Posle Meksika, Italija je se kao druga upisala u red zemalja koje su dva puta organizovale Svetsko prvenstvo. Pošto su izašli kao pobednici iz trke sa Engleskom, Sovjetskim savezom i Grčkom, Italijani nisu škrtarili u pripremi Mundijala. Tako su izgradjeni potpuno novi stadioni u Torinu i Bariju, dok je preostalih 10 objekata na kojima su se igrali mečevi završnog turnira doživelo temeljan "fejslifting".

Iako su infrastruktura i celokupan ambijent bili na najvišem nivou, prikazani fudbal često je bio ispod svake kritike - čast izuzecima, poput selekcija Kameruna i (donekle) Brazila. Dominirala je strategija po kojoj je važnije bilo ne primiti gol nego postići ga. Enormno veliki broj utakmica u nokaut fazi rešen je izvodjenjem jedanaesteraca, a prosek turnira od 2,21 pogotka po utakmici ubedljivo je najniži u istoriji svetskih šampionata. Pored toga, sudije su podelile 16 crvenih kartona, što je više nego u Španiji 1982. i Meksiku 1986. godine zajedno.

Što je najgore, čak i finalni meč ostaće upamćen po "igri bez igre", u kojoj su fudbaleri SR Nemačke čekali grešku desetkovanih Argentinaca i dočekali je u 83. minutu, kada je Andreas Breme postigao jedini gol na utakmici iz krajnje sumnjivog jedanaesterca. Bilo je to prvo finale SP u kom jedan tim nije postigao gol i u kom je neko isključen. Štaviše, Argentinci su zbog crvenih kartona Pedra Monzona i Gustava Dezotija završili meč sa samo devetoricom fudbalera! Objektivno, sam plasman "gaučosa" u finale predstavljao je pravo čudo, s obzirom na igre koje su pružali od početka do kraja Mundijala.

Na otvaranju su izgubili od Kameruna sa 1:0, pri čemu su Afrikancima bila isključena dvojica igrača. U osmini finala eliminisali su Brazil pogotkom Klaudija Kanidje (na pas Dijega Maradone), postignutim iz jedine prilike na utakmici, a zatim su na penal-ruletu bili spretniji i srećniji od Jugoslovena i Italijana. Čak 22 žuta i tri crvena kartona najbolje svedoče kakav su fudbal "gaučosi" demonstrirali na ovom SP, ali posmatrano iz drugog ugla, mora se priznati da su oni bili taktički i mentalno veoma jaka celina. Jednostavno, selektor Karlos Biljardo pronašao je formulu koja ih je u datim uslovima odvela dalje nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.

Što se tiče autentičnih zvezda, junaka koje je proizveo ovaj Mundijal, priča se svela na svega tri-četiri imena. Kamerunac Rože Mila vratio se na teren iz fudbalske "penzije" i predvodio svoju selekciju do mesta medju osam najboljih, što je do danas najbolji plasman jedne afričke reprezentacije na SP.

Legendarni napadač je sa 38 godina i 20 dana postao najstariji strelac u istoriji Mundijala, ali mu to nije bilo dosta, pa je sopstveni rekord popravio četiri godine kasnije u SAD. U prvoj fazi dao je dva gola Rumuniji, a isto toliko i Kolumbiji, u okršaju osmine finala. Ne samo zahvaljujući njemu, popularni "nepobedivi lavovi" bili su ljubimci velike većine neutralnih posmatrača, pre nego što su u fantastičnom četvrtfinalu izgubili od Engleske rezultatom 2:4 (posle produžetaka).

Italijanski napadač Salvatore Skilaći, popularni Toto, pojavio se pravo niotkuda i postao najbolji strelac Mundijala sa šest golova na šest različitih utakmica. Otvorio je "račun" u susretu sa Austrijom, kada je ušao u igru sa klupe, a crtu je podvukao u susretu za treće mesto, na kom je doneo "azurima" pobedu nad Engleskom (2:1). Omaleni Sicilijanac oberučke je prigrabio svoju šansu, pomračio je slavu tada najboljeg italijanskog centarfora Djanluke Vijalija, ali u narednim sezonama nikada više nije zaigrao tako dobro i efikasno.

Konačno, nemoguće je zaobići golmana Argentine Serhija Goikočeu. Ko zna kako bi izgledao konačni raspored reprezentacija, da se prvi golman "gaučosa" Neri Alberto Pumpido nije teško povredio u 11. minutu utakmice drugog kola prve faze protiv SSSR-a. Goikočea je samouvereno stao medju stative i za nepunih 600 minuta igre kapitulirao je svega tri puta. Bio je igrač utakmice protiv Brazila, a o odbranjenim jedanaestercima protiv Jugoslavije i Italije da ne govorimo. Ipak, u finalu nije mogao da zaustavi milimetarski precizan šut Bremea...

Kostarika je na debiju prebrodila prvu fazu, i to na račun Škotske (peti neuspeh zaredom) i Švedske, dok je Republika Irska prvi nastup na završnom turniru krunisala plasmanom u četvrtfinale, a potpuno je neverovatno da su dotle dogurali ne zabeleživši nijednu pobedu i postigavši samo dva gola! U grupi F sa Engleskom, Holandijom i Egiptom, podelili su drugo i treće mesto sa "lalama", pošto su i jedni i drugi zabeležili po tri remija uz identičnu gol-razliku 2:2. Naknadni žreb ih je svrstao na poziciju broj dva i oni su u osmini finala penalima eliminisali Rumune (posle produžetaka bilo 0:0), a onda sa 1:0 izgubili od selekcije domaćina.

Englezi su se domogli polufinala prvi put posle 1966, kada su na svom tlu postali šampioni. Posle tri tvrda meča u prvoj fazi, u sve tri utakmice nokaut faze morali su da igraju produžetke. Sjajnim volejom Dejvida Plata u 119. minutu pobedili su Belgiju, zatim su okončali trijumfalni pohod Kamerunaca, da bi u polufinalu u Torinu na penale izgubili od Nemaca. Tragičari "ruleta" bili su Stjuart "Psiho" Pirs i Kris Vodl.

U prethodno odigranom polufinalu, Argentina je na San Paolu u Napulju na sličan način stavila tačku na snove Italijana o četvrtoj tituli. Kanidja je sredinom drugog poluvremena "poništio" vodeći pogodak Skilaćija i postao prvi igrač koji je na tom Mundijalu zatresao mrežu Valtera Zenge. Bivši trener Crvene zvezde je sa 517 minuta bez primljenog pogotka postavio rekord svetskih prvenstava, ali je prilikom izvođenja jedanaesteraca prevagnuo Goikočea, odbranivši šuteve Roberta Donadonija i Alda Serene.

Došlo je do reprize finala iz Meksiko Sitija 1986, samo ovog puta su uloge bile promenjene. Silni "panceri", čije su osnovne poluge bili Breme, Jirgen Koler, Lotar Mateus, Rudi Feler i Jirgen Klinsman, ušli su u meč odluke u najjačem sastavu, dok su Argentinci morali da plate ceh gruboj i na momente prljavoj igri na prethodnim utakmicama.

Lišen usluga nekolicine suspendovanih igrača, Biljardo se opredelio za strategiju "bunker, pa šta bude" i takvo opredeljenje pokazalo se produktivnim sve dok meksički arbitar Edgardo Kodesal Mendez sedam minuta pre kraja nije pokazao na "belu tačku" posle kontroverznog prekršaja Nestora Sensinija nad Felerom u kaznenom prostoru.

Treći uzastopni nastup u finalu Nemci su napokon uspeli da okončaju trećom titulom, čime su u tom trenutku stali uz rame Italijanima i Brazilcima. Osim neumornog Mateusa "panceri" nisu imali kreativnog igrača sredine terena i u eliminatornim utakmicama golove su po pravilu postizali posle slobodnih udaraca ili iz jedanaesteraca. Svakako najbolju igru pružili su protiv Jugoslavije (4:1) na startu Mundijala. Ipak, u meču odluke, protiv onako negativnih Argentinaca, malo ko je mogao da navija protiv njih.

JUGOSLAVIJA: Penal-tragedija u četvrtfinalu

Na poslednjem velikom takmičenju pred ratni sukob i raspad države, reprezentacija SFR Jugoslavije ostvarila je u Italiji najbolji rezultat još od Svetskog prvenstva u Čileu 1962. godine. Prečka Dragana Stojkovića i smušenost Dragoljuba Brnovića i Faruka Hadžibegića prilikom penal-obračuna sa Argentinom, isprečile su se plavima na putu do polufinala.

Pošto se nije plasirao na SP u Meksiku i EP u Nemačkoj, državni tim je u kvalifikacije za Mundijal 1990. ušao veoma motivisano i odlučno. Kod selektora Ivice Osima tačno se znalo šta je čila uloga u timu, a uporni Sarajlija bio je dosledan u sprovodjenju svojih ideja, čak i onda kada je u velikom delu javnosti nailazio na neodobravanje.

Naravno, u svetski vrh se ne može bez kvalitetnih fudbalera. U to vreme na sceni je bila sjajna generacija Crvene zvezde, Partizan i Dinamo takodje su imali jake timove, nekolicina proverenih veterana nastupala je u solidnim evropskim klubovima, a pozitivnoj klimi svakako je mnogo doprinela titula svetskog prvaka u omladinskoj konkurenciji, koju su 1987. u Čileu osvojili Prosinečki, Boban, Šuker, Mijatović, Jarni... Neki od njih našli su se na Osimovom konačnom spisku za SP u Italiji.

U kvalifikacijama se reprezentacija Jugoslavije takmičila u Petoj grupi, zajedno sa Škotskom, Francuskom, Norveškom i Kiprom. Posle dva velika razočaranja, plavi su u ovom ciklusu bili krajnje odgovorni i borbeni i na finalni turnir plasirali su se kao prvi u grupi, sa šest pobeda i dva remija, bez ijednog poraza. Nijedna druga evropska selekcija nije tako impresivnim učinkom došla do vize za SP.

Najbolji strelac u kvalifikacijama bio je Dejan Savićević sa tri gola, Srećko Katanec i Hadžibegić po dva puta su zatresli mrežu, a Darko Pančev, Vujadin Stanojković, Predrag Spasić, Safet Sušić i Zlatko Vujović upisali su se u strelce po jednom.

Medjutim, na startu SP doživeli smo katastrofu. Budući prvaci sveta, fudbaleri SR Nemačke, na milanskom San Siru su deklasirali plave rezultatom 4:1 i, kako to kad nas obično biva, mediji su se obrušili na čitavu reprezentaciju, a naročito na stručni štab. U nekim dnevnim listovima na sva zvona je objavljeno da su Osim i njegovi saradnici posle poraza "stukli" ni manje ni više nego 11 flaša viskija!

Na svu sreću, ni očajna premijera ni pokušaji kvarenja atmosfere nisu narušili moral unutar tima i plavi su prvo pobedili Kolumbiju sa 1:0, golom Davora Jozića (Hadžibegić uz to promašio penal), a protiv debitanata na SP, Ujedinjenih Arapskih Emirata, priredili su malu egzibiciju. Pobedi od 4:1 sa dva precizna hica je doprineo Pančev, dok su Robert Prosinečki i Sušić dali po jedan gol.

U osmini finala na red su došli Španci, naši veliki dužnici još od SP 1982. i sramnog penala koji im je poklonio danski sudija Sorensen. Utakmica se polako bližila kraju, igrao se 78. minut kada je sjajan centaršut Zlatka Vujovića sa leve strane Katanec prosledio do Stojkovića. Piksi je na drugoj stativi nezaboravnim "lažnjakom" izbacio iz igre golmana Zubizaretu i još jednog španskog igrača, a zatim lako zatresao mrežu "crvene furije". Medjutim, samo pet minuta kasnije, iskusni Salinas koristi trenutak dekoncentracije u poslednjoj liniji plavih i izjednačuje...

Na terenu stadiona Bentegodi u Veroni temperatura je iznosila gotovo 40 stepeni, ali igrači oba tima nisu marili za to. Vodila se velika borba, koju je u korist Jugoslavije rešio Stojković, svojim drugim golom. Slobodan udarac sa 18 metara izveo je manirom istinskog majstora, takozvanim "suvim listom" je prebacio živi zid i Zubizareta je tu bio sasvim nemoćan.



Ohrabreni pobedom od 2:1, plavi su sa mnogo optimizma ušli u četvrtfinale sa tadašnjim svetskim prvakom Argentinom, posebno što se činilo da "gaučosi" nemaju tim, a pogotovo igru za velike domete. Ali planovi selektora Osima poremećeni su već u 30. minutu, kada je Refik Šabanadžović, striktni čuvar Dijega Maradone, morao u svlačionicu zbog dva žuta kartona.

I sa igračem manje, Jugoslavija je odigrala ravnopravnu utakmicu, u kojoj šansi za gol nije bilo mnogo. Gol Horhea Buručage poništen je zbog ofsajda, dok je Savićević u drugom produžetku prebacio okvir gola sa ne više od pet metara. Dva sata fudbala na stadionu Komunale u Firenci nisu donela konkretne plodove, pa se pristupilo izvodjenju jedanaesteraca.

Obračun je počeo pogotkom Serizuele i Stojkovićevim udarcem u prečku, ali je taj promašaj u trećoj seriji kompenzovao golman Tomislav Ivković, odbranivši penal velikom Maradoni. Pošto su precizni bili Prosinečki i Savićević, rezultat je bio 2:2, a kada je u četvrtoj seriji šut Trolja završio na stativi, plavima se ukazala kolosalna šansa. Medjutim, argentinski golman Goikočea zaustavio je mlake šuteve Brnovića i Hadžibegića, Dezoti je bio siguran i "gaučosi" su otišli medju četiri najbolje ekipe sveta sa pobedom od 3:2.



Selektor: Ivica Osim. Igrači: Tomislav Ivković 5 (nastupa) / 0 (golova), Vujadin Stanojković 2/0, Predrag Spasić 5/0, Zoran Vulić 4/0, Faruk Hadžibegić 5/0, Davor Jozić 5/2, Dragoljub Brnović 5/0, Safet Sušić 5/1, Darko Pančev 3/2, Dragan Stojković 5/2, Zlatko Vujović 5/0, Fahrudin Omerović -, Srećko Katanec 3/0, Alen Bokšić -, Robert Prosinečki 3/1, Refik Šabanadžović 4/0, Robert Jarni 1/0, Mirsad Baljić 1/0, Dejan Savićević 3/0, Davor Šuker -, Andrej Panadić -, Dragoje Leković -.

REZULTATI PLAVIH
Prva faza
Jugoslavija - SR Nemačka 1:4 (Jozić 55 - Mateus 29, 65, Klinsman 40, Feler 72)
Jugoslavija - Kolumbija 1:0 (Jozić 76)
Jugoslavija - UAE 4:1 (Sušić 4, Pančev 8, 46, Prosinečki 90 - Juma 21)

Osmina finala
Jugoslavija - Španija 2:1 (Stojković 78, 92 - Salinas 83)

Četvrtfinale
Jugoslavija - Argentina 2:3 penalima (0:0 posle produžetaka; strelci: Prosinečki, Savićević - Serizuela, Buručaga, Decoti)

REZULTATI

OSMINA FINALA
Čehoslovačka - Kostarika 4:1
Kamerun - Kolumbija 2:1 (0:0 u regularnom toku)
SR Nemačka - Holandija 2:1
Argentina - Brazil 1:0
Republika Irska - Rumanija 5:4 penalima (0:0 posle produžetaka)
Italija - Urugvaj 2:0
Engleska - Belgija 1:0 (0:0 u regularnom toku)
Jugoslavija - Španija 2:1

ČETVRTFINALE
Argentina - Jugoslavija 3:2 penalima (0:0 posle produžetaka)
Italija - Republika Irska 1:0
SR Nemačka - Čehoslovačka 1:0
Engleska - Kamerun 3:2 (2:2 u regularnom toku)

POLUFINALE
Argentina - Italija 4:3 penalima (1:1 posle produžetaka)
SR Nemačka - Engleska 4:3 penalima (1:1 posle produžetaka)

ZA TREĆE MESTO
Italija - Engleska 2:1

FINALE
SR Nemačka - Argentina 1:0

KONAČAN PLASMAN
1. SR Nemačka, 2. Argentina, 3. Italija, 4. Engleska

Utakmica sa najviše golova: SR Nemačka - UAE 5:1, Čehoslovačka - SAD 5:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 115
Prosek golova po utakmici: 2,21

Najbolji strelac: Salvatore Skilaći (Italija) - 6
Najviše golova na utakmici: Mičel (Španija), Tomas Skuhravi (Čehoslovačka) - 3

Najveća poseta: 74.765 (SR Nemačka - Jugoslavija, prva faza)
Ukupna poseta: 2.516.354
Prosečna poseta: 48.391

Debitovali: Kostarika, Republika Irska, Ujedinjeni Arapski Emirati.