Predsednik Crvene zvezde Vladan Lukić u utorak će ugasiti okruglo 40 svećica na rođendanskoj torti.
Takvi jubileji obično su dobra prilika da se čovek osvrne na stvari koje je uradio i koje je mogao da uradi.
Na zvaničnom sajtu crveno-belih objavljen je baš takav intervju sa Lukićem, zgodan da se stariji navijači podsete njegovih početaka u najslavnijoj generaciji Zvezde, a mlađi da bolje razumeju kakav je igrački potencijal bio sadašnji prvi čovek kluba.
Naravno, trenutak koji je umnogome odredio Lukićevu karijeru posle 22. godine dogodio se na utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1992, koju su u Beču odigrali Austrija i Jugoslavija. Prelom noge...
"Ta povreda je sigurno uticala na dalji tok moje karijere, ali sam opet imao dosta zadovoljstva. Ne zaboravite da sam u Švajcarskoj, sa malim Sionom, uzeo 'duplu krunu'. Bilo je još mnogo svetlih trenutaka, brzo sam zaboravio maler koji mi se dogodio", priseća se Lukić.
Debitovao je za prvi tim sa samo 17 godina i za tih nekoliko sezona bio strelac mnogih važnih golova. Delije najviše pamte onaj za pobedu od 1:0 u "večitom derbiju" odigranom septembra 1989, postignut minut pre kraja.
"Uživao sam u svakom golu, a najdraži su mi svi koje sam dao Partizanu. Uglavnom su to bili odlučujući golovi. Tada sam učinio srećnim više miliona navijača i to mi je najveća satisfakcija".
Takvi jubileji obično su dobra prilika da se čovek osvrne na stvari koje je uradio i koje je mogao da uradi.
Na zvaničnom sajtu crveno-belih objavljen je baš takav intervju sa Lukićem, zgodan da se stariji navijači podsete njegovih početaka u najslavnijoj generaciji Zvezde, a mlađi da bolje razumeju kakav je igrački potencijal bio sadašnji prvi čovek kluba.
Naravno, trenutak koji je umnogome odredio Lukićevu karijeru posle 22. godine dogodio se na utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1992, koju su u Beču odigrali Austrija i Jugoslavija. Prelom noge...
"Ta povreda je sigurno uticala na dalji tok moje karijere, ali sam opet imao dosta zadovoljstva. Ne zaboravite da sam u Švajcarskoj, sa malim Sionom, uzeo 'duplu krunu'. Bilo je još mnogo svetlih trenutaka, brzo sam zaboravio maler koji mi se dogodio", priseća se Lukić.
Debitovao je za prvi tim sa samo 17 godina i za tih nekoliko sezona bio strelac mnogih važnih golova. Delije najviše pamte onaj za pobedu od 1:0 u "večitom derbiju" odigranom septembra 1989, postignut minut pre kraja.
"Uživao sam u svakom golu, a najdraži su mi svi koje sam dao Partizanu. Uglavnom su to bili odlučujući golovi. Tada sam učinio srećnim više miliona navijača i to mi je najveća satisfakcija".
S obzirom na to da se nalazio na odsluženju vojnog roka, nije mogao da pruži pun doprinos osvajanju Kupa šampiona 1991. godine. Vojne vlasti su mu dozvoljavale odsustva iz kasarne, ali nije to bilo to.
"Po tom pitanju su mi pomešane emocije... Bio sam deo ekipe, ali hteo sam i da igram, da dam doprinos na terenu kroz golove. Bio sam i u Bariju, zagrevao se čitavo drugo poluvreme. Želeo sam da uđem na teren, ali sada znam da to nije bilo realno. Godinu dana nisam imao takmičarskih utakmica".
Lukić je u crveno-belom od pionirskih dana, bio je i bek i štoper i zadnji vezni.
"Sa svih pozicija sam davao golove. Jednom smo u derbiju savladali 'petliće' Partizana sa 5:0 na njihovom terenu, a ja sam kao štoper dao dva gola. Možda su mi različite uloge u mladosti i pomogle da postanem drugačiji napadač. Trenirali su me Dragoslav Šekularac, Toma Milićević, Petković, Lazarević. U napad me je prebacio Vojkan Melić, dok sam konačnu glazuru dobio u omladincima od Jovana Kuleta Aćimovića".
Da je u vreme igranja za Zvezdu bio "in" fudbaler pokazuje i kratka, ali burna veza sa tadašnjom folk zvezdom u usponu Cecom Veličković, danas Ražnatović. Da su tada postojali tabloidi, svašta bi o tome bilo napisano!
O Lukićevom karakteru mnogo govori i činjenica da je u vreme NATO bombardovanja 1999. godine napustio francuski Mec, kako bi zajedno sa porodicom podelio sudbinu celog naroda.
"Opet bih postupio isto, bez razmišljanja. Nisam želeo da mi deca rastu u Francuskoj, dok u Srbiji njihovi vršnjaci trpe onakvu agresiju i bombe. Moja karijera tada je zaista bila manje važna. Vaspitavan sam da su, uz porodicu, tri stvari najvažnije - Sopot, Crvena zvezda i Srbija".
(MONDO, foto: MN Press)
"Po tom pitanju su mi pomešane emocije... Bio sam deo ekipe, ali hteo sam i da igram, da dam doprinos na terenu kroz golove. Bio sam i u Bariju, zagrevao se čitavo drugo poluvreme. Želeo sam da uđem na teren, ali sada znam da to nije bilo realno. Godinu dana nisam imao takmičarskih utakmica".
Lukić je u crveno-belom od pionirskih dana, bio je i bek i štoper i zadnji vezni.
"Sa svih pozicija sam davao golove. Jednom smo u derbiju savladali 'petliće' Partizana sa 5:0 na njihovom terenu, a ja sam kao štoper dao dva gola. Možda su mi različite uloge u mladosti i pomogle da postanem drugačiji napadač. Trenirali su me Dragoslav Šekularac, Toma Milićević, Petković, Lazarević. U napad me je prebacio Vojkan Melić, dok sam konačnu glazuru dobio u omladincima od Jovana Kuleta Aćimovića".
Da je u vreme igranja za Zvezdu bio "in" fudbaler pokazuje i kratka, ali burna veza sa tadašnjom folk zvezdom u usponu Cecom Veličković, danas Ražnatović. Da su tada postojali tabloidi, svašta bi o tome bilo napisano!
O Lukićevom karakteru mnogo govori i činjenica da je u vreme NATO bombardovanja 1999. godine napustio francuski Mec, kako bi zajedno sa porodicom podelio sudbinu celog naroda.
"Opet bih postupio isto, bez razmišljanja. Nisam želeo da mi deca rastu u Francuskoj, dok u Srbiji njihovi vršnjaci trpe onakvu agresiju i bombe. Moja karijera tada je zaista bila manje važna. Vaspitavan sam da su, uz porodicu, tri stvari najvažnije - Sopot, Crvena zvezda i Srbija".
(MONDO, foto: MN Press)
Pridruži se MONDO zajednici.