PIKSI JE "NAJVEĆI KRIVAC" ŠTO RADNIČKI NIJE OSVOJIO KUP UEFA: 40 godina od ISTORIJE južne pruge - To je neponovljivo!

/piše: Neša Petrović, MONDO/

Najslavniju generaciju u istoriji Radničkog, najpre je u prostorijama Gradske kuće primila gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski, koja je pozdravila junake velikog trijumfa i svakome od njih poklonila zlatnik sa likom Cara Konstantina i monografiju o znamenitim ličnostima Niša. Minutom ćutanja odata je pošta preminulim članovima ekipe, treneru Nenkoviću, doktoru Milenoviću i prvotimcima Beganoviću, Rinčiću, Mitoševiću, Martinoviću, Radisavljeviću, Stevanoviću i Panteliću.

Nakon toga, organizovan je odlazak na stadion Čair, tamo gde su padali velikani evropskog fudbala poput Napolija, Grashopersa, Dandi junajteda i Hamburgera. U pres-sali niškog kluba emitovan je i dokumentarni film o trijumfalnom pohodu Nišlija ka završnici najmasovnijeg evropskog takmičenja.

"Ponosan sam na ovu generaciju niških fudbalera i na činjenicu da sam ih sa kapitenskom trakom predvodio na domaćoj i međunarodnoj sceni", kaže Milovan Obradović, koji i danas pleni harizmom i autoritetom među klupskim i životnim drugovima.

"Stalno smo u kontaktu, sastajemo se, evociramo uspomene i pričamo o našim životima posle karijere. Ostali smo trajno vezani jedni za druge. Sećam se i dan danas svakog detalja sa utakmice protiv Hamburgera, naročito mog pobedonosnog gola. Povukao sam akciju sa naše polovine, predriblao nekoliko igrača, čak i legendarnog Kalca i plasirao loptu pored Štajna u mrežu. Utakmicu je prenosio Coka Lazović i rekao je u jednom trenutku ’evo ga Obradović, iznervirao se i dao je gol’".

Kako to izgleda kada se Obradović iznervira, najbolje zna čuveni Džaja Radosavljević:

"To je strašno. Milovan je bio pravi kapiten, svi smo ga uvažavali i slušali. Imao je autoritet kao i trener Nenković. Bili smo kolektiv za pamćenje. Većina tih igrača je bila rodom iz Niša i okoline. Imali smo momke iz Prokuplja i Kuršumlije, klince iz naše škole poput Drizića, Đorđevića, Rinčića i Nikolića i igrače koji su stasali na trećeligaškim i zonaškim terenima. Drugim rečima, ’južna pruga’ je dogurala do polufinala Kupa UEFA, što je rezultat za divljenje. To je neponovljivo. U Jugoslaviji je tih dana vladala fudbalska euforija, Čair je na svakoj utakmici bio ispunjen do poslednjeg mesta. Sa tribina se nije orilo ’Radnički, Radnički’, nego ’Jugoslavija, Jugoslavija’. Navijači su skandirali ’Mi smo Titovi, Tito je naš’. Bili smo pravi reprezent jugoslovenskog fudbala u jednom veoma jakom takmičenju i ljudi su to umeli da podrže" - kaže Radosavljević.

Pamti se i fenomenalna partija Reala sa Nišave na stadionu Sao Paolo u Napulju: "Naježili smo se kada smo izašli pred 80.000 ljudi protiv Napolija. Ali smo u tom trenutku već imali iskustvo iz prethodne sezone koju smo takođe odigrali sjajno u kupu UEFA. Bili smo taktički zreli, poziciono vrlo disciplinovani, ispoštovali smo sve zahteve trenera Nenkovića i to je donelo rezultat. Postigli smo dva gola u finišu i izvukli 2:2 u Napulju, što nam je omogućila da sa 0:0 u Nišu odemo u naredno kolo. Mnogo mi je žao što čak sedmorice igrača iz te generacije nema više među živima. To su naši drugari i zauvek će ostati u našim srcima".

Zanimljivost ali i simboliku predstavlja podatak da je samo četiri dana uoči meča sa Hamburgerom, u dresu Radničkog debitovao tada 16-ogodišnji Dragan Stojković Piksi. U vreme kada je klub sa Čaira doživljavao najsvetlije trenutke svoje istorije, na scenu je dolazio momak iz Niša koji će godinama kasnije ispisati neke od najlepših stranica jugoslovenskog, evropskog i svetskog fudbala.

"Svi smo znali za Piksijev ogroman potencijal kada je ulazio u prvi tim. Ja sam mu u jednom trenutku rekao da poseduje veliki talenat i da mora što pre da ga pokaže na terenu. U tom je i uspeo. Posebno me raduje što i kao selektor zrači harizmom i postiže fenomenalne rezultate sa srpskog reprezentacijom", kaže Obradović, dok Džaja Radosavljević blista od zadovoljstva kada mu se pomene podatak da je ušao u anale kao čovek koji je asistirao za prvi gol Dragana Stojkovića u seniorskoj karijeri:

"To mi mnogo znači. Utakmica protiv Dinama igrala se godinu dana posle Hamburgera, Čair je takođe bio ispunjen do poslednjeg mesta. Dugo sam vukao loptu, dodao do Piksija, a on je završio akciju na velemajstorski način. Prijem levom nogom i neodbranjiv udarac desnom spoljnom u same rašlje. Da me ne shvatite pogrešno, Piksi je najveći krivac što Radnički nije prošao Hamburger. Znate li zašto? Pa zato što se nije rodio tri godine ranije. Garantujem da bismo sa njim osvojili Kup UEFA".

Tako je i simbolično najavljen odlazak jedne nezaboravne generacije Radničkog i dolazak budućih asova. Bez obzira što nisu ušli u finale (u revanšu su poraženi sa 5:1), uspeh Reala sa Nišave zauvek će biti ispisan krupnim slovima u istoriji kluba. Zlatna generacija Radničkog proslavila je tada svoj grad i jugoslovenski fudbal. Podvig koji je ostvarila ostaje kao podsetnik na neka druga setna vremena kada su klubovi sa ovih prostora imali mnogo veću ulogu u svetu fudbala.

Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.