NAJGRUBLJI I NAJJAČI FUDBALER SFRJ: Prošao je put od zakletog neprijatelja Partizanovaca do idola grobara!

U fudbalu postoji jedan prastari moto kojim se nekada vode odbrambeni igrači, a to je: "Lopta može da prođe, ali igrač ne!"

Nažalost, Hatunić je slavu stekao na pogrešan način, bilo je to 1974. u duelu sa Partizanom. Snažni Tuzlak je vodio loptu, borbeni Zoran Racić je trčao za njim i po svaku cenu hteo da mu je oduzme, kao što želi i svaki mladi fudbaler željan dokazivanja. Pratio ga je u stopu i onda startovao, a Hatunić je baš tad dao sebi for. Došlo je do sudara, a kažu da se pucanje noge čulo i na tribinama.

Evo kako je čitavu situaciju opisao novinar beogradskog dnevnika "Politika" Rade Stanojević, koji je izveštaj sa utakmice Partizan – Sloboda naslovio sa "Hatunić slomio nogu mladom fudbaleru Raciću":

"U 31. minutu, half Slobode Hatunić namerno grubim, pogibeljnim startom "đonom", slomio je nogu mladom halfu Partizana Raciću. Bora Đorđević je u tom trenutku dotrčao da pomogne svome drugu, ali kada je video otvoreni prelom desne potkolenice – uhvatio se za glavu i otrčao dalje, ne mogavši da gleda žalostan ishod jednog siledžijskog starta", pisalo je tad.

Racića su izneli na nosilima, teren je morao da napusti i Hatunić, koga je disciplinski sud kaznio sa godinom dana zabrane igranja, iako nije dobio ni žuti karton zbog tog starta.
Racić se nikad nije oporavio od te povrede i nikad nije zaigrao fudbal, a masa Partizanovih navijača počela je da mrzi Hatunića i da mu uvek zviždi i psuje ga.

"To je sigurno najgori period u mom životu. Nema te uvrede i pogrdnog nadimka kako me ljudi nisu nazivali tih meseci. Čak i u Tuzli, gde je Partizan imao mnogo navijača. To je najstravičniji sud koji postoji, taj sud javnosti kojem sam bio izložen. Najstrašnija kazna, najkrvavija. Milion puta sam poželeo da se to meni dogodilo, da je neko meni slomio nogu. Morao sam da se krijem kada hodam. Išao sam sporednim ulicama, jer uvrede su stizale sa svih strana", pričao je Hatunić.

Ipak, nepunih godinu i po dana kasnije, došao je upravo u Partizan! Ekipu je tada vodio Ante Mladinić, a navijačima je trebalo vremena da ga prihvate, pa su ga ipak prihvatili, zahvaljujući borbenosti i požrtvovanosti. Prozvali su ga "Musa", postao je vođa odbrane tima koji je 1977/78. osvojio titulu primivši tek 19 golova.

Hatunić je iz Partizana stigao i do reprezentacije, čak je postigao gol u zloglasnom duelu protiv Španije, kada je Huanito pogođen flašom u glavu. Pogodak je postigao sa oko 50 metara, ali ga sudija nije priznao. I dalje je nejasno zašto.

U jednom duelu sa Željezničarom, Hatunić je iz neposredne blizine napucao u glavu legendarnog Nikolu Nikića, koji je pao i nekoliko minuta mu je trebalo da se pridigne i vrati na teren. Kada je primio loptu i zatrčao se ka svom golu, a ne Partizanovom, morao je da ga zaustavlja njegov saigrač klizećim startom.

Bio je to znak da Nikić treba da izađe iz igre.

Iz Partizana je otišao u Galatasaraj, pa se vratio u Humsku, osvojio još jednu titulu, a onda otišao u Rad, gde je i završio karijeru. Odabrao je Beograd kao svoj grad i u njemu je ostao da živi.

Umro je iznenada 11. maja 1991, sa samo 40 godina.

Njegovi savremenici, nekadašnji treneri i saigrači kažu da se iza grube spoljašnosti i velikog tela krio blag i vrlo prijatan čovek.

"Jusuf Hatunić je bio veliki dobričina, ali na terenu nikoga nije štedeo. Žao mi je što je završio u Partizanu, jer se pričalo da će doći kod nas, zbog dobrih odnosa Slobode i Crvene zvezde", govorio je svojevremeno Stanislav Karasi.

Hrabrosti mu nije falilo. Kad je dolazio u Partizan, znao je šta ga sve čeka, ali se nije plašio, već je postao idol navijača. Od mržnje do skandiranja njegovog imena…

"Publika mi je oprostila, ali štampa dobrim delom nikada. Štampa mi je slomila sve kosti. Isekla me na parčiće, oglasila me grubijanom, razbijačem, udaračem, pa čak i kriminalcem", pričao je posle kraja karijere Hatunić.

Na današnji dan, pre tačno 30 godina, svet fudbala je ostao bez Jusufa Hatunića.