Navikli smo da uvek u vreme novogodišnjih i božićnih praznika uživamo u filmovima koji prikazuju najveći uspeh u istoriji naše fudbalske reprezentacije ("Montevideo, Bog te video!" i "Montevideo, vidimo se"), ali i posle njega ima mnogo pitanja. Šta je fikcija, a šta stvarnost, da li su naši zaista toliko dobro igrali fudbal na Mundijalu u Urugvaju? Ove godine se obeležava čak 94. godišnjica turnira, a red je i da se prisetimo šta se to zaista desilo u Montevideu.

Bilo je to prvo ikada Svetsko prvenstvo u fudbalu na osnovu revolucionarne ideje tadašnjeg predsednika FIFA Žila Rimea. Kada je izašao sa predlogom, mnogi su mu se smejali i nije im padalo da učestvuju u takvoj "novotariji", ali je nekoliko reprezentacija ipak reklo "da". Među njima bila je i Jugoslavija koja je u Montevideu "tukla" Brazil i stigla do polufinala takmičenja, gde na kraju čak nije dobila priliku ni da igra za treće mesto, nego je ono na kraju dodeljeno Amerikancima. Ipak, ono što znamo je da je uspeh isključivo srpski, pošto je Hrvatima zabranio njihov savez.

O čemu se radi? Hrvati su odlazak na Mundijal bojkotovali zbog spora, odnosno zato što je Fudbalski savez Jugoslavije iz Zagreba bio preseljen u Beograd. Preko toga nisu želeli da pređu i zato je selektor Boško Simonović računao samo na fudbalere iz Jugoslavije, BSK-a, Sokola, Vojvodine i francuskog Sita. I tako su Hrvati propustili da budu na pravoj strani istorije...

Film je inače inspirisan knjigom čuvenog sportskog novinara Vladimira Stankovića, a koja se ipak više bazirala na činjenicama, manje na romansiranju istorije, koje je svakako bilo u ekranizovanom delu: "Najviše me je iznenadilo nepoznavanje tog događaja iz naše velike sportske istorije. Kolege i prijatelji kažu da nisu imali pojma o tome, pitaju kako sam se toga setio? To je rupa u sportskom obrazovanju ako hoćeš da se baviš bilo čime što ima veze sa fudbalom. Neke stvari treba i da se znaju, mora se pročita ili čuje od nekoga. Treba da imaš unutrašnji poriv da te nagoni da čačkaš i saznaš nešto. Ja sam Montevideo otkrio zahvaljujući Politici i novinaru Bori Jovanoviću koji je u sportskoj rubrici Politike pratio sve pre Montevidea, tokom puta kad se javljao pismima koja su kasnila po sedam dana...", ispričao je Stanković u podkastu "Alesto".

vladimir stanković
YouTube/Alesto/Screenshot 

"Iz Montevidea se javljao sa dve-tri rečenice i onda se to sređivalo preko čitave stranice u Politici. To je oblikovalo istoriju srpskog fudbala", ispričao je Stanković i osvrnuo se upravo na Jovanovića koga na filmu tumači Srđan Todorović i vidimo da tamo "voli" da popije: "To je stvar ljudi koji su radili film i koji su imali svoje potrebe. Ja nisam mnogo konsultovan oko filma, ali sam pričao sa Draganom Bjelogrlićem pre snimanja filma. Nisam prisustvovao snimanju i kad god bih prigovorio, rekli bi da ne razumem dramaturške potrebe. Ali, ja poštujem samo činjenice i u mojoj knjizi nema ničeg izmišljenog, bilo je onako kako sam saznao iz Borinih tekstova, Andrejevićevih knjiga... Ta svedočanstva su autentična".

Stanković je ispričao da je najviše kroz tekstove Bore Jovanovića u Politici, za koga porodica tvrdi da "nije okusio kap alkohola", uspeo da otkrije šta se to dešavalo sve pre, tokom i nakon puta u Montevideo, dok ističe i da je za njega najzanimljiviji deo - onaj koji i nije sasvim do kraja prikazan na filmu. To se pre svega odnosi na odluku Hrvata da ne budu deo reprezentacije Jugoslavije koja je u Urugvaju ispisala istoriju, odnosno smatra da je tome trebalo posvetiti i veću pažnju.

Istina o Montevideu i Svetskom prvenstvu 1930, ko su bili Moša i Tirke
FSS/promo Delegacija Jugoslavije u Montevideu

"Novine su pisale da su igrače izvlačili kroz prozore i nosili ih na ramenima, vodili ih na Terazije. Žao mi je što u filmu nije više insistirano, ako je i spomenuta činjenica, zašto je to bila srpska reprezentacija, a ne jugoslovenska. Nisu Srbi bili prepotentni da neće da bojkotuju Hrvate ili ostale, nego su bili bojkotovani. Veći fudbalski centar bio je Zagreb odakle su bili više prvaci poput HAŠK-a. Zlatno doba beogradskog fudbala ipak počinje posle Montevidea dominacijom BSK-a. Zašto je to bio srpski tim? Zato št oje na skupštini u maju 1929. godine odlučeno da se sedište iz Zagreba, osnovano deset godina pre toga, preseli u Beograd. To je bio razlog da se hrvatski funkcioneri naljute na Beograđane i da narede igračima da bojkotuju reprezentaciju. Tada su Andrejević, Simonović i ostali odlučili da idu samo sa srpskim igračima u Montevideo. Jednu utakmicu je odigrala reprezentacija i sa Hrvatima, bio je to Kup Kralja, ali to je zavaralo Boška Simonovića da će Hrvati ići u Montevideo. Na spisku koji je poslat u FIFA bilo je najviše igrača iz Hrvatske, ali su redom svi otkazivali. Poslednji je otkazao Hitrec, najbolji hrvatski fudbaler, koji je žarko želeo da igra jer je znao da se rađa nešto veliko", rekao je Stanković i zaključio:

"Andrejević je bio ključan i u Beogradu je postignuta načelna saglasnost da idemo u Montentevideu, i mi smo tako postali deo istorije. Isto je bilo i na Evropskom prvenstvu, a neke velike sile nisu igrale. U ključnim momentima naši fudbalski funkcioneri su donosili prave odluke".

Što se tiče samog filma, interesantno je da su Urugvajci platili sve troškove reprezentacijama iz Evrope koje su stizale na Mundijal, odnosno nisu oni morali da skupljaju novac kako je prikazano na filmu, dok takođe nije istina da je bilo nikakvih problema između naših najboljih igrača Tirketa i Moše, posebno ne zbog ljubavnih jada... Takođe, i ulična tuča sa sinom Nikolom Pašića je takođe romantizirana, a važno je znati i da su dresovi bili plave, ne crvene boje.

"Minimum istorijskog okvira mora da se zadrži. Ljubavne afere Moše i Tirketa su, takođe, dodatak celoj toj priči, pogotovo tuča sa sinom Nikole Pašića. Mislim da je ceo film napravljen tako da bi se dodvorilo pojedinim kategorijama gledalaca. To je po meni jedino objašnjenje. Moša i Tirke su dva velika imena našeg fudbala, pa i Milutin Ivković. To su bile legende pre rata. Ne možeš ti sad od legendi praviti šta ti hoćeš i iskrivljivati njihovu biografiju. I ne možeš današnjim klincima usađivati uverenje da je reprezentacija oduvek igrala u crvenim dresovima", ispričao je pokojni istoričar Branko Najhold za "Danas".

JUGOSLAVIJA 1930: Milovan Jakšić, Milan Stojanović, Milutin Ivković, Dragoslav Mihajlović, Ljubiša Stefanović, Dragomir Tošić, Milorad Arsenijević, Branislav Hrnjiček, Teofilo Spasojević, Ivan Bek, Momčilo Đokić, Blagoje Marjanović, Božidar Marković, Dragutin Najdanović, Branislav Sekulić, Aleksandar Tirnanić, Đorđe Vujadinović.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

Miloš Biković se fotografiše sa fanovima Kurir televizija

(MONDO - M.V.)