PARTIZAN GA TRAŽIO SA POLICIJOM, PA DOBIO GOLMANA ZA ISTORIJU: Kralj za MONDO prvi put o najtežoj utakmici u karijeri!

On je jedini čovek koji je u Partizanu proveo tri ere – počeo je kao rezerva pošto je seo na klupu Omeroviću i Panduroviću za vreme velike lige bivše Jugoslavije,a postao je prvi golman sredinom devedesetih kada se zemlja oporavljala od sankcija, a fudbal od zabrana UEFA i "mehura" u koji je bio zatvoren nekoliko godina.

"Nije me dovela policija u Podgoricu, pronašli su me ovde u Beogradu! To je bila utakmica protiv Budućnosti. Otišli su u Podgoricu, jedan golman se povredio. Pogledajte kakvo je to vreme bilo nije bilo ove tehnologije, mobilnih telefona. Ja sam tada živeo u hotelu Mladost na Voždovcu, ali tada sam bio u gradu. Kada sam došao u hotel čeka me policija. Ja se pitam 'šta je sad, šta se desilo'. Oni su probali da me pronađu po gradu, pa kad nisu uspeli došli su do hotela. Obavestili su me šta se dešava i sa ljudima iz Partizana koji su kasnije išli na utakmicu otišao sam vozom za Podgoricu", počinje svou priču za MONDO Ivica Kralj. 

Imao je samo 16 godina kada se sve to dešavalo, ali se šanse nije plašio. Nedugo posle spektakularnog odlaska vozom u Podgoricu sedeo je na klupi pred 100.000 navijača! Bio je septembar 1989.

Domaćina je vodio Dragoslav Šekularac i igrali su Robert Prosinečki, Piksi Stojković, Darko Pančev, Dejan Savićević, Mitar Mrkela... Šef struke gostiju bio "Moca" Vukotić i izveo je na teren asove poput Gordana Petrića, Gorana Milojevića, Milka Đurovskog, Gorana Bogdanovića...

"Svi mi sanjamo kada počinjemo da se bavimo fudbalom neke takve situacije. Tri dana posle Podgorice je bio i derbi na "Marakani". Bilo je 100.000 ljudi na tom meču, baš je bio haos, bilo je 1:0, primili smo gol u 90. minutu, a pre toga je nama poništen pogodak”, priseća se naš sagovornik.

On je kao golobradi mladić zamalo imao "vatreno krštenje" u Evropi, na jednoj od najkultnijih evropskih utakmica u istoriji crno-belih - takođe u septembru 1989!

"A onda sledeća utakmica je bila protiv Seltika u Glazgovu. Omerović je bio povređen, Pandurović je branio, a ja sam bio na klupi. Čak je u jednom momentu u prvom poiluvremenu Pandurović dobio udarac u nekom skoku i Golac mi tada kaže da idem da se zagrevam. Na "Seltik parku" je stvarno bio pakao. Moram da priznam da nisam imao strah tog momenta. Pandurović je ipak nastavio , utakmica je ušla u anale... Nisam stao na gol, mada mislim i da sam stao na gol da bi bilo fantastično, pošto nikad nisam imao taj problem treme. Štaviše veća mi je inspiracija bila kada je bilo puno publike, kada je to nešto svetski."

TUMBIN BES GA DOVEO NA GOL

Mladom golmanu je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bilo jako teško kada dođe na trening Partizana. Crno-beli napad je bio sastavljen sve od samih legendi, ali jedan igrač se isticao nepredvidivošću...

"Možete da zamislite kako je meni bilo, bile su mi pune oči tih velikih asova. Sa Milkom Đurovskim je bilo najnepredvidljivije. Kada očekuješ da šutne, on ti gurne kroz noge, kada očekuješ da gurne kroz noge on uhvati volej. Sa njim u duelu je bilo večito razmišljanje, kao da igrate šah, a ne fudbal", priča nam Ivica Kralj.

Partizan je godinama sistematski radio sa golmanima, pa je tako Omerović skoro deceniju proveo na golu. Klupu mu je grejao Pandurović koji ga je potom zamenio, a nakon što je Pandurović otišao među stative je stao Nikola Damjanac. Kako je tu "preko reda" uspeo da se "ugura" budući reprezentativac Jugoslavije?

"Desila se utakmica u Novom Sadu protiv Vojvodine. Nikola Damjanac je napravio indirekt, mislim da je bilo prvo poluvreme. Uhvatio je rukama povratnu loptu i to je toliko iznerviralo Ljubišu Tumbakovića da mi je odmah rekao da ulazim i tako sam stao na gol. Nikola je i tada i dan-danas moj drug, ali tako je to za golmane, samo jedan može da brani, ovaj drugi mora da čeka. Ako ne iskoristiš priliku ostaneš čekajući ceo život", iskren je Kralj.

PORTUGAL, HOLANDIJA, PA ŠUMADIJA!

Upravo u sezoni kada je smenio Damjanca na golu, Partizan je uzeo titulu, a onda ju je naredne godine odbranio. Crno-beli su sa Kraljem pred golom bili šampioni 1996. i 1997. Tih sezona je posle teških godina ratova i sankcija tržište tek počelo da se otvara za srpske fudbalere, a on je u leto 1998. godine otišao u Porto.

"U to vreme nisam imao nekog da me posavetuje. Možda čovek pogreši u izboru, možda se ne pitaš samo ti, pita se i druga strana. Imao sam dve-tri ponude možda i najboljih svetskih klubova, ali Partizan je procenio da treba da idem u Porto koji je plaćao najviše", počinje legendarni golman svoju priču o danima u Portugalu.

Počelo je sjajno, osvojio je Superkup i praktično doneo trofej svojoj ekipi pošto je u revanšu protiv Brage odbranio penal. Ipak, nije mu bilo suđeno da ostavi trag u Portu.

"Potpisao sam ugovor na četiri godine. Posle osvojenog kupa gde sam branio odlično, skinuo i penal, produžim ugovor na još dve, znači na šest godina. Onda doživim povredu, pucanje jagodične kosti na jednom treningu i tu se malo osete posledice. Imao sam i neku grešku protiv Olimpijakosa u Ligi šampiona u 90. minutu na nekom centaršutu. Pojavi se priča da se Baija koji je legenda Porta vraća u klub, desi se interesovanje PSV-a i ja odem tamo gde sam bio naredne 3-4 godine", objašnjava nam Kralj.

Iako je već imao potpisan ugovor sa PSV-om, Kralj se tada vratio u Srbiju. A samo najzagriženiji fanovi jugoslovenske lige pamte gde je branio pred početak NATO bombardovanja...

... u Radničkom iz Kragujevca!

"Ja sam potpisao ugovor sa PSV-om, Baija se vratio u Porto i to je bio neki međuprostor. Bolje mi je bilo da branim za neke evropske ekipe, međutim Porto to nije dozvoljavao. Dok sam bio u Beogradu pojavila se mogućnost da dođem u Radnički iz Kragujevca, da odbranim koju utakmicu do početka sezone u Holandiji. Otišao sam u Kragujevac, stvarno je bilo fantastično, na toj prvoj utakmici je bilo 15.000-20.000 ljudi na stadionu. Stvarno je bilo lepo i ja sam to iskoristio da branim, ali u međuvremenu je počelo to bombardovanje i prvenstvo se nije završilo", priseća se Kralj, čija se karijera u Radničkom završila posle samo tri utakmice, od čega je jedna bila upravo protiv Partizana!

NJUKASL JE ISTORIJA, OSTALO JE PONAVLJANJE

U Holandiji opet problemi! Ubrzo po povratku u klub povredio se i morao na pauzu od pola godine, a u januaru 2001. došao je na pozajmicu u Partizan kako bi se vratio u formu. Kako ni naredne godine nije bio u planu PSV-a, raskinuo je ugovor i za stalno se vratio u matični klub.

Čim je stao na gol – doneo je istorijski uspeh crno-belima!

"Najveći uspeh se najviše pamti. Ta 2003. je prvi put ulazak neke srpske ekipe u Ligu šampiona, taj Njukasl gde nas niko nije video ni blizu da prođemo u tom momentu. Jednom se dešava prvi ulazak, to je istorijska stvar, sve ostalo je ponavljanje. I danas kada sretnem nekog na ulici ili bilo gde svi pričaju o Njukaslu. Ti ljudi su tada bili deca, ali pamte, ostalo im je u sećanju", ispričao nam je Kralj.

Odbranio je penale Alanu Šireru, Kironu Dajeru, Džonatanu Vudgejtu zaredom, a potom Aronu Hjuzu i tako odveo Partizan u istorijsku prvu grupnu fazu Lige šampiona za neki srpski tim.

"S obzirom da su oni bili favoriti, veći je pritisak bio na njima što se tih penala tiče. Mada, mi smo došli do penala i stvarno bi bilo katastrofa da to nismo iskoristili. Ali i najveći igrači promaše penal, bez obzira kako se zovete i koji kvalitet imate to je veliki pritisak. Pričao sam i sa svojim saigračima o tome. Uvek kad su te najbitnije utakmice njima se čini da golman ima tri metra, a da se gol sa osam smanjio na četiri. Vodeći se i tom logikom dovoljno je bilo malo pročitati igrača, da pogodite na koju će stranu šutirati, jer teško da će neko rizikovati da šutira pri samoj stativi. To je igra živaca i psihološki rat. Mada nekako sam u toj seriji bio ubeđen da ćemo proći", samouvereno priča Kralj koji ističe da je tim "krijući" verovao u prolaz.

"Verovali smo mi da to možemo, malo krijući, jer ne možemo da kažemo da smo bili sigurni. Proradio je u nama i neki inat jer su nas svi otpisali pre te utakmice. Kao da idemo tamo, a da ne znamo ni zašto idemo tamo. Pogotovo jer je tada Njukasl imao strašnu ekipu."

Ipak, kao što je to često bio slučaj u njegovoj karijeri, povredio se u najgorem momentu i propustio kompletnu grupnu fazu Lige šampiona!

"Pa eto nažalost utakmicu pred sam početak sedam dana pre Lige šampiona sam se povredio. Mislim da je to bila utakmica protiv OFK Beograda i sećam se Albert Nađ mi vrati povratnu loptu, ja je udarim, stajna noga prokliza i dođe do pucanja prednje lože. Morao sam na oporavak nekoliko meseci, a to se samo nadovezalo. Stvarno sam imao te nesreće i u Holandiji i u Portugalu i u Partizanu sa povredama, ali nisam puno o tome pričao. Trebalo je čak u jednom momentu da mi ugrađuju titanijumsku pločicu u rame da bih mogao da nastavim karijeru. Ostaje mi žal za tom Ligom šampiona, ali mislim da sam imao dovoljno veliki udeo pri samom ulasku tako da je to ono što me čini srećnim", ipak je zadovoljan novi šef skauting službe Partizana.

LIČNA TRAGEDIJA O KOJOJ JE ĆUTAO

Naredne sezone nije bilo Lige šampiona, ali nikada u postjugoslovenskoj eri nije Partizan dogurao tako daleko u Evropi. Pobeđen je Dnjepar u prvoj rundi nokaut faze Kupa UEFA, a naš sagovornik dobro pamti taj meč.

"Još jedna fantastična uspomena gde moram da priznam da se nikad u životu nisam smrzao kao na toj utakmici u Dnjepropetrovsku. Strašno kolika je zima bila, mislim da je bilo minus sedam, minus osam stepeni, plus vetar. Govorili su da je realan osećaj -20, -25 tada. Ali fudbal je čudo, kada to ide dobro čovek jednostavno zaboravi na tu zimu, a pogotovo posle tog gola mi smo imali osećaj da je +25 a ne -25", ističe on.

Ta sezona u Evropi je počela mečevima sa rumunskim timovima. Prvo je eliminisan Ocelul, pa potom i Dinamo Bukurešt. Ranije nije pričao o tome, ali čuvar mreže crno-belih je pred revanš sa Dinamom u Beogradu preživeo ličnu tragediju.

"Ta utakmica sa Dinamom iz Bukurešta je meni bila možda najteža u karijeri. Moja supruga je bila u drugom stanju tada i na dan utakmice dolazi do nekih komplikacija. Nažalost ona završi u bolnici i izgubimo dete tada. Ja sam tog dana uveče stao na gol".

Celih 16 godina kasnije je prvi put to izneo u javnost. Ponudili su mu da ne stane na gol, ali on je smogao snage i na 90 minuta zaboravio na sve i koncentrisao se na fudbal.

"Šta da vam kažem, bez obzira da li igrate takvu utakmicu za ulazak u Evropu ili u domaćem prvenstvu publiku ne interesuje šta se dešava pre meča. Bolje je ne izaći na teren i reći da ne možete nego da pogrešite... Evo ja sada prvi put to pričam posle toliko godina, podsetili ste me na taj momenat kada ste spomenuli Dnjepar. Ali jednostavno čovek, a posebno golman, crpi energiju da bude koncentrisan ko zna na koji način. Svi smo mi individue za sebe, ali jednostavno moraš da budeš spreman i na lepe i na ružne stvari. Nije lako kada gubiš i kada pogrešiš i kada te ceo stadion "hvalI", ali sa druge strane je takođe lepo kada ti skandira cela tribina. To je ono što čini sport na kraju krajeva zanimljviim i fudbal je zato najpopularniji sport na svetu. Posle toliko vremena mi pričamo o Seltiku koji je bio pre 30 godina i Njukaslu pre 15 godina", podelio je Ivica Kralj sa nama uspomenu na jedan od najtežih dana u životu.

Smogao je snage, izašao na teren, a tamo je Partizan bio perfektan.

"Mi smo odigrali jednu od taktički najboljih utakmica u Evropi. Odigrali smo 0:0, a u prvoj utakmici je bilo 3:1. Igrali smo koliko mi hoćemo, dodavali smo gas kad mi hoćemo, stvarno je bilo fantastično, to je bilo za ulazak u Kup UEFA. Lepa sezona, prezimili smo!"

Počelo je sa Dinamom, nastavilo se u jakoj grupi Kupa UEFA (Lacio, Viljareal, Midlzbro, Egaleo), a nastavilo se eliminacijom Dnjepra. A onda je u Beograd došao moćni CSKA iz Moskve.

Braća Ignaševič, Juri Žirkov, Igor Akinfeev, Miloš Krasić, Vagner Lav...

"U Beogradu je bilo neko nevreme, mislim da se igralo u martu mesecu, bio je zaleđen teren. Čak se helikopter spuštao na naš stadion i pokušavao je da to odledi pošto je bilo nemoguće za fudbal. To je donekle i izgledalo normalno, ali je bilo kao na klizalištu. Na kraju se završilo 1:1", ispričao nam je Kralj.

Na kraju je upravo CSKA osvojio Kup UEFA, ali moglo je da bude i drugačije. Nisu crno-beli bili daleko od prolaska.

"Mogli smo čak i da pobedimo u Beogradu. Tamo smo se držali poprilično dobro, međutim primili smo jedan gol iz penala u drugom poluvremenu. Bili smo konkurentni, blizu prolaska."

Ali onda je sledeće sezone došao hladan tuš, jedna od najtežih uspomena za sve navijače Partizana – Artmedija.

"Pa slušajte, ako ste baš morali da spominjete Artmediju, onda u redu... Ako ima nešto što bih voleo da preskočim to je Artmedija, ali jednostavno od toga ne može da se pobegne", počinje Kralj.

A sve je počelo sa žrebom u kome su crno-beli priželjkivali upravo slovački tim.

"Ta Artmedija je u prvom kolu izgubila od Seltika 4:0, pa pobedili 5:0 u revanšu. A mi smo, moram priznati, bili zadovoljni kada smo njih dobili. Možda ne kod igrača, ali u javnosti je zavladala atmosfera da je to to i da smo već u Ligi šampiona. Tamo je trebalo realno da pobedimo, ali nismo. A ovde u Beogradu je bilo zaista nešto neverovatno, promašili smo ono što niko nije mogao da zamisli. Taj posed lopte koji smo imali, koliko smo šansi imali i stative i prečke koje smo pogodili... Na kraju krajeva imali smo i penal da prođemo dalje", priseća se legendarni čuvar mreže Partizana.

Taj poraz je po njegovim rečima izbacio ceo klub iz koloseka i trebalo je vremena da se crno-beli vrate na pravi put.

"To je na kraju krajeva i sport, možda ti nekad na jednoj strani da, a na nekoj drugoj uzme. Stvarno niko nije očekivao da prođemo Njukasl čija je vrednost bila više stotina miliona evra pa smo prošli. Oni su se od te utakmice oporavljali nekoliko godina, a tako je izgleda bilo i nama posle te Artmedije mi smo imali veliki problem da se vratimo u neku normalu", zaključio je Kralj na kraju svog razgovora za MONDO. 

On sada posle 14 godina ponovo dolazi u svoj klub. Prema njegovim rečima vratio se kada je stekao dovoljno iskustva na rukovodećim pozicijama jer je smatrao da nije u redu da iz kopački odmah postane operativac tako velikog kluba.

Kada se vratio 2003. godine, doneo je Ligu šampiona. Godinu dana kasnije, uprkos porodičnoj tragediji, stao je na gol i pomogao Partizanu da napravi najveći evropski uspeh u poslednjih 30 godina.

Jedno je sigurno, Partizan je dobio čoveka koji će dati sve za dobrobit kluba i to nije fraza. On je to do sada mnogo puta dokazao.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.