ga celog života po tom golu u Splitu i po legendarnom uskliku Mladena Delića. Meni je i dan danas neverovatno kako se on u tom trenutku uopšte našao na toj poziciji. Čak ni kamera nije uhvatila taj trk preko celog terena, a način na koji je skočio i zahvatio loptu glavom posle Vujovićevog centaršuta dovoljno govori o Radanovim fudbalskim kvalitetima. Pun energije, žustar, neustrašiv… istinski lider i na terenu i van njega, sećam se da je u tom periodu rukovodio Sindikatom fudbalera i uvek se borio za prava igrača. Bili smo komšije na Banovom brdu, družili se u tom Maku na Senjaku… Uspeo je jednom i da me iznervira, na utakmici protiv Nanta. Voleo je da se spusti na libera i to nas je koštalo ubedljivog poraza u Francuskoj. Stajao je daleko od Turea, a ovaj brz, snažan, okretan… ne možeš da ga prebiješ, još on tebe prebije… ubio nas je tu utakmicu. Posle je Vaha Halilhodžić samo ’pečatirao’ eliminaciju Partizana u revanšu na JNA".

TOP 11 – Dragan MANCE (napad)

"Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv… stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina ‘ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš’. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj. Mance je te 1985. godine trebalo da ode u Dinamo, Ćiro se kleo u njega. Prelomio je da ostane u Humskoj i ja sam zato i potpisao za Partizan. Upoznali smo se u mlađim kategorijama reprezentacije i kad god sam sa Željom dolazio na neku utakmicu, zbog njega sam ostajao dan duže u Beogradu. Išli smo na večere, on u Pežou 205, ja u mojoj Alfi, pratim ga jer ne poznajem grad. On me je upoznao sa Željom i Veljom, visili smo u Zlatniku i restoranu kod Dake, pikali fucu u Zemunu sa decom na betončetu… prošli smo mnogo toga zajedno za jako kratko vreme. Sad svaki dan idem na posao i dva puta prolazim pored tog mesta… i uvek se setim… što je interesantno, čekam to mesto… od kvantaša kad prilazim, stegne me u grudima… sve se nadam videću ga… Nažalost, nisam ga ni tada video jer su ga odneli… stajao sam dva sata pored auta… Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164… došao je sa Vermezom da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića ’ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin’. Ja mu kažem ’Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš’. Novinari su pisali da je poginuo u mom autu, da se vraćao pijan iz Novog Sada… ali to su gluposti. Draganče je bio dečko za primer. Okačio sam na svom Instagramu dve fotografije za koje me vežu najlepše uspomene. Na jednoj se vidi Radan kako spava na zadnjem sedištu autobusa, a Mance i ja u gro planu igramo remi. Na drugoj smo zajedno ispred tunela na stadionu JNA, on u nekoj atletskoj majici, pravi dasa… Da mogu, sastavio bih ’Mojih TOP 11’ od 11 Dragana Mancea“.

TOP 11 – Srećko KATANEC (vezni red)

"Zajedno smo osvojili olimpijsku bronzu u Los Anđelesu. Njega su iz Dinama oterali zbog konflikta sa Mustafom Arslanovićem… nije se uklapao i pukla tikva. Partizan je to iskoristio i dobio prvoklasno pojačanje. Za mene je Srećko prototip Nemanje Matića i Slaviše Jokanovića. U nekim segmentima čak i bolji od njih dvojice. Takođe je znao sa loptom, umeo je da organizuje igru, ali je i odbrani davao ogroman doprinos. Klasičan zadnji vezni, dugog koraka, fenomenalnog pregleda igre… Upoznao sam mu celu familiju, ženu sa kojom se tada zabavljao… jedne godine odemo avionom za Ljubljanu, pa kolima njegovog oca do Trsta po garderobu i nazad za Beograd. Tad je bila aktuelna diskoteka na Tašu, izađemo provedemo se… Srećko nije bio klasični Slovenac, umeo je i da plati (smeh)… Verovatno se iskalio tokom vojske u Sarajevu (smeh), posle očvrsnuo u Zagrebu… Danas uglavnom kontaktiramo preko našeg zajedničkog prijatelja koji mu se našao pri ruci dok je bio u Armiji i sa kojim se posle i okumio".

DINAMO ZAGREB (1987 – 1990)

Kandidati iz Dinama:

Golmani: Dražen Ladić, Ranko Stojić, Marijan Vlak

Odbrana: Mustafa Arslanović, Dražen Biškup, Željko Cupan, Zvezdan Cvetković, Slavko Ištvanić, Damir Lesjak, Mirko Lulić, Dubravko Pavličić, Željko Vuković, Vlado Kasalo, Marijan Lamešić, Andrej Panadić

Vezni red: Dražen Besek, Zvonimir Boban, Dragan Bošnjak, Boro Kuzmanović, Marko Mlinarić, Mladen Munjaković, Robert Prosinečki, Zoran Dimitrijević, Sreten Ćuk, Krunoslav Jurčić, Fabijan Komljenović, Draženko Prskalo, Zoran Škerjanc, Zvonimir Soldo, Mladen Mladenović

Napad: Jozo Bogdanović, Ivan Cvjetković, Stanislav Komočar, Nebojša Malbaša, Mustafa Agić, Stjepan Deverić, Haris Škoro, Radmilo Mihajlović, Nedeljko Topić, Kujtim Šalja

Najpopularniji hrvatski klub tek u drugom pokušaju uspeva da angažuje jednog od najkorisnijih igrača domaćeg prvenstva.

"Dinamo je uvek bio četvrti klub velike četvorke. Ali isključivo zbog rezultata. U nekim drugim stvarima, bio je daleko ispred Zvezde, Partizana i Hajduka. Najluksuzniji hoteli, najkvalitetnija oprema, najskuplje turneje… Međutim, nešto je tu falilo. Zagreb je bio teška sredina za opstanak vrhunskih igrača, tamo su anonimusi uvek imali više sreće. Ogroman pritisak, prevelika očekivanja, stalno neka tenzija i u takvoj atmosferi nemoguće je napraviti kontinuitet. A pritom, imate trenera koji voli da sve konce drži u svojim rukama. Navodno kontroliše situaciju, ne sme niko da iskoči, ali u svakome od tih igrača tinja i samo što ne eksplodira".

Mnogo kvalitetnih pojedinaca, bez kompaktnog kolektiva.

"Zašto je mene Ćiro doveo u Dinamo? Pa nije me doveo da driblam i da guram kroz noge, nego da orem teren, pošto nije imao takve igrače. Čudno podneblje, ali ne mogu da grešim dušu, proveo sam divne tri godine u Zagrebu. Tamo je status igrača najbliži onom evropskom standardu. U Beogradu i Sarajevu je bilo ko mogao da ti priđe za sto, da te štipne za obraz, da ti poremeti ritam. U Zagrebu to nije moglo, bio si zaštićen kao beli medved. Znalo se gde sediš, ko sme da ti priđe, na koji način, kakav je kodeks… Ja sam najviše vremena provodio sa Čavom Dimitrijevićem, mnogo volim njegovog Miloša koji je u to vreme bio dete, nepune tri godine".

Iako se proslavio na poziciji libera, Vladu je i u Dinamu vuklo da trese protivničke mreže.

"Postigao sam u toj prvoj polusezoni čak osam golova i dugo sam bio najbolji strelac ekipe. Radničkom dva iz penala, protiv Želje iz igre… Čak sam protiv Čelika prepustio Radmilu Mihajloviću da izvede kazneni udarac, Radović mu je odbranio i ja sam zbog toga kažnjen od strane trenera Skoblara. U sećanju mi je ostala utakmica protiv Zvezde na Maksimiru, Škoro je postigao gol u 12. minutu i ja do kraja meča nisam izašao iz našeg petarca. Pazite, ne iz 16 metara, nego iz peterca. Zvezda nas je ubila, cela ona ekipa iz Barija plus Piksi Stojković. Kako izbijem loptu, oni je osvoje i beži nazad u krilo Marjanu Vlaku. Završi se 1:0 i novinari priđu Ćiri za izjavu, a on koliko je namazan, odgovara i lagano trči ka tunelu… oni za njim… Ćiro sve brže i brže… i tako ih uvede u svlačionicu gde je pola nas pod tušem, a pola u bazenu… on onako u odelu i cipelama, kaže ’sinovi moji, svaka vam čast’… namerno je uveo novinare da sve to snime i zabeleže. Bio je pre svega šoumen, zatim psiholog, pa tek na kraju strateg“.

Drugim rečima, maher da najobičniju utakmicu transformiše u prvorazredni spektakl.

"Vodio je računa o svemu. Ja sam u vojsci obe ’četvorke’ u vilici izgubio. Čim sam došao u Zagreb, Ćiro me je poslao kod svog zubara da uradim navlake. To u Beogradu i Sarajevu nikome nije smetalo. Na pripremama u Australiji, poslao mi je frizera u sobu da me ošiša. Zapeo bio da se ošišam, pa da se ošišam. Valjda je mislio da ću biti brži bez kose. Oslobodio me treninga i kada se Grk sa aktovkom pojavio na vratima moje sobe, nisam mogao da verujem. Sedimo na terasi, ovaj me šiša, a Ćiro se dere sa platoa ’još sine, još, nije dovoljno’. Blagodet za sve nas u trenucima kada je raspoložen, ali kada mu padne mrak na oči, spašavaj se ko može".

Kao posle Nikšića…

"Izgubili smo od Sutjeske, Škoro je dobio crveni karton, nervoza na tački ključanja… vraćali smo se nekim vojnim avionom, nema sedišta, samo klupe sa strane i žica za držanje… tutnji kao na gradilištu… Ćiro šeta gore-dole i vreba priliku da na nekome iskali bes. Naravno, svi ćutimo kao zaliveni, nismo od juče. U jednom trenutku, haos u pilotskoj kabini. Nešto mu je pilot stao na žulj i sve je izbacio na njega. Slećemo u Zagreb, ja ulazim u auto, Škoro pored mene, Čava da sedne na zadnje sedište, vidi kesu sa voćem i kaže ’Vlado, tebi auto ko piljara’. Mi svi ha-ha-ha, odjednom Ćirin nos na prozoru. Ja otvorim… jaooo, kad je krenuo… ‘sram vas bilo… šta je toliko smešno… kako vas nije sramota’… čak je i svoju pokojnu majku Katu pomenuo par puta… istresao se pola sata i otišao. Meni je celo lice bilo ispljuvano".

TOP 11 – Mirko LULIĆ (odbrana)

"Kao pahuljica. Jedna dobra duša koja je pored sebe imala jednu pozitivnu budalu, Vlada Kasala. Oni su drugari iz Osijeka, Ljupko ih je trenirao i zajedno su došli u Dinamo. Samo što je Kasalo bio pištolji, avioni, kamioni… a Lulić sušta suprotnost, kao devojčica. Mnogo mi se dopadalo kako je igrao libera, bio je bolji od mnogih, pa i od mene. Teško se povredio i nikada se više nije vratio na stari nivo. Znam koliko je patio zbog toga i mnogo mi je žao što nije napravio bolju karijeru".

…

TOP 11 – Zvonimir BOBAN (vezni red)

"Sa 19 godina kapiten Dinama. Igrač bez obaveza u odbrani. U tri dana dve utakmice, ista pozicija, dva gola iz slobodnog udarca. Time sam sve rekao. Prvi koji me je dočekao kad sam stigao u Dinamo, zajedno sa svojim ocem i bratom Draženom. Dobar momak, vrhunski igrač. On je u Jugoslaviji igrao klasičnu desetku, organizator oko koga se sve vrti. Posle u Milanu zadnji vezni, ore i kopa po terenu. Izvanredna transformacija. Još u poznim godinama da tako odigra… nikada se nije stideo uloge vodonoše u Milanu. Jako korektan lik, ono protiv Zvezde je više iskorišćeno u političke svrhe. Reagovao je klinački i emotivno, nije razmišljao o posledicama. Nikada se pre i posle toga nije isticao nacionalističkim stavovima. Treba ga posmatrati i ceniti zbog onoga što je uradio u karijeri, a ne na osnovu jedine ružne epizode u životu".

…

TOP 11 – Davor ŠUKER (napad)

"Interesantna pojava, nit’ smrdi, nit’ miriše. Imam utisak da je tek po završetku karijere konačno progovorio. I on pripada tom osiječkom ’gangu’. Lulić najmirniji, Kasalo đavo, a Šuker neka sredina. Tokom igre, nepredvidiv. Ide se u kontru tri na jedan, krene lopta od njega, to je da se ušetaš u gol. On odjednom šutne sa centra ka golu (!?). Van svakog fudbalskog šablona. Tako mu došlo. Ali pozitivno drzak i bezobrazan. Nezgodne konstitucije, čvrst, nisko težište, jaki kukovi, duge noge… vrlo komplikovan za čuvanje. Za njega me veže jedna dobra anegdota. Bili smo povređeni i išli smo njegovim Pežoom kod nekog nadrilekara, trave neke da nam da… Čekao me je ispred Maksimira, taman da uđem u auto, on krene, ja klecnem… opet da uđem, on još jednom cimne… ja mu kažem ‘Davore šta ti je, izlomićeš me’… on mi pokaže na tramvaj koji je stajao pored nas, ja se okrenem i vidim tramvajdžiju u visini naših vrata, sikće i dere se da pomerimo auto jer ne može da prođe. Kažem ’čekaj čoveče da uđem’… u tom trenutku, tramvajdžija nogom da me udari, ja ga mahinalno uhvatim i on niz one stepenice sklizne i padne na beton. Kako je pao, njemu ispadne pištolj (!?)... vidim ja koliko je sati… Davor izađe iz auta i počne da psuje, ja ga umirujem ’vrati se nazad, ima pištolj’… ljudi se okupili, ja počeo onu tužnu priču ‘povređeni smo, mogao si još više da nas povrediš’… taman sam smirio situaciju, doleće kesa i udara tramvajdžiju u glavu. Ja se okrenem i ne verujem svojim očima… žena moja… vraćala se sa pijace, videla da sam u problemu, pa da mi pomogne. Davor i ja u neverici, ako ovo preživimo biće dobro. Ispalo je toliko smešno, da je i tramvajdžija rekao ’vi niste normalni’ i otišao. Mislim da nas je prepoznao i da nas je to spasilo".

OLIMPIJSKA REPREZENTACIJA (1984)

Kandidati iz Olimpijske reprezentacije:

Golmani: Tomislav Ivković, Ivan Pudar

Odbrana: Mirsad Baljić, Marko Elsner, Ljubomir Radanović, Branko Miljuš, Srećko Katanec

Vezni red: Nenad Gračan, Mehmed Baždarević, Dragan Stojković, Admir Smajić, Jovica Nikolić

Napad: Boro Cvetković, Stjepan Deverić, Mitar Mrkela, Milko Đurovski

Posle tri srebrne (London, Helsinki, Melburn) i jedne zlatne medalje (Rim), naši fudbaleri u Los Anđelesu stižu i do prve olimpijske bronze.

"Bili smo atrakcija šampionata jer smo skoro sve utakmice dobili nakon rezultatskog preokreta. Sećam se naslova u jednim američkim novinama ’luda družina iz Istočne Evrope’, a u tekstu je pisalo ’svaku utakmicu gube, na poluvremenu zapale cigaretu, popiju po pivo i nakon toga samelju rivala’. Duša me boli što iz te generacije ne mogu da stavim više igrača u Mojih TOP 11. Recimo, Štefa Deverića, Boru Cvetkovića, Milka Đurovskog, Branka Miljuša… Ili Marka Elznera, sa kojim sam 1979. godine igrao na Svetskom juniorskom prvenstvu u Japanu, kada je Maradona zablistao i skrenuo pažnju na sebe. Marko je tada igrao u napadu, tek su ga kasnije vratili na libera“.

Trijumfalni pohod ‘lude družine iz Istočne Evrope’ zaustavio se u polufinalu Olimpijskih igara.

"Izgubili smo od Francuza u produžecima, ali već smo bili na izmaku snage. U Ameriku smo otputovali 20 dana pre početka turnira, pa onda iz Anapolisa leteli nekoliko sati do Los Anđelesa. Iscrpljeni i fizički i psihički, desetkovani povredama, nismo ni mogli više od trećeg mesta. Ja sam protiv Italije u meču za bronzu igrao sa blokadom na levom ramenu. Imao sam upalu nerva, zamislite beka koji ne može ni aut da izvede. Zaboravio sam Jovicu Nikolića koji je tokom celog turnira bio jedan od naših najboljih i najefikasnijih igrača. Njemu je Đelmaš kasnije slomio nogu u Derbiju u kome sam postigao svoj prvi i jedini gol protiv Crvene zvezde“.

TOP 11 – Ivan PUDAR (golman)

"Bio je sa mnom i u Austriji 1979. godine, kada smo osvojili titulu omladinskog prvaka Evrope sa reprezentacijom Jugoslavije. Uvek u senci Tome Ivkovića, nezasluženo. Vrlo pouzdan golman koji nije težio atrakciji, ali je bio veliki autoritet na golu. Rođeni Ličanin, vedrog duha, širio je pozitivnu atmosferu u svlačionici i van terena. On i Tomo su dizali kafane na noge. Znali su svaku pesmu od početka do kraja. U Los Anđelesu su podelili minutažu i podjednako doprineli osvajanju bronzane medalje, ali je Pudar morao da dobije više šansi na golu A tima. Mogao sam da stavim i Zokija Simovića sa kojim sam takođe igrao, ali sam se odlučio za momke sa kojima sam generacijski bliži".

…

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1984 – 1985)

Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:

Golmani: Zoran Simović, Ranko Stojić, Živan Ljukovčan

Odbrana: Zvezdan Cvetković, Velimir Zajec, Nenad Stojković, Velimir Zajec, Ljuba Radanović, Mirsad Baljić, Marko Elsner, Mirza Kapetanović, Faruk Hadžibegić

Vezni red: Nenad Gračan, Mehmed Baždarević, Blaž Slišković, Ivan Gudelj, Boško Đurovski, Edin Bahtić, Marko Mlinarić, Jovica Nikolić

Napad: Miloš Šestić, Darko Pančev, Zlatko Vujović, Vahid Halilhodžić, Sulejman Halilović, Fadilj Vokri, Milko Đurovski, Mitar Mrkela, Miloš Bursać

…

Pune tribine stadiona u Subotici, 25.000 ljudi, pravi ambijent za debi u reprezentaciji.

"Toza je pozvao nekoliko debitanata, pobedili smo Mađare sa 2:1. Prošao sam sve mlađe selekcije, bio kapiten mlade reprezentacije i uvek slovio kao jedan od kandidata za A tim. Nažalost, nisam često dobijao šansu. Pozvali su me za meč u Sarajevu protiv Francuske, jer je Zoran Vujović odigrao loše protiv Luksemburga. Ispada da je mene prelazak u Partizan udaljio od dresa sa državnim grbom. Samo sam jednom dobio poziv i to naknadno. Neko se povredio i ja sam se u poslednji čas priključio ekipi u Lepenskom viru za utakmicu protiv Istočne Nemačke. Poslednja šansa da uhvatimo voz za Svetsko prvenstvo, ali smo izgubili na JNA i oprostili se od puta za Meksiko. Čudan ambijent, Miloš je počeo utakmicu bez i jednog odbrambenog igrača, bekovi su bili Gudelj i Meša Baždarević. Gudelj se povredio na 0:2 i ja sam ušao na poziciju krila. Ne znam ni šta sam radio tamo".

…

TOP 11 – Nenad GRAČAN (vezni red)

"Žao mi je što sa Piksijem i Pižonom nisam odigrao nijednu utakmicu u A reprezentaciji. Ali, nema veze, na toj poziciji imam gomilu kandidata. Staviću Doktora. Znate ko je Doktor? Pa Nena Gračan. Ne, nije imao diplomu, nego je fudbal igrao doktorski. Sve je znao sa loptom. Prejak igrač, takav se rađa jednom u 20 godina. Nažalost, Mladenović mu je zapečatio karijeru onim brutalnim startom na Kantridi. I to na prvoj utakmici koju je Gračan sa Hajdukom došao da igra protiv ’svoje’ Rijeke. A Mladenović kasnije pređe u Dinamo, šta ti je fudbal. Razmišljao sam i o Baki Sliškoviću, vanserijski igrač. Sreli smo se skoro u Mostaru, posle 28 godina. Ja trener Slavije, on na funkciji savetnika u Zrinjskom. Oduševio se, pozvao me na kafu… ja kažem ’doći ću samo da završim sastanak sa igračima’… odem na kafu, sedimo za istim stolom, Baka me uopšte ne konstatuje… bulji u teletekst i prati rezultate… znaš koliko ga ja interesujem (smeh)".

…

Kandidati za trenera:

Ivica Osim, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Miroslav Blažević, Josip Skoblar, Rudolf Belin, Ivan Toplak, Todor Veselinović, Miloš Milutinović.

…

TOP 11 – Ivica OSIM (trener)

"Vratio se tada iz Francuske i doneo nešto novo u jugoslovenski fudbal. Mnogi i danas koriste neke metode koje je Švabo pre više od 30 godina forsirao u Željezničaru. Imao je hrabrosti da me baci u vatru, njemu dugujem zahvalnost za fudbalsku afirmaciju. Bilo je stvari koje su mi smetale kod njega, kao ta epizoda sa Radom Serbezovski. Ali pretpostavljam da se ni njemu nisu dopadali neki moji postupci. Svi smo različiti. Na kraju, ostaju dela i rezultati. A Osim je voleo da kaže ‘fudbal se igra da bi se o tome pričalo. Ako nas pamte po nečemu, nije toliko bitno da li je bilo dobro ili loše. Čim je vredno pažnje, znači da je bilo vredno i truda".

…

Vlado ČAPLJIĆ – Mojih TOP 11: Pudar – Baljić, Lulić, Radanović, Berjan – Gračan, Katanec, Baždarević, Boban – Šuker, Mance. Trener: Ivica Osim.

"Činjenica je da živimo u vremenu u kome neki novokomponovani pisci istorije pokušavaju da nam objasne kako se fudbal na ovim prostorima igra od 1990. godine. A sve pre toga su jednostavno obrisali gumicom. I to nije slučaj samo sa Sarajevom, već i sa Beogradom, Zagrebom, Splitom… Nažalost".

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.