ŽIVA MI KAŽE DA REŠIM UTAKMICU, A MENE NEMA U TIMU! Rambo za MONDO o Bardu, Realu i o onome što ga boli, reprezentaciji!

Njemu nije nimalo lako da napravi idealnih 11.

"Da, da… lakše (smeh). Pogledaj Real… Mičel, Jero, Luis Enrike, Manolo Sančiz, Ćendo, Mihael Laudrup, Sedorf, Redondo… golmani Ilgner, Bujo, Kanjizares… a šta ću sa Žulijom Cezarom?“.

Pravila su pravila.

"Pa ajde izvoli… izvuci ti 11 igrača. Kakva ti je to emisija, nema veze sa životom (smeh). Dame i gospodo, ne gledajte više Nešinu emisiju".

Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Dejanom Rambom Petkovićem, jedinim autentičnim Brazilcem srpskog i najpoznatijim Srbinom brazilskog fudbala.

…

RADNIČKI NIŠ 1988 – 1992

Kandidati iz Radničkog:
Golmani: Zaviša Pejić
Odbrana: Aleksandar Ilić, Ivan Ilić, Blagoja Kuleski, Slobodan Miletić, Zoran Milošević, Spira Grujić, Dragan Mitrović, Slobodan Dimovski, Zoran Banković
Vezni red: Goran Antić, Saša Mrkić, Metodi Tomanov, Vladan Tomić, Milan Kuzeljević, Josip Višnjić, Dragan Radosavljević, Milan Dimovski
Napad: Nenad Jakšić, Radivoj Manić, Goran Stojiljković

Od samog početka bio je predodređen za velika dela i nesvakidašnje rekorde.

"Debitovao sam protiv Željezničara, 25. septembra 1988. godine i postao najmlađi debitant u istoriji jugoslovenskog prvenstva. Nisam ni znao za taj podatak, novinari su iskopali da je Mitar Mrkela debitovao sa 16 godina i 16 dana, a ja sam mu za jedan dan oborio rekord. To mi je mnogo značilo za dalji tok karijere. Ušao sam u poslednjih desetak minuta, Radnički je već imao ubedljivu prednost od 4:0. Mnogo mi je draga i utakmica protiv Hajduka kada sam postigao prvi profesionalni gol. Pobedili smo sa 5:1, igralo se po snegu, težak teren… mislim da je Jakšić centrirao sa krila, ja sam se ubacio i zatresao mrežu", počeo je Rambo priču za MONDO.

Iz tog perioda pamti se i antologijski gol sa centra igrališta u dresu omladinske reprezentacije Jugoslavije.

"Ne sećam se ko mi je gurnuo loptu… čini mi se jedan momak iz Makedonije… nije ni bitno… imali smo ogroman motiv jer su Kiprani pre utakmice pretili da će nam dati pet komada. Spremali smo se da izvedemo početni udarac i primetio sam da njihov golman stoji van kaznenog prostora. Rekao sam gurni mi je napred da je zviznem. Opalio sam po lopti, a trener sa klupe viče gle budalu. Ali budala ispao genije. Taj gol se danima vrteo na televizijama širom sveta. Dao sam posle još jedan, slavili smo sa 3:1 usred Limasola i imao sam mnogo razloga za zadovoljstvo".

TOP 11 – Goran STOJILJKOVIĆ (napad)

"Nemam apsolutno nikakvu dilemu. Goci je moj veliki prijatelj, družimo se i dan danas (Stojiljković je sedeo iz kamere tokom intervjua sa Petkovićem, op.aut). Prošli smo kompletan omladinski staž, zajedno ušli u prvi tim Radničkog, kasnije se sreli i u Crvenoj zvezdi. Ako se ne varam, Stojiljković je najbolji strelac Nišlija svih vremena. Na toj utakmici protiv Hajduka kada je pukla ‘petarda’, on i ja smo bili dvostruki strelci. Zaleđen teren, tu su Splićani izgubili svaku tehničku prednost. Sećam se klizećih startova naših centarhalfova, to klizaju deset metara dok se ne zaustave. Utakmica se igrala na srce i borbenost, a tu smo mi bili jači. Nisam znao za taj članak iz Tempa (pokazujemo Rambu intervju sa Draganom Stojkovićem u kome tadašnji as Marseja kaže ’Petković je najbolji fudbaler Jugoslavije, ali bi Zvezda morala da obrati pažnju na još jednog igrača sa Čaira, Gorana Stojiljkovića’), davno je bilo. Ali vidiš da je Piksi pogodio, Goci je vrlo brzo prešao na Marakanu i obukao dres slavnog beogradskog kluba".

CRVENA ZVEZDA 1992 – 1995

Golmani: Zvonko Milojević, Milan Simeunović

Odbrana: Miodrag Božović, Aleksandar Kristić, Srđan Pecelj, Dejan Stefanović, Mitko Stojkovski, Risto Vidaković, Goran Đorović, Milan Lešnjak, Bratislav Živković, Dražen Podunavac

Vezni red: Ivan Adžić, Predrag Đorđević, Dragan Glogovac, Nenad Maslovar, Ivica Momčilović, Jovan Stanković, Nebojša Krupniković, Marko Perović, Zoran Riznić, Dejan Stanković, Predrag Stanković

Napad: Anto Drobnjak, Ilija Ivić, Zoran Jovičić, Darko Pivaljević, Saša Drakulić, Darko Kovačević, Perica Ognjenović, Goran Stojiljković

Treneri: Milan Živadinović, Ljupko Petrović

Rat je srušio snove mladog momka iz Niša koji je maštao o dresu reprezentacije i učešću na najvećoj smotri evropskog fudbala.

"Bio sam na širem spisku selektora za Evropsko prvenstvo u Švedskoj, ali vratili su nas kući par dana pre početka turnira. Embargo je pokvario planove jedne fenomenalne generacije koja je mogla da napravi istorijski rezultat. Utehu sam našao u potpisivanju ugovora sa Crvenom zvezdom, što je za mene bilo ispunjenje dečačkog sna. Partizan je imao moćnu ekipu, ostali su svi na okupu, niko od važnijih igrača nije otišao u inostranstvo. Sa druge strane, Zvezda je rasprodala kompletnu šampionsku generaciju. Ko je ostao… samo Najdoski i to kratko, par meseci… Radinović, koji je poneo kapitensku traku… i Maza Vasilijević za koga ne može da se kaže da je bio standardni član one slavne ekipe koja je osvojila evropsku i svetsku titulu".

U Zvezdi je odlično počeo, ali je sve krenulo naopako od 6. kola i gostovanja Zemunu.

"Povredo sam se na Derbiju, kada mi je Buda Vujačić uklizao u finišu utakmice. Sećam se cele akcije… šutnuo sam loptu, on me udara po stajnoj nozi, cepa mi kopačku… Pandur je jedva odbranio, bacio se u stranu i vrhovima prstiju izbio u korner. Nije moglo gore, da je bar ušla u mrežu, da dobijemo moju prvu veliku utakmicu u dresu Crvene zvezde. Nije čak bilo ni elemenata za najstrožu kaznu. Moram da budem iskren, šutnuo sam ka golu pre nego što je Vujačić startovao na moju nogu. Sve je to sastavni deo igre. Stopalo mi je bilo toliko otečeno da nisam mogao ni patike da obujem".

Teška vremena, ali je Živa motivacionim govorima unosio vedar duh u svlačionicu Crvene zvezde.

"Živa je došao posle Vladice Popovića, znali smo se iz Radničkog i nisam sa njim imao nekih naročitih problema. Umeo je da kaže mangup, boem… ali to je sve bilo simpatično. Bilo je momenata kada ne znaš kako da reaguješ… promeni ekipu, skloni te iz startne postave… recimo, igramo protiv Vojvodine, on me zagrli i kaže ’ti ćeš da rešiš ovu utakmicu’. Ja ga pitam kako da rešim kad me nema u timu. A onda on onu njegovu priču ’ma ja sam te odmarao na prethodnim utakmicama da bi bio svež za Vojvodinu’ (smeh). I sve tako…“, otkrio je Živadinović za MONDO.

Vrhunac ’Živa efekta’ video se u finalu Kupa 1993. godine kada su Anto Drobnjak i Đavo Simeunović srušili Partizan i režirali veliku senzaciju.

"Izgubili smo prvu utakmicu sa 1:0, a u revanšu su penali odlučivali pobednika. Đavo je ušao umesto Milojevića u poslednjem minutu regularnog toka jer se znalo da je specijalista za udarce sa 11 metara. Ne samo da je odbranio šut Peđe Mijatovića, nego je izveo odlučujući penal u petoj seriji i izrastao u heroja utakmice. Vrlo značajan trofej za nas u tom trenutku, mnogima je poslužio da pronađu odličan angažman u inostranstvu. Tu mislim na Maslovara, Mazu Vasilijevića, Drobnjaka… Svaki Derbi je u to vreme bio izuzetno borben i zanimljiv. Neke smo izgubili nesrećno, kao onaj kada je Miloje čekao da mu padne kruška, a Brna skočio i dao gol".

Posle Žive, došao je Ljupko Petrović i još jednom uspeo da se upiše u istoriju kluba sa Marakane.

"Ta Dupla kruna u sezoni 1994/95 predstavlja vrhunac naše generacije. Igrali smo najlepši fudbal u zemlji, postigli preko 100 golova, dominirali u svim aspektima igre. Bilo je čak i nekih internih problema koje smo uspeli da prevaziđemo tokom zimske pauze. Fantastična ekipa sa Darkom Kovačevićem, Mitkom Stojkovskim, Radmanovićem, Živkovićem, Krupnim, Adžom, Đorom… Goci Stojiljković je takođe pružio nekoliko odličnih partija. Bili smo mnogo bolja ekipa od Partizana i zasluženo smo osvojili oba trofeja. Nisam nikada razmišljao koji mi je najdraži gol u dresu Crvene zvezde, ali znam koji je najlepši. Definitivno onaj protiv Radničkog s Novog Beograda, kada sam sa centra povukao loptu, predriblao četvoricu igrača i ušetao se u mrežu. Nažalost, TV kamera nije uhvatila celu akciju, samo završnicu kada obilazim golmana i postižem pogodak".

TOP 11 – Zvonko MILOJEVIĆ (golman)

"Ima jedna sjajna naslovna strana Tempa iz tog perioda, ja za klavirom, a oko mene Zvonko, Mitko Stojkovski i Grof Božović. Ma samo sam pozirao, gde ja i muzika… ta slika je draža mojoj deci, moje ćerke sviraju klavir i gitaru. Za Miloja me veže mnogo lepih uspomena. On je godinu dana stariji od mene, bili smo baš dobri, družili se i u reprezentaciji… To što mu se desilo je katastrofa. Inače, mnogo dobar momak. Rano je dobio šansu na golu Zvezde i odmah pokazao da je vanserijski talenat. Problem je što ga ljudi pamte po kiksevima koje je pravio poslednje sezone u Crvenoj zvezdi… recimo taj gol što je primio od Brnovića… a svi zaboravljaju njegove fenomenalne partije protiv Kelna i Mančester junajteda. On je Jagodinac, pa smo se često šalili na taj račun… ubijali smo ga u pojam. Naravno, nikada nije zamerio. Činjenica da sam mu dao prednost u TOP 11 u konkurenciji Buja i Žulija Cezara, dovoljno govori šta mislim o njegovim golmanskim kvalitetima“.

REAL MADRID 1995 – 1997

Kandidati iz Real Madrida:

Golmani: Francisko Bujo, Santijago Kanjizares

Odbrana: Čendo, Kike Sančez Flores, Fernando Jero, Manolo Sančiz, Rafael Alkorta, Mikel Lasa, Migel Soler, Roberto Karlos, Kristijan Panući, Ze Roberto

Vezni red: Fernando Redondo, Mičel, Mihael Laudrup, Hoze Emilio Amaviska, Luis Mila, Luis Enrike, Alvaro, Guti, Viktor, Klarens Sedorf

Napad: Ivan Zamorano, Huan Esnajder, Raul, Fredi Rinkon, Predrag Mijatović, Davor Šuker

Sve bi bilo drugačije da je na Bernabeu otišao onda kada je bilo suđeno.

"Odbio sam zbog Reala dobre ponude mnogih velikih klubova. O tome sanja svaki fudbaler na ovom svetu, a retki su oni kojima se san pretvori u javu. Ali taj momenat… sticaj okolnosti… Zvezda je insistirala da ostanem do jeseni i da im pomognem u Kupu UEFA protiv Ksamaksa. Svi su se uželeli evropskih izazova posle perioda sankcija i taj povratak na veliku scenu izazvao je ogroman entuzijazam u čitavoj sportskoj javnosti. Nažalost, ispali smo od Švajcaraca i ja sam tek u decembru spakovao kofere i otišao u Madrid. Da sam prešao u letnjem prelaznom roku i dam sam prošao pripreme sa Realom, verovatno bi i moj učinak bio daleko zapaženiji. Ovako…“.

U velikom klubu mnogo kockica mora da se složi da bi priča dobila srećan epilog.

"Real je igrao loše… Sećam se utakmice protiv La Korunje, sedeo sam na klupi, izgubili smo 3:0, Bebeto tri komada… posle je usledila božićna pauza i igrali smo neku prijateljsku utakmicu u Alikanteu protiv Atletika… za trofej… uglavnom rezerve, druga ekipa… slavili smo sa 3:2, dao sam gol, odigrao fantastično… pomislio sam da stvari konačno dolaze na svoje mesto. Prelazni rok je trajao do 15. januara, a mi smo dan ili dva ranije igrali protiv Saragose. Bilo je planirano da posle utakmice odem na razgovor sa predsednikom Sancom, ali mi razvoj situacije na terenu nije išao na ruku… Real se opet mučio, gubio 2:0... onda je moj cimer dao dva gola… Ivan Zamorano… izjednačujući u 90. minutu".

Verovatno Sancu posle novog kiksa nije bilo do priče…

"Rekao mi je da idem kući, jer prvo mora da obavi razgovor sa trenerom Valdanom. Sutradan sam dobio informaciju da Valdano nije smenjen i da me šalju na pozajmicu u Sevilju. Šta se dešava… samo nedelju dana kasnije, Real gubi od Rajo Valjekana, Sanc smenjuje Valdana i dovodi Serhea Iglesijasa. Da nisam otišao u Sevilju… hmmm… ko zna šta bi bilo. Ali ne žalim. Da je u Realu sve bilo kako treba, ne bih otišao u Brazil i ne bih doživeo sve ono što će zauvek ostati zapisano u istoriji brazilskog fudbala".

TOP 11 – Fernando JERO (odbrana)

"Moja debitantska utakmica u dresu Reala, protiv Selte na Bernabeu, dobijamo 1:0, ja ulazim zajedno sa Amaviskom u 65. minutu umesto Mičela i Huana Esnajdera. Nedugo zatim, slobodan udarac, ja namestim loptu, uhvatim zalet… Ali, zna se ko je gazda… Jero šutne i lopta ode visoko iznad prečke. Pazi sad, sudija iz nekog razloga ponovi izvođenje… Jero opet šutne i opet nebu pod oblake. Publika je skandirala moje ime i tražila da ja izvedem slobodan udarac. Imao sam pred kraj utakmice još jednu šansu, duga na Rinkona, on je vrati na kapicu šesnaesterca, ja iz punog trka zahvatim volej i lopta ode tik preko prečke. Baš na strani gde su bili naši navijači. Taj debi, bljesak kamera, ovacije sa tribina… sve mi to ostaje u neizbrisivom sećanju".

SEVILJA 1996

Kandidati iz Sevilje:
Golmani: Monči, Unzue
Odbrana: Arturo, Dijego Rodrigez, Fereras, Galvan, Manuel Himenez, Huanito, Martagon, Mičel, Pedro, Prijeto
Vezni red: Joško Jeličić, Markos, Moasir, Moja, Tarik Oulida, Pepelu, Rafa Paz, Santaela
Napad: Agostinjo, Karlitos, Monču, Pineda, Kike Estebaranz, Davor Šuker, Tevenet, Jordi
Trener: Huan Karlos

Na splet čudnih okolnosti, nadovezala se i jedna nesrećna, odmah po dolasku u Andaluziju.

"Slomio sam nogu na treningu. I to kako… pred kraj treninga, najgori trenutak, kada se opustimo i kada padne koncentracija. Dao sam tri komada, već se spremao da odem na tuširanje i neki klinac iz omladinaca mi ukliza… ja padnem, nema bola, ništa strašno… ali da ustanem, nema šanse“

TOP 11 – Davor ŠUKER (napad)

"Kratko i jasno. Davor Šuker. Idemo dalje".

RASING SANTANDER 1997

Kandidati iz Rasinga:
Golmani: Sebaljos, Fernando Markos, Očotorena, Piniljos
Odbrana: Injaki, Havi Lopez, Dijego Lopez, Merino, Mora, Ronkal, Sančez Hara, Gabrijel Šurer, Toresilja, Čema
Vezni red: Arpon, Esteban Tore, Ismael, Haime, Moran, Pako Sanc, Vilabona, Hoze Salazar
Napad: Alberto, Alvaro Servera, Vladimir Beščastni, Fernando Korea, Ilšat Fajzulin, Pedro Munitis
Trener: Markos Alonso

Treneri često nemaju sluha za fudbalske genije.

"U Rasingu sam imao puno problema sa Markosom Alonsom. A da sve bude još čudnije, on me lično zvao telefonom i insistirao da dođem u Santander. Pričao je trebaš mi, ti sa jednom nogom možeš da mi praviš razliku na terenu… Kažem sebi hvala bogu, prvi put u životu ću imati sreće sa trenerom. Potpišem ugovor, kreće prvenstvo, mene prvih sedam kola nema u timu. Tokom nedelje sve u najboljem redu… treninzi, sastanci… uigrava akcije sa mnom u glavnoj ulozi… dođe utakmica, ja na klupi. Ništa mi nije bilo jasno. Kulminiralo je posle meča sa Barselonom… okrenuo sam leđa na sastanku i nisam hteo ni da slušam šta priča ostalim igračima".

Bilo je frke i tokom utakmice…

"… pošalje me na zagrevanje, pa me pozove i kaže ’nisam video da si napravio nijedan sprint’. Čak je i kapiten Pako Sanc hteo da ga bije. Ubacio me u igru onako nervoznog, loše sam odigrao… ne sećam se ko me je čuvao… ma sam sam sebe čuvao, stao sam na centar i nisam se mrdao. Posle utakmice odem kod njega u kancelariju i zamolim ga da mi objasni u čemu je problem. On počne opet sa hvalospevima ti si mi najbolji igrač u timu, gineš na treninzima, daješ golove… ali tvoje ponašanje nije kako treba. Ja kažem ok, šta to konkretno nije u redu sa mojim ponašanjem. On me gleda bledo… kaže ne znam. Molim? On opet, ne znam. Ja ponovim sve ono što je on rekao… da sam najbolji igrač u ekipi, da ginem na treninzima, dajem golove… pa šta je onda problem? Kad mi je treći put rekao ne znam, da nije bilo onog stola između nas i pomoćnog trenera koji je skočio da razdvoji, svašta bi se desilo".

TOP 11 – Pedro MUNITIS (napad)

"Svakako, najzvučnije ime u toj ekipi. Bio je španski reprezentativac, sećamo ga se sa one čuvene utakmice protiv Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 2000. godine. Dao je gol za 2:2, posle se završilo 4:3 i obe reprezentacije su prošle u četvrtfinale".

REPREZENTACIJA - BOLNA TEMA!

Iako nerado priča o reprezentaciji Jugoslavije koja mu ostaje jedina bolna tačka u karijeri, Petković je za Mojih TOP 11 otkrio podatak da se svojevremeno ipak izmirio sa selektorom nacionalnog tima Slobodanom Santračem.

"Bili smo na turneji po Centralnoj Americi i posle utakmice sa San Salvadorom koju sam odigrao fenomenalno, Santrač me je pozvao na sastanak i reko mi da nisam u timu za duel sa Meksikom. Ok, šta da se radi… on je selektor, ja sam igrač… iskreno, nisu me ni zanimali razlozi zašto ne igram. Ali on je insistirao da mi objasni i kad sam čuo, bilo mi je smešno. Rekao je ’asistirao si za golove, nad tobom je bio penal, nad tobom slobodna udarac, poništili su ti čist gol i sve je to super, ali nisi smeo da izgubiš dve lopte na sredini terena’. Ja sam procedio kroz zube ’majke ti’ i tu se mi zakačimo“ – priseća se Dejan i nastavlja:

"Salvador smo dobili sa 4:1, Dejo je dao tri komada i dobio 8,5 u novinama. Meni su dali istu ocenu i bio sam u svim izveštajima jedan od najzapaženijih aktera na terenu. Pri tom, zvali su me da gostujem na lokalnim radio-stanicama, bio sam interesantan jer se u tom trenutku znalo da za dve nedelje prelazim u Real. A Santrač mi zamera što sam izgubio dve lopte na sredini terena. Nema veze. Četiri dana kasnije igramo protiv Meksika i on me ipak uvede u igru, ali u finišu meča umesto Savićevića. Nije prošlo mnogo vremena od turneje, zove me Miljan Miljanić telefonom i kaže mi da će doći da me poseti u Madridu. Naravno, nema problema. Ali Čiča kaže ’pa znaš, ne dolazim sam, sa mnom je i Santrač’. Pa u čemu je problem. Nisam se ja tukao sa njim, to je bila obična razmena mišljenja. I tako me je Miljanić izmirio sa Santračem".

Ukoliko želite da vidite kako je Dejan Rambo Petković kompletirao svojih TOP 11 i da čujete urnebesne anegdote iz Venecije, Vitorije, Flamenga, Vasko Da Game, Fluminensea, Gojasa, Santosa i Atletiko Mineira, pogledajte video verziju intervjua: