IZAĐEM SA STADIONA, PLAČEM, SHVATIO SAM DA JE RAK! Bivši kapiten Partizana: Doktori su mi rekli - nema šta drugo da bude

Železničar iz Pančeva je ušao u Superligu Srbije, a jedan od stubova tima bio je Marko Jovanović, 35-godišnji štoper koga pamtimo iz Partizana. Njegova priča je malo drugačija...Kada je bio u naponu snage, sa 27 godina dok je nastupao za Vislu iz Krakova razboleo se i tu je krenula drama!

"Tu su mi uz porodicu najveća podrška bili moji prijatelji iz manastira u koji sam išao koji su mi pomogli da moj temperament smirim. Počeo sam da se viđam sa njima i da više spoznajem našu veru. A onda sam opet imao sličnu situaciju i doktori su mi rekli da nema šta drugo da bude, da imam rak limfnih žlezda. Mnogo mi je bilo teško, najviše zbog dece i zbog mame koja je na kraju dobila rak od svog tog stresa. Ipak nakon nekoliko dana uz molitvu, uz prjatelje iz manastira u koji idem sam prihvatio to. Zaista sam prihvatio. To je to, šta da radim, dobro sam se osećao, najgore mi je bilo zbog dece i mame. Ona nije mogla da sakrije tugu nikako. Ja sam dogovorio lečenje na klinici u Kelnu i onda je moj zet koji živi u Bazelu došao na ideju da dođem u Bazel. Tu ima fenomenalan doktor koji je lečio Stiva Džobsa da se čisto uverimo šta je to, kakvo je lečenje. Ja nisam bio za to, ali sam otišao tamo sa suprugom", nastavio je iskusni defanzivac. 

Taman kada se pomirio sa sudbinom, lekar iz Bazela ga je poljuljao. Dao mu je nadu da nije u pitanju rak, ali je sa tom nadom stigla i strepnja. 

"Seli smo kod njega, gleda one rezultate... Ja sam to prihvatio, verovao sam da će Gospod da mi pomogne, osećao sam se dobro i verovao sam da ću da pobedim. On u jednom trenutku govori: 'Gospodine Jovanoviću ja mislim da Vi nemate rak.' Ja šokiran. Udaram dole suprugom nogom, kako nemam rak? On me pita: 'Je l' biste vi voleli da imate? Ja mislim da nemate.' I poslao me na kliniku u Bazelu na sva moguća ispitivanja. E ta tri-četiri dana su bila možda i teža od ovoga kada sam saznao da imam rak. Ja sam prihvaito da to imam i pomirio se sa tim. Sad mi je on doneo nadu, gde mi je rekao da možda greši, ali da veruje da nije. I onda sam dobio novu nadu i plašio se tog razočarenja ako se ispostavi da je ipak rak", iskren je bio defanzivac Železničara, pa je nastavio: "Onda ta tri četiri dana, razmišljanja, svakakve misli... Vodio sam decu po Švajcarskoj da se razonodimo, da skrenem misli. Bio sam na porukama sa prijateljima iz manastaria i to me spasilo, verujte mi."

Ipak na kraju se ispostavilo da nije u pitanju rak. U pitanju jeste bila ozbiljna autoimuna bolest koja je neizlečiva, ali ipak je bilo nade.  

"Nisam spavao celu noć utorak na sredu i rekli su mi da ja nemam rak, već da imam neku autoimunu bolest koja se ne leči. Ne mogu da ti opišem moj osećaj. Tad mi se život okrenuo, više sam krenuo ka Gospodu, iako ne dovoljno naravno. Shvatio sam šta me je izbacivalo iz takta i nerviralo. Kad shvatiš da imaš rak, dvoje male dece, porodicu o kojoj brineš, a ne znaš šta će sutra biti, onda shvatiš neke stvari."

Zatim su ljudi iz Visle produžili oporavak tada 27-godišnjem defanzivcu iako se on osećao perfektno zdravo sve vreme. Ipak, kada su posle nekog vremena stigli novi testovi, ponovo su to bile loše vesti. 

"Onda sam radio neke nove testove, gde su mi rekli da mi se stanje mnogo pogoršalo, da ću verovatno morati da se lečim kortikosterodima i da je to verovatno kraj karijere za mene. Da jednostavno nakon toga čovek ne može da se vrati fudbalu. Opet, takvo iskušenje, takva tuga. Nije mi bilo svejedno. Rekli su mi da ću da se izlečim, ali da nema ništa od fudbala. U sedam dana sam imao dva glavna pregleda, uradio sam prvi pregled i doktor me je zvao i rekao mi da imam neke promene velike i definitivno je to to. Kraj karijere", priča Jovanović. 

Ipak, opet ga je vera spasila. Svetitelj sa čijim se učenjem upoznao kada mu je prvi put javljeno da ima rak sada je, po njegovom mišljenju, bio onaj koji ga je spasio. 

"Kada je krenuo taj problem sa rakom neki prijatelji su me upoznali sa Svetim Nektarijem, sa velikim grčkim svetiteljem koji je mnogim ljudima pomogao, kome se mnogi ljudi mole, pogotvo Srbi. On je živeo i njegov grob se nalazi na ostvru Egina pored Atine i deo njegovih mošti je u manastiru Rakovica. Kada su mi rekli da se to desilo, meni je sinulo, otišao sam do groba svetog Nektarija i da se pomolim jer nisam bio u dobrom stanju. Otišao sam tamo, pomolio se, bio sam dva dana, ne mogu da ti opišem koliko mi je to prijalo. Svratio sam jedan dan do Beograda da se vidim sa mojima koji su očekivali da budem nikakav. Rekao sam da će da bude dobro, kreće lečenje, bio sam stvarno mnogo raspoložen. Vratio sam se u Poljsku, oni su odradili drugi test i rekli moram da se vratim u Poljsku da počnem lečenje kako bi mi klub plaćao. Prolazi sedam dana, osam, devet, niko me ne zove! Uživao, išao sa decom na bazen i hteo sam da iskoristim vreme jer je to jako teško lečenje. Već 20 dana me niko ne zove, lepo mi, draže mi da što kasnije krenem sa njim i ja zovem doktora da vidim šta se dešava. "Jao ne zovem te, ne znam šta da ti kažem! Problem je drugi pregled koji si imao, na njemu ništa nema! Nema ništa, za razliku od prvog koji je bio jako loš. Drugi pregled ne pokazuje nikakve promene. Ti si zdrav!""

Teško je to i opisati kako se tada osećao, a i danas tvrdi - sveti Nektarije ga je spasio! 

"Ja, suze su mi krenule na oči! Može da priča ko šta hoće, ja tu vidim pomoć Božju, svetog Nektarija, nije to slučajno, da između dva pregleda odem tamo. Nakon svega toga ja i daljem igram fudbal, nekoliko puta su mi rekli da je kraj karijere, da imam rak, a Gospod je tako uredio da i dan danas igram fudbal, Svi pregledi su posle bili super. Ja slavim svetog Nektarija kao slavu pored Đurđevdana i svakodnevno se molim. Imam 35 godina, tada sam imao 27. Godinu dana nisam trening uradio, utakmicu sam odigrao posle godinu i osam meseci prvu. To mi je prelomilo karijeru, krenuo sam od početka. Nisam znao kako će da izgeda, ali sam bio presrećan što opet mogu da igram fudbal, pa makar i treću ligu", završio je Marko Jovanović.