1974 - Nemačka

Jubilarni, deseti Mundijal, održan u Zapadnoj Nemačkoj, označio je početak nove ere u istoriji svetskih prvenstava. Pošto je "zlatna boginja" četiri godine ranije otputovala u Brazil za sva vremena, uveden je novi pehar, jednostavno nazvan FIFA Svetski kup, koji će aktuelan biti zaključno sa SP 2038 - dok na njemu bude bilo mesta za graviranje imena osvajača.

Novi predsednik FIFA, Brazilac Žoao Avelanž, stupio je na dužnost samo nekoliko dana pre početka Mundijala. Englez ser Stenli Raus povukao se sa funkcije posle 13 godina rada, a Avelanž je postao prvi neevropski čelnik svetske fudbalske porodice, otkako je ona osnovana 1904. godine.

Posle nekoliko turnira odigranih po manje-više istom formatu, ovog puta je umesto nokaut okršaja u četvrt- i polufinalu, uvedena još jedna faza takmičenja po grupama. Osam najboljih timova iz prve faze prerasporedjeno je u nove dve grupe od po četiri reprezentacije, čime je polovini učesnika SP bilo zagarantovano najmanje šest utakmica. Pobednici tih grupa sastali su se u finalu, dok su drugoplasirani igrali za treće mesto.

Za razliku od Mundijala u Meksiku, gde se igralo po žestokim vrućinama, većim delom ovog turnira padale su obilne kiše. Uoči meča SR Nemačka - Poljska (1:0) u Frankfurtu, koji je odlučivao ko će se iz te grupe plasirati u finale, gradske komunalne službe angažovane su na isušivanju terena Vald stadiona, ali u obavljanju tog posla nisu imale puno uspeha. Utakmica se pretvorila u farsu i na kraju je pobednika više odlučila sreća nego fudbalsko umeće.

Od velikana svetskog fudbala, u SR Nemačkoj nije bilo Engleza, Madjara, Francuza i Španaca, dok su debitovale Demokratska Republika Nemačka, Australija, Haiti i Zair (današnji DR Kongo). Istočni Nemci postali su kreatori najvećeg iznenadjenja u prvoj fazi, pošto su u Hamburgu savladali tada omražene sunarodnike rezultatom 1:0.

Još uvek je aktuelna verzija po kojoj su Zapadni Nemci namerno izgubili kako bi u finalnoj rundi izbegli Holandiju, Brazil i Argentinu, ali šta god da je istina, Franc Bekenbauer je posle tog poraza održao urgentan sastanak sa ostalim reprezentativcima, a onda se putem televizije obratio naciji kako bi smirio duhove. Kasnije se ispostavilo da su budući prvaci sveta sve vreme bili u svadji sa čelnicima saveza oko visine premija za eventualni uspeh.

Iako nisu stigli do trofeja, hit Mundijala bili su fudbaleri Holandije i Poljske, dve zemlje koje su se prethodno poslednji put našle na SP još pre Drugog svetskog rata.

Sa Rinusom Mihelsom na klupi i asovima poput Johana Krojfa (proglašen za najboljeg igrača turnira), Johana Neskensa, Džonija Repa i Robija Rensenbrinka, Holandjani su predstavili svoju viziju najpopularnije igre, famozni "totalni fudbal", u kom je akcenat stavljen na univerzalno znanje fudbalera, nauštrb dotadašnje striktne podele na napadače, vezne i odbrambene igrače. "Lale" su do finala stigle sa gotovo stoprocentnim učinkom (pet pobeda i remi bez golova protiv Švedske u prvoj fazi), savladavši usput Argentinu (4:0) i Brazil (2:0), uz ukupnu gol-razliku 14:1.

Dve godine posle trijumfa na Olimpijskim igrama u Minhenu, Poljaci su do rekordnog trećeg mesta na SP stigli sa disciplinovanim, ali i efikasnim timom, čije su vedete bili brzonogi krilni napadač Gžegož Lato i vezista Kažimir Deina. Sa ukupno 16 pogodaka, Poljska je bila najefikasnija selekcija na Mundijalu i pobedom od 1:0 nad Brazilom osvojila je utešnu nagradu, pošto je od domaćina izgubila ključnu utakmicu za plasman u veliko finale.

Same "karioke" bile su najveće razočaranje turnira. Kao da nisu znali da se snadju bez "penzionisanog" Pelea, Brazilci nisu zatresli mrežu na četiri od sedam utakmica, a od ukupno šest postugnutih golova, tri su dali Zairu. Mizeran učinak za ekipu koja je u svojim redovima još uvek imala vedete iz Meksika Rivelinja i Žairzinja.

Finale je odigrano 7. jula na Olimpijskom stadionu u Minhenu, pred 75.200 neposrednih svedoka, opet po tmurnom vremenu. Početak je bio dramatičan - Krojf je već u prvom minutu nepropisno oboren u šesnaestercu domaćih i Neskens je sa "bele tačke" doneo Holandiji 1:0, praktično pre nego što je bilo koji od nemačkih fudbalera i dotakao loptu.

Ali, kao u mnogim prethodnim finalima, tim koji je vodio nije na kraju i dobio utakmicu. Berti Fogts odlično je odigrao "flastera" na Krojfu, smanjio njegov uticaj i time odradio pola posla za svoju ekipu. Paul Brajtner u 25. minutu je izjednačio, takodje iz penala, a konačan rezultat (2:1) već u 43. minutu je postavio Gerd Miler, popularni "Der Bomber", kako su ga zvali u otadžbini.

Zapadni Nemci imali su tada fantastičnu uzdužnu osovinu, od golmana Sepa Majera, preko libera Bekenbauera i centralnog veziste Volfganga Overata do Milera u špicu napada. Ta linija na kraju im je i donela drugu titulu svetskih prvaka, tačno 20 godina posle trijumfa Valtera, Rana i ostalih slavnih prethodnika nad madjarskom "lakom konjicom" u Bernu.

Miler se posle tog meča povukao iz nacionalnog tima sa fantastičnim saldom od 68 pogodaka na 62 nastupa. Njegovih 14 golova na dva završna turnira SP još uvek predstavljaju rekord, dok je Francuz Žist Fonten samo u Švedskoj 1958. godine zatresao mreže 13 puta.