NA MARAKANI ODJEDNOM MRAK, A MENI PRIĐE DEJAN STANKOVIĆ! Intervju - Taj tunel traje i traje... Ispali su FRAJERI!

Gost u novoj epizodi kultne emisije kolumniste MONDA Nebojše Petrovića, ’Mojih TOP 11’, bio je legendarni hrvatski fudbaler Aljoša Asanović, koji se pored anegdota vezanih za nekadašnje saigrače koje je uvrstio u idealan tim svoje karijere, osvrnuo i na interesantan detalj o kome nikada do sada nije javno govorio. Tokom vojnog roka koji je služio u Zadru kada je bio deo čuvene fudbalske čete sa Dejanom Savićevićem, Darkom Pančevom, Zvonimirom Bobanom i Fadiljom Vokrijem, šuškalo se o tajnim pregovorima vedete splitskog Hajduka i čelnih ljudi beogradskog Partizana.

Debitovao je protiv Vojvodine u Splitu i odmah stekao simpatije splitske publike. "Današnji klinci ne shvataju koliko je bilo teško igrati staru jugoslovensku ligu. Pusti 'veliku četvorku', oni su bili posebna priča. Ali si u svim drugim klubovima imao bar pet igrača koji bi imali mesto u startnoj postavi bilo kog od ova četiri velikana. Tuzla, Skoplje, Sarajevo... Gde god odeš, izgineš da bi osvojio bod. Meni je bilo lakše pored Vujovića, Sliškovića, Gudelja... Sva pažnja usmerena ka njima, ja mlad, pun elana, nedokazan, željan igre. Imao sam prostora da iskažem sav svoj potencijal."

Jedne sezone je sa 16 golova bio prvi strelac ekipe. "Derbi između Dinama i Hajduka mi je davao posebnu inspiraciju. Često sam im tresao mrežu i rešavao utakmice. Drag mi je i gol protiv Crvene zvezde u revanšu polufinala kupa 1987. godine. Bilo je užasno vreme, blatnjav teren. Zvezda sa sjajnom ekipom, dobili su nas u Splitu, ali smo ih iznenadili na Marakani i posle penala otišli u finale."

A u finalu ponovo maratonska serija penala i pobeda Hajduka zbog koje je sudija Zoran Petrović dugo bio 'persona non grata' u Rijeci. "Svirao je penal u finišu susreta posle starta Paliske nad Bućanom. Nebojša moj, čim ga je svirao, znači da je bio. Kad izgubiš utakmicu, uvek tražiš razloge u drugome. Da li je to sudija, teren, protivnik, navijači... Petrović je sudio penal i mislim da nije pogrešio." - kaže Asanović i baca setan pogled na fotografiju s naslovne strane Tempa na kojoj je startna postava jugoslovenske reprezentacije sa utakmice protiv Severne Irske u Belfastu 1988. godine.

"Kad vidiš tu ekipu, jasno ti je da nije bilo lako ući u krug kandidata za reprezentaciju. Sa druge strane, lagao bih ako kažem da mi nije bilo krivo što se nisam našao na spisku putnika za Mundijal u Italiji. Proglašen sam te sezone za najboljeg igrača jugoslovenskog prvenstva. Naravno da mi je bilo žao. Zašto imamo selektore nego da vrše odabir igrača i da vuku poteze za koje misle da će doneti adekvatan rezultat. Osim je imao neke druge ideje, nisam bio deo njegove vizije i šta da se radi. Idemo dalje."

Sudbina je htela da poslednju utakmicu u plavom dresu odigra na svom Poljudu protiv Italije. "Bilo je 1:1, Dejo je odigrao briljantno. Šta reći o njemu i Piksiju, oni su romantičari fudbala, igrači poteza. Kod njih nije bilo skrivanja, nego 'daj mi loptu i ja ti rešavam utakmicu'. Uvek sam voleo igrače koji su preuzimali odgovornost. Zašto vikati na dečka koji je pomoćni radnik u ekipi. Viče se na Zidana, Sliškovića, Stojkovića, Savićevića... na takve frajere. To su igrači koji jednim potezom lome rezultat u tvoju korist."

Promenio je reprezentativne boje i sa 'vatrenima' ušao u istoriju na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. "Imali smo vrhunsku ekipu, sjajnog trenera, naboj, inspiraciju. Bili smo kompaktni i sa dovoljno kvalitetnih igrača u svakoj liniji tima. Otvorili smo put novim generacijama koje su čak i nadmašile naš rezultat. Odigrao sam svih sedam utakmica na šampionatu, Italijani nisu mogli da veruju da je to isti onaj igrač koji se mučio cele sezone u Napoliju."

Genijalan pas za Šukera u polufinalu protiv Francuske, vođstvo na Sen-Deniju, otvorena vrata raja. A onda blickrig Lilijana Tirama koji je srušio snove Hrvatske o finalu Svetskog prvenstva. "To je tako u životu. Frajer je odigrao 103 utakmice za Francusku i postigao dva gola. Više ni na treningu nije dao gol. Da ga pitaš kako, ne bi imao neki racionalan odgovor."

Sa oreolom treće nacije sveta, Hrvatska je doživela šok u narednim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2000. godine. Nije moglo bolnije, protiv Jugoslavije u grotlu Maksimira. "Ta utakmica je pokazatelj mentaliteta celog našeg područja. Hrvatska javnost je unapred upisala tri boda.  U Zagrebu se na nekoliko lokacija pripremalo slavlje za prvo mesto u grupi i plasman na završni turnir. A mi igramo protiv ekipe koja u svojim redovima ima Sinišu Mihajlovića, Piksija Stojkovića, Peđu Mijatovića, Sava Miloševića... Shvatate li o čemu govorim? Alo ljudi, pa ne igramo protiv Malte. To je bio veliki udarac za hrvatski fudbal i u suštini početak raspada jedne velike generacije."

Prva utakmica u Beogradu je imala čuvenu uvertiru sa nestankom struje na Marakani. "Kome bi bilo svejedno u tom trenutku. Celokupna situacija, čitava predigra, dešavanja u obe reprezentacije. Ono što je najvažnije, ti momci dole na terenu ispali su 'frajeri', gospoda, ljudi. Svi skupa su sa nama napustili teren. Tenzije su bile velike, ali je prevladao ljudski odnos, svi su se ponašali onako kako zahteva jedna gladijatorska utakmica. Nije bilo jednostavno, sećam se da mi je prvi prišao Dejan Stanković. Imena nisu uopšte bitna, kapa do poda svima koji su nas otpratili do tunela, a znamo vrlo dobro da taj tunel traje i traje. Nije tako lako doći gore do svlačionica. Ta utakmica u Beogradu je bila pobeda fudbala."

Pogledajte koga je Aljoša Asanović uvrstio u svojih TOP 11 i zbog čega:

(MONDO - N. Petrović)