PARTIZANU FALIO SAMO DARKO PANČEV: Nikada to neću prežaliti! Ugovor je bio otkucan, žena je čekala u Londonu...

Na jednoj naslovnoj strani s kraja osamdesetih piše – Bolji sam od Piksija.

„Znate li šta su ljudi iz Mančester junajteda prvo pitali kada su pre dve godine došli u Beograd na utakmicu Lige Evrope protiv Partizana? Gde je i šta radi Milutin Šoškić. Ne smemo da se odreknemo ljudi koji su obeležili istoriju kluba. Oni te čine velikim. Ne one šerpe i lonci u trofejnoj sali. Pehar kao pehar nema nikakvu vrednost. Muzej Crvene zvezde čine imena poput Savićevića, Belodedića, Jugovića, Pančeva… da njih nije bilo, ni onaj klempavi pehar nikada ne bi stigao na Marakanu“.

Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Goranom Stevanovićem, fudbalerom koga su daleko više cenili u inostranstvu nego u sopstvenoj zemlji.

…

PARTIZAN 1983 – 1991

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Ranko Stojić, Rade Zalad, Fahrudin Omerović, Darko Belojević, Branislav Đukanović

Odbrana: Dragi Kaličanin, Nikica Klinčarski, Sead Mašić, Zvonko Popović, Ljubomir Radanović, Miodrag Radović, Slobodan Rojević, Nenad Stojković, Vladimir Vermezović, Miodrag Bajović, Vlado Čapljić, Bajro Župić, Aleksandar Đorđević, Srećko Katanec, Darko Milanič, Đija, Borče Sredojević, Nikola Marjanović, Radoslav Nikodijević, Goran Jevtić, Ranko Popović, Predrag Spasić, Gordan Petrić, Vujadin Stanojković, Budimir Vujačić, Bratislav Mijalković, Petar Vasiljević

Vezni red: Zoran Dimitrijević, Miodrag Ješić, Zoran Martinović, Radomir Radulović, Sead Sarajlić, Kujtim Šalja, Admir Smajić, Moca Vukotić, Zvonko Živković, Jovica Kolb, Goran Bogdanović, Milinko Pantić, Isa Sadriju, Milorad Bajović, Dragoljub Brnović, Goran Milojević, Miroslav Stević, Dejan Joksimović, Zlatko Zahović, Slađan Đukić, Slaviša Jokanović, Džoni Novak, Josip Višnjić, Darko Tešović

Napad: Miloš Đelmaš, Slobodan Krčmarević, Dragan Mance, Uroš Milutinović, Zvonko Varga, Milonja Đukić, Slađan Šćepović, Nebojša Vučićević, Milko Đurovski, Fadilj Vokri, Zoran Batrović, Vladislav Đukić, Liju, Predrag Mijatović, Milan Đurđević
…
Vatreno krštenje u dresu prvog tima imao je na utakmici protiv skopskog Vardara.

„Ja sam u derbi utakmicama omladinske lige skrenuo pažnju na sebe. Prekomandu u seniorski tim doživeo sam kao ostvarenje dečačkog sna. Tako sam vaspitavan, za mene je Partizan bio početak i kraj svake fudbalske priče. Imao sam svega 16 godina, bilo je jako bitno da me stariji igrači prihvate kako treba. Oni su to učinili sa toliko ljubavi i emocije, da sa ove vremenske distance mogu slobodno da kažem da su upravo Moca, Ješa, Klinča… najzaslužniji za moj uspeh u životu. Te prve sezone, više sam ulazio sa klupe, menjao Mocu… on mi je na svojoj oproštajnoj utakmici poklonio dres i proglasio me za naslednika. To mi je i najdraži dres Partizana… taj Adidasov, sa početka karijere. Bez reklame, običan, a originalan. Baš onakav kako sam zamišljao da treba da bude. Nikako onaj Vokadov iz poslednje sezone. Previše šaren za moj ukus“.

Sa Partizanom osvaja dve titule šampiona Jugoslavije.

„Obe su mi podjednako drage. Možda je ta prva za nijansu draža, jer sam tada izgradio sebe kao ličnost i kao igrača. Partizan je u to vreme počeo da dovodi ozbiljna pojačanja, istinske zvezde prelaznog roka. Zaista smo imali moćan tim i prava je šteta što nam nisu dozvolili da nastupamo u Kupu evropskih šampiona“.

Golove je najčešće davao Dinamu iz Vinkovaca.

„Eto, nisam znao da su mi oni bili redovna mušterija. Hvala na informaciji. Ali je činjenica da smo protiv njih uvek teško izlazili na kraj. Kao i sa Slobodom. Taj ambijent u Tuzli, loš teren, atmosfera… ništa nam od toga nije išlo na ruku. A ekipa jaka, sve kršni momci. Izađemo na zagrevanje u sred zime, ja na sebi šuškavac, majicu, dres… samo jaknu što ne obučem. A oni zasuku one rukave, ruke ovolike, mišići kao stena. Tamo je uvek bilo ozbiljno peglanje. Ni u Skoplju nije bilo lako. Pamtim i pet komada, baš u toj šampionskoj sezoni. Jednom nas je Mance spasao sa dva gola, malo je falilo da i tada prođemo sa petardom… Vardar je posle 15 minuta vodio sa 2:0. Uvek su bili borbeni i oštri“.

Goranova karijera zalužuje nekoliko posebnih poglavlja. Jedno je svakako posvećeno Milku Đurovskom…

„Milko je bio čudo igrača. Da je imao bolju glavu, završio bi u Real Madridu, a ne u Groningenu. Često mi je smetalo što mediji više pišu o njegovim skandalima, nego o mojim dobrim igrama. Ja se izlomim da budem najbolji na terenu, dajem golove, asistiram… stalno među najbolje ocenjenim igračima na svojoj poziciji u celoj ligi… izaberu me za Tim sezone, samo smo Šuker, Mijat i ja uspeli da se ušunjamo među osam igrača Zvezde koji su harali u to vreme. A u novinama Milko, pa Milko… ni reč o Stevanoviću. Pošto smo bili cimeri, Milko mi jednom prilikom kaže ’brate, kad ćeš već jednom da shvatiš suštinu… to što ti gineš 90 minuta, ja uradim dve fore sa loptom, napravim gaf van terena i eto me na naslovnim stranama svih novina’. I zaista je tako“.

Protiv Fljamurtarija je kap prelila čašu.

„To mi je najteži poraz u karijeri. Bili smo za klasu bolji od Albanaca, bukvalno se igrali sa njima. Šansa za šansom… Uške, Vokri, Milko… nije mi ni dan danas jasno kako već na poluvremenu nismo vodili sa pet-šest golova razlike. I onda kazna, šut sa 40 metara… šok… Eliminacija koju sam jako teško preboleo. Tu je tokom utakmice došlo do konflikta između Milka u Jusufija... Julka ga nešto nije gotivio i zameni ga već u 30. minutu. Odmah je otišao sa stadiona, nije ni gledao drugo poluvreme. Takav je bio. Milko ako nije u timu, uđe u našu svlačionicu i kaže ’aj sve najgore’ (SMEH). Ili dođe na trening i pita ’brate, je l danas kondicioni?’. Ja kažem jeste, on se uhvati za ložu i hramajući ode u svlačionicu“.

Nije ni Plavi bio cvećka. Oštrim jezikom i mladalačkim buntom, često je stajao na žulj autoritetima u Partizanu… pre svega, Jusufiju i Golcu.

„Julka se upokojio, ali sa ove vremenske distance mogu slobodno da kažem da je jedan od najboljih trenera u istoriji Partizana. Tu našu epizodu ne bih nazvao sukobom, više nesporazumom i mojom ishitrenom reakcijom. Ja sam celog života igrao levu polutku, on seda na klupu i stavlja me na desnu stranu. Onako mlad, energičan, proradila mi je sujeta i počeo sam da se bunim. Tada sam shvatio šta znači kada trener ima iskustvo i viziju. Pozvao me je na sastanak i rekao ‘sine, kada driblaš po levoj strani, tebi je gol ovolicki… a kada driblaš po desnoj, ovoliki’. Fenomenalno objašnjenje sa tako malo reči. Postigao sam na novoj poziciji za polusezonu osam golova i bio najbolji igrač Partizana. Kamo sreće da je Julka živ, da mu se još jednom izvinim za tu svoju reakciju“.

A Golac?

„Evo, ovo prvi put pričam i to je jedina istina. Pred put u Glazgov, objavljuje spisak igrača i na njemu nema Milka Đurovskog. Ja cimer sa Milkom, znam kako diše, kako se oseća. Imao je u to vreme privatne probleme, raspadao se… ovo bi ga ubilo. Verujte mi, da nije igrao protiv Seltika, Milko bi propao kao fudbaler. Bio sam kapiten, imao sam moralnu i ljudsku obavezu da reagujem. Pokucam kod Golca u kancelariju i kažem ’ako ne ide Milko, ne idem ni ja’. Znate li šta se dogodilo? Počinje utakmica sa Seltikom, Milko na terenu sa kapitenskom trakom, ja na klupi (smeh). Opet sam platio ceh zbog emocije, bunta i želje da isteram pravdu. Danas sam ok sa Golcem, njemu ne moram da se izvinjavam, dovoljno sam kažnjen što nisam igrao jednu od najvažnijih utakmica u istoriji Partizana“.

Godinu dana posle Seltika, Groningena i Dinama iz Bukurešta, Partizan je zahvaljujući Stevanovićevim golovima mogao ponovo do evropskog proleća.

„Izbacili smo Hibernijans i Real Sosijedad. Baskijci su u to vreme bili u vrhu španskog fudbala… imali su odličan tim… Lasa, Ričardson, Oldridž… Postigao sam u Beogradu gol kojim smo izjednačili rezultat iz prve utakmice. Sreća je tokom penala bila na našoj strani, ali nas nije pogledala prilikom žreba za naredno kolo. Izvukli smo Inter koji će te sezone dogurati do kraja i osvojiti Kup UEFA u dva meča sa Romom. Da nije bilo TV prenosa iz Milana, niko nam ne bi verovao da smo odigrali fenomenalno i bili egal sa ekipom koja je u svojim redovima imala svetske prvake, Mateusa, Bremea i Klinsmana. Dobili su nas nezasluženo 3:0, tako da moj gol u revanšu nije imao neku naročitu vrednost. Mada mi je veoma drag i svakako jedan od najlepših u karijeri“.

Na Meaci su se ispromašivali Mijatović i Milan Đurđević.

„Ma nisu samo oni, bilo je tu još mnogo šansi. Žao mi je što nismo prošli jer je ta ekipa bila zrela za neki zapaženiji rezultat na evropskoj sceni. Imali smo kvalitet, hemiju i iskustvo. Znate li šta nam je falilo? Samo jedan igrač. Darko Pančev. Nikada neću prežaliti što Darko nije došao u Partizan. A bio je tako blizu. Ugovor je već bio otkucan, Darkova supruga je u Londonu čekala da legne uplata iz Beograda. Zvezda je bila brža i završila posao. Bio sam kapiten i imao sam te informacije. Sa Darkom sam prijatelj, on mi je to lično pričao kad smo sedeli kod njega u kafiću. Da smo imali Pančeva u timu, garantujem da nam Inter ne bi bio nikakva prepreka na putu ka završnici Kupa UEFA. To je igrač koji ne prašta u protivničkom šesnaestercu. Surovi finalizator“.

Pančev je mogao u Partizan, a Plavi isto tako u zagrebački Dinamo.

„To su bili vrlo ozbiljni pregovori. Kao dete Partizana, nisam imao osećaj koliko zaista vredim. Razgovori koje sam vodio sa Zekom Zajecom, na neki način su mi otvorili oči. Da sam prešao u Dinamo, imao bih totalno drugačiju karijeru. Garantujem da bih u tom slučaju zabeležio bar 50 nastupa za reprezentaciju i da bih sigurno išao na Svetsko prvenstvo u Italiju. Interesantno je da su u to vreme dva kapitena Partizana htela da idu u Zagreb, vaterpolista Igor Milanović i ja. Tu se digla velika frka. Igor je otišao, a ja sam posle konsultacija sa Mirkom Marjanovićem promenio odluku. Miki je bio veliki igrač… znao je šta me muči, pozvao me u svoju firmu Progres i obećao mi da će Partizan iz korena promeniti odnos prema svojoj deci“.

Dinamo je nudio automobil, trosoban stan u Beogradu i polovinu sume koju je Radmilo Mihajlović dobio za prelazak iz Željezničara na Maksimir.

„Šta da pričamo dalje? Ne samo da bih zaradio, nego bih dobio na popularnosti i tržišnoj vrednosti. Ljudi bi me više cenili. Na kraju sam ostao za mnogo manje novca, pobedila je ljubav prema Partizanu koja nikada nije ni bila sporna. Ja sam još u omladincima imao ponudu Crvene zvezde, ali me nije zanimala. Hteo je i Jurica Jerković da me vodi u Hajduk. Ipak, Dinamo je bio najozbiljnija varijanta, bili su vrlo korektni i konkretni. Čak i posle propalih pregovora, ostali smo u prijateljskim odnosima, nisu mi zamerili. Sa druge strane, bilo je zluradih komentara, pa i sporadičnih zvižduka na JNA protiv Osijeka… sve je to normalno… sastavni deo medijske slike o igraču koji se dovodio u vezu sa ljutim rivalom. Nisam se osvrtao, znao sam da neće dugo da traje. Već sam protiv Vojvodine odigrao sjajnu utakmicu i povratio poverenje Partizanovih navijača“.

Čuvenu utakmicu protiv Veleža u finalu Kupa Jugoslavije pratio je iz svečane lože u maslinasto-zelenoj uniformi.

„Izašao sam iz vojske da bodrim drugove u pokušaju da posle 32 godine vrate trofej na JNA. Bilo je mnogo šokova u Kupu, ispadali smo od ekipa koje su bile totalni autsajderi. Uvek se namesti neka Rijeka, Vinkovci, Galenika… Sećam se Bugojna i eliminacije od Iskre. Bio sam rezerva i ušao u drugom poluvremenu. Oni su imali Miralema Zjaju… sjajan igrač, poigravao se sa nama. Tada je svaki tim u Drugoj ligi imao nekog majstora fudbala… tu neku ’desetku’ koja je vezla po terenu. Da ne govorim o klubovima Prve lige. Da li mi verujete da nikada u životu nisam uzeo punu premiju u Partizanu? To je ono kad povežete četiri pobede u ciklusu. Pa sad vidite kakva je bila konkurencija“.

Čak i u doba Zvezdine totalne dominacije, Stevanović nije želeo da se pomiri sa ulogom epizodiste.

„O Zvezdi nikada ružnu reč nisam izgovorio. Uvek sam joj zavidio što je umela na neki poseban način da lansira svoje igrače. Prosinečki i Stojković su posle šest meseci u Zvezdinom dresu postali vedete jugoslovenskog fudbala. Zasluženo, nema šta. Ali je i Partizan imao vrhunske igrače koji zbog inertnosti ljudi u klubu nisu imali adekvatan tretman u javnosti. Sramota je da jedan Moca Vukotić ima samo 14 nastupa za državni tim. Ili da Čapljić i Milko Đurovski prelaskom na JNA automatski izgube status reprezentativca. Tu nisu krivi selektor i mediji. Kriv je Partizan i njegova politika po kojoj smo svi isti. Zato Zvezda ima pet svojih Zvezda, a Partizan nema nijednu. Nismo svi isti. Ja sam baš iz tog razloga insistirao da se Saša Ilić vrati u klub. On je bio protiv, govorio mi ’imaš Moreiru, šta ću ti ja’. Bio sam uporan i Sale je sa tih 800 utakmica ispisao istoriju i postao legenda. Eto, neka bude on Prva Partizanova zvezda“.

Zvezda – Partizan. Ili Partizan – Zvezda, kako je kome draže. Suština je ista. Strast, emocija, leptirići u stomaku. Naročito iz ugla čoveka koji je postigao jedan od pet najlepših golova u istoriji Večitog derbija.

„Mijat je centrirao, Buda mi vratio loptu na 18 metara i onda je usledio volej levom nogom. To su detalji koji te prave igračem. Ili jesi ili nisi. Šteta je što smo prokockali ogromnu prednost i ispali iz Kupa. Zvezda nas je tih godina ’varala’ na foru i iskustvo. Prepuste nam igru i onda u tri poteza reše utakmicu. Tada su nas presekli golom Prosinečkog u poslednjem minutu prvog poluvremena i u nastavku napravili potpuni preokret. Slično je bilo u prvenstvu kada je Piksi prevario Đukanovića iz kornera. Tu sam dao gol glavom, bili smo bolji, a oni su iz dve kontre dali dva gola preko Bore Cvetkovića i slavili sa 3:2. Meni je najdraži onaj Derbi u kome je Uške Vučićević izjednačio u poslednjem minutu. Toliko sam briljirao da su mi aplaudirali i jedni i drugi. Prednost igrača koji rastu u Zvezdi i Partizanu je u tome što su se rodili kao pobednici i zato moraju da imaju poseban tretman“.

Plavom se često dešavalo da dobija ovacije od protivničke publike.

„Kako da zaboravim utakmicu na Poljudu, kada je gorela jugoslovenska trobojka. Možda i moja najbolja partija u dresu Partizana. Posle jedne akcije, ceo stadion mi je aplaudirao. Ništa nije slutilo na neslavan epilog. Igrali smo fenomenalno, kod drugog gola uzmem loptu na centru, dodam do Bogdanovića… on ostavi petom za Đurđevića koji daje gol… 2:0 za nas… I onda panika. Torcida upada na teren, neprijatna situacija… da su nam merili vreme, Jusein Bolt bi imao ozbiljan problem da nam obori rekord. Pogledam Omerovića, on ne dodiruje zemlju (smeh)… obe noge u vazduhu (smeh). Mislim da je Bujić sudio, jedva je izmakao jednoj zastavi, spasao ga je rezervni igrač Hajduka. Bili smo bar četiri sata zaključani u svlačionici, došla je i vojska… Splitski fudbaleri su se pokazali kao divni ljudi… bogami, da njih nije bilo, svašta smo mogli da doživimo“.

TOP 11 – Moca VUKOTIĆ (vezni red)

„Vrhunski igrač, jedan od najboljih u istoriji jugoslovenskog fudbala. Deluje kao miran tip, ali na terenu je umeo da bude prznica. Jednom prilikom je saigrača uhvatio za uvo jer je mnogo driblao i nije dodavao. Mislim da je bio Zaviša, nisam siguran… slagaću. Verovatno Zaviša… pazi, najbolji prijatelji, ali nema šale. Moca je bio pojam. Autoritet. Kaže ’zaboravio sam torbu u svlačionici’, mi se polomimo ko će da mu je donese“.

 OSASUNA 1991 – 1993

Kandidati iz Osasune:

Golmani: Roberto, Unanua, Iru

Odbrana: Arozarena, Bustingori, De Luis, Larainzar Santamarija, Pepin, Puado, Predrag Spasić, Tomin Larainzar, Sančez Hara

Vezni red: Dian Angelov, Edu Garsija, Ibanjez, Hoze Mari, Martin Domingez, Martin Gonzalez, Merino, Paskval, Migen Anhel Sola

Napad: Alberto Aguila, Čolo Lopez, Jan Urban, Roman Kosecki, Santi Kastiljeho
…
Nisu ga poveli na Svetsko prvenstvo i utehu je našao u inostranom angažmanu.

„Trebalo je da budem prvi igrač sa ovih prostora koji je otišao u Južnu Koreju. Igrali smo sa njima neku prijateljsku utakmicu i odmah su mi poslali ponudu. Slična priča kao i sa Japanom, promocija lige, razvoj fudbala, zvučna imena iz Evrope i Južne Amerike… Vladala je baš euforija i nisam imao ništa protiv da tamo nastavim karijeru. Onda se sasvim slučajno dogodio susret sa Gojko Zecom u Interkontinentalu… Rekao mi je ’Gorane, nije to za Vas, vi ste igrač za mnogo ozbiljniju ligu’… pošto je pokojni Gojko svima persirao. Povezao me je sa menadžerom Vekićem i tako sam sticajem okolnosti završio u Osasuni“.

Pravi potez ili…

„Neka to posluži kao nauk današnjim generacijama… Igrači Zvezde i Partizana nikada ne bi trebalo da odlaze u klubove koji nemaju šampionske aspiracije. To je veliki problem. Morao sam godinu dana da se navikavam na njihovo shvatanje fudbala. U Partizanu sam od malih nogu vaspitavan da idem na pobedu i da ništa drugo ne dolazi u obzir. U Osasuni se trener stalno ljutio na mene što idem gore visoko, maltene ispred špica. U početku mi je bilo čudno… pa čekaj, kako ćemo da damo gol ako ne napadnemo protivnika. On kaže ’polako, da mi održimo nulu, sve drugo je manje bitno’. Ta psihologija ubija igrača koji se u prethodnom klubu svake sezone borio za najveće domete“.

Ako ništa drugo, sa Osasunom je prve sezone imao izazove u Evropi.

„Izbacilo smo Slaviju i Štutgart i onda mi se dogodilo kao sa Interom, da ekipa koja nas izbaci iz Kupa UEFA kasnije osvoji trofej. Ispali smo od Ajaksa u dve vrlo neizvesne utakmice. Bilo je oba puta 1:0 za njih, Denis Bergkamp je rešio pobednika i u Amsterdamu i u Pamploni. Imali su odličnu ekipu, u finalu su slavili protiv Torina zahvaljujući golovima u gostima. Ni u Španiji nisam imao problem kada igramo protiv velikih ekipa. Uprkos porazu od Ajaksa u svim novinama sam proglašen za Igrača utakmice. Ali kad dođe Logronjes, to je satelitski fudbal, lopta uopšte ne pada na zemlju, iskrivim vrat gledajući u vis. Kod kuće smo bili nezgodni za favorite, Realu smo uzeli titulu one sezone kada je Barsa dobila na Tenerifama u poslednjem kolu. Sećam se reči Hrista Stoičkova, prišao mi je pre utakmice i rekao ’bratko, šta ti tražiš u Osasuni’“.

 …

TOP 11 – Jan URBAN (napadač)

„Poljak sa kojim sam imao najbolju komunikaciju u ekipi. Bodrio me i tešio da će sve biti u redu… ja mu kažem ’Jan, da li je moguće da mi dva pasa ne možemo da spojimo’… takva je ekipa, takva filozofija… bio sam razočaran. Znate kako je u Španiji, sever igra taj agresivni fudbal, takve i trenere dovode… u Sosijedadu je bilo mnogo igrača i trenera iz Engleske… to su dueli, skokovi, borba bez prestanka. Dok ovi južnije neguju umetnički fudbal, sa mnogo dodavanja… kao Valensija, Sevilja… Urban je druge godine doveo Koseckog, pa su sa mnom i Spasićem bili udarna igla Osasune“.
…

FARENSE 1993 – 1994

Kandidati iz Farensea:

Golman: Kandejas, Luis Manuel, Ze Karlos

Odbrana: Amarildo, Žorž Soareš, Luizao, Marko, Mario Oliveira, Migel Serodio, Nunjo Amaro, Paišao, Portela, Stefan

Vezni red: Barigana, Reduan Hajri, Hugo, Lima, Mane, Pitiko, Seržo Duarte

Napad: Armando, Milonja Đukić, Fabio, Hasan Nader, Pedro Bras
…

Iz Španije se preselio u susedni Portugal.

„Najlepši period moje inostrane karijere. Kada sam došao, bili su u dnu tabele. Proglašen sam po ocenama A Bole za drugog igrača prvenstva, iza Žoaa Pinta, kapitena Benfike. Ozbiljna priča. Izabrali su me u idealan tim Farensea svih vremena. Mogao sam da biram gde ću nastaviti karijeru, zvali su me Porto, Benfika, Boavista… Možda je najkonkretnija varijanta bila sa Sportingom, jer sam protiv njih odigrao utakmicu života. Zasenio sam Figa, Kapuša, Paula Souzu… Sa Souzom sam vodio direktan duel na terenu, novine su pisale hvalospeve posle meča. Zvali su me ‘prva lega noga portugalskog fudbala’. I dan danas, kada pomenete moje ime u Portugalu, prva asocijacija je ’levonogi plavušan’. Svi se sećaju gola koji sam dao protiv Drulinog Porta za pobedu od 1:0“.

Šta jednog igrača Farensea može da ubedi da ne ode u Sporting ili Benfiku.

„Uslov je bio da uzmem portugalski pasoš. Nisam hteo da menjam državljanstvo iz patriotskih razloga. Čudno je vreme bilo, devedesete… smatrao sam to izdajom svoje zemlje za koju sam bio emotivno vezan. Možda sam i pogrešio, ne znam… Za Farense me vežu najlepše uspomene. Trener je bio Pako Flores, čovek me je toliko voleo da me je bilo sramota od saigrača. Svake srede je donosio špansku štampu i ostavljao na moju klupu u svlačionici. Kao, da ne zaboravim španski. Dolazio sam ranije na trening i sklanjao novine, da me igrači ne bi zezali (smeh). Fortes me je i uvrstio u idealan tim i proglasio najboljim strancem u istoriji portugalskog fudbala. Fenomenalan čovek, legenda Barselone. U jednom trenutku je počeo previše da pije, Barsa je poslala ljude po njega, doveli su ga u Kataloniju, pomogli mu da prevaziđe probleme i danas radi u mlađim kategorijama katalonskog kluba“.
…

TOP 11 – PITIKO (vezni red)

„Brazilac, desno krilo, dribler… brz, moćan ’jedan na jedan’… van terena dosta povučen. On je prvi igrač u inostranstvu koji me je pozvao u svoju kuću. Najmanje sam to od njega očekivao. Obično su to bila druženja u restoranima i kafićima. Proslavili smo zajedno Božić, upoznao sam njegovu familiju… bilo je fenomenalno… znate kakve su te brazilske proslave… dobra klopa, roštilj, muzika… imaju ritam za igru, vole da se zabave. Žao mi je što nam obaveze u prvenstvu nisu dozvolile da odemo na karneval u Riju. Ne sećam se šta je bilo sa Pitikom posle Farensea, verovatno je u Portugalu i završio karijeru“.

…

VITORIJA SETUBAL 1994 – 1996

Kandidati iz Vitorije:

Golmani: Nunjo Santoš, Paulo Seržo, Silvino
Odbrana: Abel Silva, Mihael Brundin, Edgar, Elizio, Figeiredo, Filgera, Pedro Enrikes, Kvim, Rolo, To Sa,
Vezni red: Adelinjo Nunjez, Bruno Ribeiro, Karlos Manuel, Elio Souza, Ernani, Žan-Danijel NDong-NZe, Paulao, Paulo Gomez, Rui Karlos, Seržo Arauho, Erik Tinkler
Napad: Čikinjo, Klovis, Dino, Žorž Andrade, Žoze Karlos Barbosa, Nunjo Rozario
…

Za razliku od Jugoslavije, u inostranstvu je sa svim trenerima imao maksimalno korektan odnos. Posle Paka Fortesa, na red je došao Murinjo.

„Pokojni Feliks Murinjo. Žozeov otac. Sjajan lik, baš me je voleo i često smo vodili razgovore o fudbalu. Pitao sam ga za sina koji je u to vreme radio kao prevodilac Bobija Robsona. I pazite rečenicu, toga se dobro sećam… rekao mi je ’zapamti, sve će ih ’prevariti’ i biće najbolji trener na svetu’. Žoze je prepametan, više psiholog, nego strateg. Probio se tako što je danima molio Van Gala da mu dozvoli da vodi drugi tim Barselone na nekim nebitnim prijateljskim utakmicama. Igrom sudbine, prvi koga je ’prevario’ na ozbiljnom nivou, bio je upravo Van Gal u finalu Lige šampiona 2010. godine“.

Feliks je za razliku od Žozea imao zapaženu igračku karijeru.

„Bio je golman… i to odličan. Sjajan čovek, ostajali smo posle svakog treninga i radili na nekim detaljima. Mene su jako cenili u Portugalu i zato su mu moji saveti bili od velikog značaja. Imali smo fenomenalnu sezonu, predsednik je bio ambiciozan, napravio je sjajnu ekipu. Sve pod konac… odbrana, vezni red, napad. Tu je bio Seržo Arauho, fenomenalan igrač. U Setubalu sam imao jedan od najvećih ugovora u karijeri. Nažalost, Jekinija su prodali u Cirih i nisu doveli adekvatnu zamenu u špicu. Nismo imali čoveka koji će da materijalizuje naše sjajne akcije. Opet je falio neki Darko Pančev. Izbacili smo Benfiku u Kupu Portugala, ali smo u prvenstvu igrali slabo i ispali iz lige“.

…

TOP 11 – SILVINO (golman)

„Jedan od najpopularnijih igrača u Portugalu. Branio je 10 godinu za Benfiku, posle toga i za Porto. Pomagao je Žozeu Murinju u stručnom štabu Intera i Čelzija. Nemam informaciju da li je i sada sa njim u Totenhemu. Rekao mi je jednom prilikom uzmi pasoš i ja te peške vodim u Benfiku. Fenomenalan golman, ima 20ak nastupa za portugalsku reprezentaciju. Na osnovu ljudskih i igračkih kvaliteta apsolutno zaslužuje mesto u Mojih TOP 11“.

…

KAMPOMAJORENSE 1996

Kandidati iz Kampomajorensea:
Golman: Alvaro, Paulo Renato, Paulo Seržo, Sardinja
Odbrana: Azinhais, Beto, Euriko, Žila, Nunjo Alfonso, Nunjo Luis, Oktavijano, Paulo Tores, Piteira, Portela
Vezni red: Arijaga, Jovo Bosančić, Žoel, Žoze Armindo, Souza, Stanimir Stoilov, Vitor Manuel
Napad: Bruno Silva, Džimi Flojd Haselbajnk, Žorž Silverio, Stefan Kjelberg, Seržo

…

Bližio se kraj karijere, ali mu se nije išlo iz Portugala.

„Izgubio sam volju posle ispadanja iz lige sa Setubalom, čak sam razmišljao o povratku u Srbiju. Zavoleo sam Portugal, dopao mi se njihov mentalitet i da sam kojim slučajem potpisao za neki lisabonski klub, verovatno bih tamo i ostao da živim. U Kampomajorenseu sam igrao sa čuvenim Džimijem Flojdom Haselbajnkom. Kada je došao kod nas, nije umeo da hoda. Učili smo ga kako napadač treba da se kreće. Posle u Boavisti postigne 20 golova za jednu sezonu, ode u Englesku i napravi čudesnu karijeru. Imao je šut kao Kuman i to mu je bilo najjače oružje. Nadimak ’Džimi’ je dobio od predsednika Kampomajorensea“.

…

TOP 11 – Stanimir STOILOV (vezni red)

„Majstor fudbala. Igrao je u Fenerbahčeu, ogroman potencijal. Povreda kolena ga je sprečila da napravi bolju karijeru. Ostali smo i posle Portugala veliki prijatelji. Proslavio se i kao trener, uveo Astanu u Ligu šampiona, obavljao selektorsku funkciju u reprezentaciji Bugarske…“.

…

UNIAO MADEIRA 1996 – 1997
Kandidati iz Uniao Madeire:
Golman: Mario Žorž, Roberto
Odbrana: Agrela, Dragan Gaćeša, Leonardo Valenka, Nelinjo
Vezni red: Gouveja, Marko Freitas, Srđan Mladenović, Rui Seržo, Valtinjo
Napad: Beto, Nikola Jokišić, Goran Kovačević

…

Kad je već u Portugalu, zašto da ne oseti čari rajskog ostrva.

„Počeo sam polako da nameštam gde bi mi bilo najbolje za život posle igračke karijere. Madeira je fantastično mesto, otišao sam sa idejom da ostanem za stalno. Ali mi je posle godinu dana postalo monotono… znate ona mala mesta gde ne možete da ubacite u treću dok vozite auto. Igrali smo Drugu ligu, ali je tim imao prvoligaške ambicije. Doveli su Gaćešu, člana šampionske Vojvodine iz 1989. godine… zatim Bosančića, Kovačevića… Bilo je egzotičnih gostovanja, poput onog protiv Santa Klare. Portugalci su opušteni ljudi, bez kompleksa… Uživao sam na ostrvu i kovao planove za nastavak karijere“.

…

TOP 11 – Nikola JOKIŠIĆ

„Bio je velika nada Veleža, nazivali su ga ’mostarskim Piksijem’. Rat ga je poremetio i sve ono što se dešavalo posle raspada države. U Portugal je stigao na moju preporuku, što dovoljno govori o mom autoritetu u Portugalu. Predsednik je kupio Jokišića bez ikakve probe. Odličan momak, sjajan fudbaler… danas se bavi menadžerskim poslom i ima jake kontakte“.

…

VERIJA 1997 – 1999

Kandidati iz Verije:

Golmani: Lampros Kocopulos, Aleksandros Delios, alesandro Mulijet
Odbrana: Janis Fasidis, Vasilios Kastaniotis, Nikolaos Kacavakis, Janis Malus, Teodoros Pakalcis, Atanasios Panguras, Janis Cijanis, Konstantinos Culukidis, Karlos Basombrio, Horhe Huaman, Pantelis Manos, Frank Ruiz, Makis Sidiropulos, Panajotis Sidiropulos
Vezni red: Bujica, Atanasijos Demircoglu, Janis Kukucelas, Dimitrios Kuconas, Antonios Nacuras, Miloje Petković, Savas Pursaitidis, Panajotis Caluhidis, Ilijas Cjokas, Huan Bazalar, Minas Hancidis, Srđan Mladenović, Vasilis Niras, Janis Providas, Nikos Sakelaridis, Ljubomir Vorkapić
Napad: Oleg Protasov, Stefan Stojka, Janis Tomaidis, Stratos Delicikos, Roberto Farfan, Jorgos Kontogulidis, Fotis Micakis

…

Promenio je odluku u poslednjem trenutku i ’labudovu pesmu’ preselio u Grčku.

„Mimo svih očekivanja, osvojili smo osmo mesto i bili senzacija prvenstva. Dobili smo Olimpijakos i AEK u Atini, odigrali nekoliko odličnih utakmica i ostavili fenomenalan utisak. Drago mi je što sam pred kraj karijere osetio i taj čuveni grčki fanatizam za fudbalom“.
…
TOP 11 – Oleg PROTASOV (napad)

„Nema dileme, jedan od najboljih napadača sa kojim sam igrao u karijeri. Vedeta još u starom SSSR, posle toga i lider ukrajinske reprezentacije. Uz dužno poštovanje ostalima, on i ja smo bukvalno sami nosili Veriju. On meni, ja njemu, kao u košarci. Bilo je smešno kako čuvari jure samo nas dvojicu po celom terenu Kada sam došao, ekipa se borila za opstanak. Oleg mi je rekao ’sam te je bog poslao da se spasemo’. Moćan igrač, sve je znao o fudbalu. Jedan od onih koje bih uvek voleo da imam u svojoj ekipi“.

…

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE: 1985

Kandidati iz reprezentacije:

Golman: Ranko Stojić
Odbrana: Branko Miljuš, Mirza Kapetanović, Vladimir Vermezović, Ljubomir Radanović, Marko Elzner
Vezni red: Dragan Stojković, Mehmed Baždarević, Nenad Gračan, Velimir Zajec
Napad: Zlatko Vujović, Haris Škoro, Mitar Mrkela
…
Reprezentacija je rana koja i dalje peče… pitanje da li će ikada da zaraste.

„Nisam imao dlake na jeziku i stalno sam ukazivao na anomalije u jugoslovenskom fudbalu. To me je skupo koštalo. Sa Olimpijskim timom izborim odlazak u Seul, oni nas planski pošalju u vojsku da bismo bili spremni za Mundijal 1990… Deju, Pančeva, Bobana, mene… i svi odu na Svetsko prvenstvo, osim Gorana Stevanovića. To me je jako povredilo. Posle mečeva sa Interom, novine objave spisak želja Silvija Berluskonija i moje ime u vrhu. Odigram fantastičnu sezonu u Kupu UEFA, uđem u idealan tim šampionata… i Osim me ne povede u Italiju. Možda sam onako iritiran i požurio sa odlaskom u inostranstvo. Bila je tu i tužba protiv FSJ, ali nisam je jedini potpisao… tražili smo slobodu odlaska fudbalera u inostranstvo… Siniša Mihajlović, Đurđević, Punišić, Višnjić, Vlada Lukić… na kraju sam samo ja ispao žrtveno jagnje“.

Izjavio je svojevremeno za Tempo: ’u reprezentaciji vladaju klanovi, igrači glume zvezde, nema onog jednostavnog i pravog drugarstva, a meni je neobjašnjivo da Hajduk koji je godinama u krizi daje i dalje najviše igrača za državni tim’.

„Ne sećam se te izjave, ali je pravo čudo da nisam rekao nešto još gore. Bio sam zaista razočaran načinom na koji se biraju igrači za reprezentaciju. Da budem iskren do kraja, pojavila se fenomenalna generacija iz Čilea, ali je bilo logično da ti momci dobiju šansu tek posle Svetskog prvenstva u Italiji. Odigrao sam samo jednu utakmicu za A tim, onu prijateljsku protiv Austrije u Lincu. Slavili smo sa 3:0 golovima Zlatka Vujovića (2) i Mrkele. Bilo je tu još debitanata, Vermezović, Škoro, Elzner… Bila mi je čast da delim svlačionicu sa jednim Zajecom, Vujovićem… ili Miljušem koji mi je bio najnezgodniji čuvar u jugoslovenskom prvenstvu. Sećam se i utakmice za mladu reprezentaciju protiv DDR-a u Subotici, bio sam najbolji na terenu i pozvali su me sutradan da branim boje A tima protiv istog rivala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. I naravno… nisam bio ni na klupi“.
…
TOP 11 – Dragan STOJKOVIĆ PIKSI (vezni red)

„Njega sam zamenio u Lincu i to mi je jedinih pet minuta u dresu A reprezentacije Jugoslavije. Piksi je vanserijska klasa. Onaj gol protiv Španije u Veroni zaslužuje mesto u muzeju fudbala. Birao se pre par godina najlepši gol u istoriji naše reprezentacije i glasao sam bez dvoumljenja za njegovo remek-delo. Šut sa 40 metara je slučajnost, a ono protiv Španaca velemajstorstvo. Najlepši potez koji sam ikada video. Pričali smo o mom voleju protiv Crvene zvezde, a kuriozitet je da je Piksi na tom istom stadionu dao bukvalno identičan gol u dresu Radničkog protiv Partizana. Ma preslikano… centaršut sa desne strane, povratna na 16 metara i volej levom nogom u rašlje. Jedini defanzivac koji je koliko-toliko uspevao da mu stane na žulj bio je Aca Đorđević iz Partizana. U čemu je bila tajna? U Acinoj faci (SMEH). To mi je Piksi pričao, da ne može da igra protiv njega zbog face koju je pravio tokom utakmice. Kaže ’hoću da pričam sa njim, on ćuti… stoji pored mene i ćuti… ja ne znam šta ću… čim ga vidim, najradije bih da me trener odmah zameni i pošalje u svlačionicu’. (SMEH) Pa stvarno, pogledajte sliku… kakva je to faca (smeh)… kako da igraš protiv njega, nema šanse… tu nijedan dribling ne pomaže. Dok sam bio u Kini, često sam išao sa Piksijem na ručak. Definitivno ima viziju i može da bude fenomenalan trener. Igrača možete da kupite, ali harizmu ne. To je nešto što čovek nosi u sebi. A Piksi je ima na pretek“.
…
Dopuna tima: nedostaje kompletna poslednja linija.
…
TOP 11 – Vlado ČAPLJIĆ (odbrana)
„Igrači koji su moje vreme pravili ozbiljne transfere imali su mnogo bolji tretman od nas starosedelaca. Vlado je stigao kao zvezda prelaznog roka, posle fantastičnih rezultata u Kupu UEFA sa Željezničarom. Uvek pozitivan, pun energije, sjajan za svlačionicu. Slušao sam baš u ovoj rubrici anegdotu sa Ivicom Osimom i Radom Serbezovski… e, to je Čapljić. Vedar, pun duha i uvek spreman na šalu. Sa njim nikada nije bilo dosadno“.
…
TOP 11 – Ljuba RADANOVIĆ (odbrana)
„Sa njim sam najčešće razgovarao tokom previranja u Partizanu. Uvek me je savetovao da se ne borim sa vetrenjačama i da ne rasipam energiju, već da sačuvam sebe i svoj ljudski i igrački integritet. Onaj gol protiv Bugara mu je obezbedio mesto u analima našeg fudbala. Zaslužuje status legende Partizana i takvi ljudi moraju da budu u klupskim strukturama u Humskoj“.
…
TOP 11 – Nenad STOJKOVIĆ (odbrana)
„Takvog gospodina u kopačkama dugo nećemo sresti na našim terenima i u dresu državnog tima. Proglašen je svojevremeno za Igrača godine u Jugoslaviji, a podsetiću da je igrao na poziciji libera. Pravi vođa te generacije Partizana i velika mi je čast što sam imao priliku da bar na kratko budemo saigrači u ekipi. Ostavio je na mene fantastičan utisak. Pravi primer kako jedan igrač treba da bude jaka i zdrava ličnost. Bukvalno, pojava na terenu. Gde god smo gostovali, on je izazivao respekt i poštovanje“.
…
Kandidati za trenera:
Miloš Milutinović, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Moca Vukotić, Pedro Marija Zabalza, Pako Fortes, Feliks Murinjo, Manuel Fernandez, Ernesto Paulo, Stefanos Gajtanos.
…
TOP 11 – Miloš MILUTINOVIĆ (trener)

 „Jusufi je mnogo uticao na moj napredak u karijeri. Zvao me je umetnikom. Sastanak pre utakmice, Julka kaže kad osvojite loptu, samo gledajte što pre da je dodate do mog umetnika. Taj sukob je trajao kratko, dok me nije ubedio u svoju filozofiju fudbala. Ipak, jedan je Miloš. Sa velikim M. Mene zovu Plavi, njega Plava čigra. Sve to ima neke svoje veze. Ozbiljan gospodin, veliki stručnjak. Reći ću vam samo dva detalja. Njegova teorija da pravi fudbalski strateg mora da bude maher u šahu. Pazite, strašna izjava. Mi smo stalno igrali šah. I suština je da on tokom partije sazna gomilu korisnih informacija. Šta se dešava u ekipi, ko je ljut, ko se zaljubio… Razmišlja o potezu i kaže ’možda bi taj i taj mogao na beka’. Onako opušteno, reda radi… onda ja kažem ’ma gde on na beka, neće se snaći’… njemu je bitno da je registrovao moju konstataciju. Ili sastanak pre utakmice, igramo protiv Sarajeva, Miloš pita ’kako se zove ona njihova desetka’. Ovi mlađi u šoku, kako je moguće da tako ozbiljan trener ne zna za Merdanovića. A on je ustvari proveravao koliko smo mi koncentrisani na utakmicu. A sa loptom je pravio čuda… igramo na dva gola, oženjeni protiv neoženjenih… svaki njegov potez je odisao šmekom i majstorstvom. Mi smo kroz tu atmosferu na treningu sticali svest o veličini Miloša Milutinovića. Nije slučajno jedan od pet najboljih igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala“.
…
Goran STEVANOVIĆ – Mojih TOP 11: Silvino – Čapljić, N.Stojković, Radanović – Jokišić, D. Stojković, Stojilov, Pitiko, Vukotić – Protasov, Urban. Trener: Miloš Milutinović.
…
„Moram nešto da dodam… najiskrenije, moglo je tu da bude mesta za Milka, Vokrija, Kataneca, Jokana, Džimija-Flojda… ali posebno mi je žao što nisam našao prostora za jednog igrača – Čavu Dimitrijevića. Tvrdim da je to najveći talenat jugoslovenskog fudbala. Jedan u nizu izdanaka Partizanove škole koji nije dobio tretman kakav je zaslužio“.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.