"PLJAČKAŠ" ARAPA, NAJBOLJI U ISTORIJI SRBIJE I AMATER: 10 godina od ZLATA "orlića" na Evropskom, a gde su oni danas?

Omladinska fudbalska reprezentacija Srbije je na današnji dan pre tačno deset godina osvojila Evropsko prvenstvo. "Zlatni orlićI" su u Litvaniji 1. avgusta 2013. godine ostvarili jedan od najvećih uspeha u istoriji našeg fudbala. Ne samo da su se mladići okitili zlatom oko vrata, nego su najavili i jednu novu generaciju koja i dan-danas igra za seniorsku reprezentaciju Srbije, dok naravno nisu baš svi uspeli da naprave uspešne karijere.

Tada su za Francusku igrali Antoni Marsijal, Emerik Laport, Benžaman Mendi, Žan-Filip Gbaman, Adrijen Rabio, Jasin Benzija i drugi, ali dosta o njima - šta se desilo sa fudbalerima iz "zlatne generacije" i gde su deset godina posle osvajanja Evropskog prvenstva? Idemo od početka...

GOLMANI - Polovičan uspeh!

Srbija je na Evropsko prvenstvo u Litvaniji otišla samo sa dvojicom golmana, što su inače uradili i ostali timovi usled toga što je bilo dozvoljeno tek 18 igrača na spisku. Iako je Stefan Čupić bio dve godine iskusniji od Predraga Rajkovića, ipak je tadašnji golman Jagodine bio "jedinica". Dobro je poznato da je posle toga igrao za Crvenu zvezdu, Makabi iz Tel Aviva, Rems i sada Majorku, dok je trenutno i drugi čuvar mreže reprezentacije Srbije. Danas, sa 27 godina, može da kaže da je 29 puta branio za "orlove" i taj broj će samo da raste u budućnosti.

Što se tiče Stefana Čupića, imao je vrlo neobičnu karijeru Nišlija. Još pune tri godine se zadržao u OFK Beogradu posle EP, međutim išao je na pozajmice u Dorćol i OFK Bačku. Potom je igrao u Norveškoj za Sarpskobrg, pa se vratio u Voždovac, a zatim išao u Ararat (Jermenija), Olimpijakos (Kipar)... Nakon što mu je propao transfer u Azerbejdžan zbog političkih poruka, opet je u Srbiji gde je prvo igrao za Radnički Kragujevac, a sada za Rad.

ODBRANA - Opstao tek jedan!

Od petorice defanzivaca koje je Ljubinko Drulović vodio pre decenije u Litvaniju, tek jedan je ostvario kakav-takav staž u seniorskoj reprezentaciji Srbije. To je Miloš Veljković koji je u to vreme kao tinejdžer bio u Totenhemu, a potom se skrasio u Verderu za koji nastupa punih sedam godina, pa i u Cvajti. Odigrao je preko 200 utakmica za klub iz Bremena, dok je za Srbiju nastupao na dva Svetska prvenstva i za sada ima 24 nastupa u dresu "orlova".

Tada je uz Veljkovića igrao Aleksandar Filipović, koji je posle Jagodine, Voždovca i BATE Borisova letos stigao u Partizan, dok su bekovski tandem obično činili njegov sadašnji saigrač Nikola Antić i Petar Golubović. Antić je igrao za Rad, Vojvodinu i Crvenu zvezdu, da bi se preko Belorusije i Rusije vratio u Srbiju, dok s druge strane Golubović (tada OFK Beograd) nije imao dodirnih tačaka sa srpskim fudbalom. Kao tinejdžer je otišao u Romu u transferu vrednom milion evra, ali nikada nije igrao za "vučicu" i selio se u Novaru, Pistojeze i Pizu. Na kraju ga je otkupila Novara, da bi igrao još za Kortrajk u Belgiji, Alesund u Norveškoj i sada Himki u Rusiji.

U zadnjoj liniji imali smo još samo Slobodana Uroševića kome je najduže od igrača sa spiska trebalo da "zablista", ali je do skoro bio kapiten Partizana i nezamenljiv po levoj strani. Danas igra za Aris iz Nikozije. Niko od pomenutih igrača sem Veljkovića nije došao do "A" reprezentacije, eventualno do državnog tima sastavljenog od superligaških igrača.

VEZNI RED -  Od svetske klase do amatera

Bez dileme je vezni red bio najjača osovina Srbije na Evropskom prvenstvu, ali deset godina kasnije - nije se baš potvrdilo da ko je tada bio najbolji, da je i danas. Dobro je poznato da je Sergej Milinković-Savić godinama nosio dres Lacija pre transfera u saudijski Al Hilal i da je sa "orlićima" bio i šampion sveta 2015. godine na Novom Zelandu, kao i Nemanja Maksimović (Hetafe) i Mijat Gaćinović (AEK), ali tada se nije baš sve "vrtelo" oko njih.

Kapiten tadašnje reprezentacije bio je Marko Pavlovski, pre decenije "desetka" OFK Beograda, izgubio se negde usput, kao i nažalost brojni igrači sa predznakom "vunderkind". Pavlovski je čudnim putevima, preko kiparskog Apolona, stigao do Porta, ali tu je potpuno nestao sa scene. Pokušao je da se vrati u Muskronu, pa opet na Karaburbi, da bi potom njegova karijera počela da dobija pomalo i sulud pravac. Split, Voždovac, Varzim, Minsk, Riterai, Suduva, pa Budućnost iz Podgorice za koju igra od prošle sezone. Nakon šest golova u dresu omladinaca, upisao je tek dva nastupa za U21 selekciju Srbije. Iako je mogao da bira i da igra za Severnu Makedoniju, poziv nikada posle nije stigao.

"Iskren, ali najiskreniji da budem, ja ništa ne bih promenio u dosadašnjoj karijeri. Srećan sam putem kojim idem. Uživam u fudbalu, radujem se svakom novom izazovu i jedva čekam sledeći. Što je put ka vrhu teži, to je i moj pogled sa visine lepši", kazao je Pavlovski za MONDO prošle godine.

Najbolji strelac Srbije na turniru, i "autor" gola za titulu, Andrija Luković je takođe lutao i danas je u azerbejdžanskoj Ziri, a igrao je još za PSV, Crvenu zvezdu, Voždovac, Rakov, Famalikao i Belenenseš. Sličan put - veliki klub i povratak u srpski klub, pa pad - imao je i Dejan Meleg. Od odlaska iz Vojvodine u Ajaks, preko povratka u Novi Sad, Kajzeri, Crvenu zvezdu, Levadijakos, Radnički Niš, Borac iz Banjaluke, pa na nekoliko meseci Egipat. 

Najmanje se zna o Milanu Vojvodiću, tadašnjem igraču Spartaka, koji je igrao za manje klubove u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Nemačkoj, a poslednji pisani trag je u Kozari iz Banatskog Velikog Sela. "Negde se izgubio, nažalost. Potencijal nije manjkao i, zbilja, ne znam zašto se jedini nije afirmisao iz ove generacije", rekao je Ljubinko Drulović za današnji "Žurnal".

NAPAD - Najbolji u istoriji Srbije!

Iako je Aleksandar Mitrović postigao samo jedan gol za omladince u Litvaniji, i to u prvom meču na turniru, bio je jedan od najvažnijih igrača u sistemu Ljubinka Drulovića. Nije slučajno što je poneo titulu najboljeg igrača turnira, a još manje što je slučajno što je napravio fantastičnu karijeru. Igrao je za Partizan, Anderleht, Njukasl i Fulam, s kojim je sada u svađi zbog propalog unosnog transfera u Saudijsku Arabiju, međutim ono što je ipak najvažnije kada se pogleda njegova biografija - učinak za Srbiju. Mitrović je postao najbolji strelac u istoriji našeg državnog tima (52).

Osim njega, u strelce se upisao i Uroš Đurđević koji je bio kapiten mlade reprezentacije Srbije, da bi potom usled velike konkurencije kod "orlova" - izabrao dres Crne Gore. Imao je zanimljiv karijerni put pa je preko Rada, Vitesea i Palerma, stigao do Partizana gde je "eksplodirao" u tandemu sa Leonardom kod trenera Marka Nikolića. To ga je odmah lansiralo u Olimpijakos, a zatim i u Hihon za koji nastupa već pet godina.

Što se tiče Ognjena Ožegovića, tada jednog od najvećih talenata Crvene zvezde, promenio je mnogo klubova za deset godina i ni u jednom se nije predugo zadržavao. Možda je najbolje partije pružao u Čukaričkom i Adanasporu, dok je danas član grčke Kifisije, novog prvoligaša. Poslednji igrač o kome nije bilo reči je Aleksandar Čavrić, tadašnje krilo OFK Beograda, koji se skrasio u Slovanu i za njih igra još od davne 2016. Svaki prelazni rok se povezuje sa Partizanom, ali ne planira da mrda iz Slovačke. Kao ni ostali igrači nabrojani posle Mitrovića, nije igrao za seniorsku reprezentaciju Srbije.

BONUS VIDEO: