1998 - Francuska

Prvi put posle Mundijala u Španiji 1982, FIFA je odlučila da poveća broj učesnika. Umesto nekadašnje 24, ovog puta su se na završnom turniru našle 32 reprezentacije, što je posle tri šampionata odigrana po identičnoj šemi nužno rezultiralo promenom sistema takmičenja.

Nokaut faza počela je od osmine finala, kao i ranije, a mesta u njoj bilo je za po dve najbolje ekipe iz svake od osam grupa. Više nije postojala mogućnost provlačenja sa treće pozicije u grupi, tako da se igralo sa manje kalkulacija nego u SAD, Italiji i Meksiku. Za nešto više od mesec dana, na deset potpuno novih ili temeljno renoviranih stadiona, odigrane su rekordne 64 utakmice.

Pošto je putem kvalifikacija za Mundijal trebalo popuniti čak 30 mesta, otvorio se veći prostor za selekcije iz Azije i Afrike, a prilikom žrebanja grupa za SP, FIFA je prvi put uspostavila takozvani geografski princip. U skladu sa takvim opredeljenjem, sedam od osam grupa činile su po dve evropske, jedna američka i jedna afrička ili azijska zemlja.

Za razliku od prethodnog SP u SAD, na kom nisu učestvovale Engleska, Francuska, Portugal i Jugoslavija, može se reći da su se 1998. na okupu našle reprezentacije bukvalno svih zemalja čija su imena nešto značila u svetu fudbala (osim Portugala koji je opet izvisio). Iznenadjenja je u prvoj fazi bilo malo, ali ih je ipak bilo. Nigerija i Paragvaj otišle su dalje na račun Španije i Bugarske, dok je Meksiko nadmašio Belgiju.

"Crvena furija" je u poslednjem kolu pobedila Bugare čak sa 6:1, samo što joj to posle poraza od Nigerije (2:3, uz projektil Sandeja Oliseha za pamćenje) i remija sa Paragvajem (0:0) nije ništa vredelo. Nigerija je posle dva kola osigurala prvo mesto i njen selektor Bora Milutinović je Paragvajcima suprotstavio kombinovani tim, u želji da pred nokaut mečeve sačuva ključne igrače od povreda. Naravno, Hoze Luis Čilavert i drugovi nisu propustili takvu šansu. Bez većih problema su pobedili sa 3:1 i plasirali se na drugo mesto u grupi, slomivši srca "malom Napoleonu" Havijeru Klementeu i njegovim izabranicima.

Selekcija Škotske po ko zna koji put nije uspela da prebrodi grupu. Kamerun, Južna Afrika, Maroko i Tunis ekspresno su se vratili kućama, kao i svi predstavnici Azije, pri čemu su Iranci verovatno bili prezadovoljni pobedom od 2:1, koju su ostvarili u duelu sa "neprijateljskim" Sjedinjenim Američkim Državama. Japanci su demonstrirali napredak u fazi odbrane, ali baš ništa na polju kreativnosti, dok su "rege bojsi" sa Jamajke ostali upamćeni po svojim razdraganim navijačima (i navijačicama), mnogo više nego po igrama koje su prikazali.

Osmina finala donela je prvu utakmicu u istoriji svetskih šampionata odlučenu "zlatnim golom". Posle maksimalnog učinka i samo jednog primljenog pogotka u konkurenciji koja se teško mogla nazvati "grupom smrti" (Danska, Saudijska Arabija, Južna Afrika), na putu Francuzima isprečili su se tvrdi Paragvajci. Vrlo dobro organizovani, održali su 0:0 u regularnom toku, a od izvodjenja penala delilo ih je samo sedam minuta, kada je iskusni Loran Blan konačno zatresao Čilavertovu mrežu.

U toj rundi Mundijala, devedeset minuta nije bilo dovoljno da se odluči pobednik još u epskom duelu Argentine i Engleske. Prvo poluvreme donelo je igru od koje zastaje dah. Već u prvih 10 minuta dosudjen je po jedanaesterac i rezultat je bio 1:1. Majkl Oven onda je posle munjevitog trka doveo Engleze u vodjstvo, da bi u poslednjoj akciji pred odlazak na odmor izjednačio Havijer Zaneti. Bila je to uvežbana akcija prilikom izvodjenja slobodnog udarca, na koju su Ostrvljani naseli.

Drugo poluvreme ostaće upamćeno po crvenom kartonu koji je tada golobradi Dejvid Bekam dobio zbog osvetničkog šutiranja Dijega Simeonea sa zemlje. Iako sa igračem manje, Engleska je mogla da pobedi, ali je gol Sola Kempbela poništen zbog navodnog prekršaja nad golmanom Karlosom Room. Konačno je usledila penal-serija, koja je posle promašaja Ernana Krespa i Pola Insa odlučena uspešnom paradom Roe na udarac Dejvida Batija. Sutrašnji naslov u jednim londonskim novinama glasio je: "Desetorica heroja i jedan glupi dečko".

Sve četvrtfinalne utakmice bile su odlične. Hrvatska je razbila vremešnu reprezentaciju Nemačke (3:0) i tako poslala Mateusa i Klinsmana u fudbalske enciklopedije. Danska je pružila žestok otpor Brazilcima, medjutim, razliku u tom duelu je sa dva gola napravio Rivaldo - 3:2. Kad su Francuzi jedva slomili Paragvaj, sa Italijom je moglo da im bude samo još teže. Dva sata igre na novoizgradjenom stadionu u Sen Deniju nisu rezultirali nijednim pogotkom, pa se pristupilo izvodjenju penala, gde je tragičar ispao Luidji Di Bjadjo.

Možda i najkvalitetnije četvrtfinale odigrano je na marsejskom Velodromu. Holandija je majstorskim golom Denisa Bergkampa u 89. minutu, na pas dug pedesetak metara, eliminisala nikad pozitivniju Argentinu (2:1). Petnaestak minuta pre kraja "lale" su zbog drugog žutog kartona Artura Numana ostale sa igračem manje, ali je zbog udaranja bez lopte uskoro isključen i Ariel "Burito" Ortega i Holandjani su se bolje snašli u situaciji 10-na-10.

Turnir je ušao u samu završnicu i ostalo je da se vidi da li Hrvati i Holandjani mogu da spreče finale Francuska - Brazil, kom su se nadali Organizacioni komitet na čelu sa Mišelom Platinijem i ogromna većina svetskih medija. I jedni i drugi bili su blizu rušenja Golijata, ali nisu uspeli.

Hrvatska je početkom drugog poluvremena povela golom Davora Šukera, najboljeg strelca Mundijala, da bi preokret sa dva gola doneo Lilijan Tiram, centarhalf koji je u nacionalnom timu igrao na poziciji desnog beka. Prosto neverovatno, ali polufinale je odlučio igrač koji nikada ranije nije bio strelac na jednom medjunarodnom meču i koji je posle te utakmice izjavio da se "ne seća" kada je poslednji put postigao pogodak. Ko ne želi da veruje u sudbinu, ne mora...

Pod stručnim vodjstvom Gusa Hidinka, majstora igre na rezultat, Holandija je "odgurala" Brazil do penala, pošto je Patrik Klajvert u samoj završnici odgovorio na Ronaldov gol iz 46. minuta. U penal-seriji "karioke" su bile nepogrešive, dok na drugoj strani Filip Koku i Ronald de Bur nisu smogli snage i koncentracije za preciznije šuteve.

Finale je zvanično odigrano 12. jula uveče, ali se njegova vrlo važna predigra desila prethodne večeri, kada je Ronaldo doživeo slučaj "trovanja" koji još uvek nije razjašnjen. Nepobitna činjenica je samo jedna: u to vreme najbolji svetski fudbaler prvo je izostavljen sa spiska kandidata za nastup u finalu, da bi ga selektor Mario Zagalo ipak poslao na teren pošto je Ronaldo posle "zelenog svetla" dobijenog na lekarskom pregledu sam došao na stadion Francuska i rekao da želi i može da igra.

Iako na papiru nisu bili ništa slabiji od domaćeg tima, Brazilci na terenu nisu ličili na sebe, Ronaldo pogotovo. Motivisani da iskoriste šansu generacije, "trikolori" su iz svih oružja zapucali na Tafarelov gol i do prednosti su došli posle kornera koji je Roberto Karlos nespretno skrivio u 27. minutu. Centrirao je Emanuel Peti, a Zinedin Zidan, nesvojstveno sebi, glavom poslao loptu u mrežu.

Sve je praktično bilo gotovo kada je Zidan u finišu prvog poluvremena povećao na 2:0. Brazilci nisu imali snage da urade nešto konkretnije čak ni kada je Marsel Desai u 68. minutu otišao u svlačionicu zbog drugog žutog kartona. Štaviše, Peti je iz kontre u 90. minutu postavio konačnih 3:0, a sutradan se na šampionskoj paradi na Jelisejskim poljima okupilo više od milion ljudi. Šta se desilo sa Ronaldom, možda ćemo saznati kroz koju deceniju.