Slušaj vest

Marko Jovanović (36) postao je novi trener Partizana spletom okolnosti. Posle ostavke Save Miloševića nekadašnji fudbaler crno-belih prihvatio se posla i radovao se na klupi. Upisana je pobeda protiv Radničkog iz Niša u Humskoj (3:1) što svakako "gasi požar", bar za sada.

Ponikao je Jovanović u Partizanu, igrao je prvo u Teleoptiku, pa je zaigrao i za seniorski tim crno-belih gde je proveo četiri godine. Vratio se i 2016. godine, a sada je seo na klupu kada je u Humskoj možda i najteže. Njegova priča je drugačija od mnogih drugih. Kada je bio u naponu snage, sa 27 godina, dok je igrao za Vislu iz Krakova se razboleo i bio je to početak drame...

Njegova životna priča nije bila ni malo laka. "Mi smo došli na prozivnku 10. januara i oni su meni na onim normalnim pregledima našli nešto, ali su rekli da nije opasno. Ja sam bio totalno opušten. Onda su me pozvali jednog dana da dođem u klub. Tu predsednik, trener, sportski direktor i doktor. I svi bukvalno jako loše raspoloženi, vidim nije tu nešto kako treba. Nešto oni mene tu zavlače, provlače i rekao sam im da mi kažu šta se dešava. Kažu oni meni da bolujem od teške bolesti, bolesti koja se teško leči, tako su mi rekli", počeo je priču Jovanović u podkastu "Alesto" jednom prilikom.

Bio je o potpunom šoku. "Ne mogu da opišem kako sam se osećao. Preporučili su mi da odem na dodatna ispitivanja, na neku jako dobru kliniku van Krakova. Rekao sam im da nema šanse i da moram da idem kući i da vidim porodicu. Izašao sam sa stadiona, zovem suprugu, plačem, ne mogu da dođem sebi. Ja sam shvatio da je rak u pitanju. Došao sam u Beograd, radio analize i oni su mi rekli da nije. Kažu to je neki virus, ništa strašno i ja sam se tu smirio."

"Rekli su mi da imam rak"

Partizan Radnički (11).JPG
MN Press 

U tim momentima mnogo mu je pomogla vera, smirili su ga odlasci u manastir, a onda je čuo najgoru moguću vest - da ima rak limfnih žlezda... "Tu su mi uz porodicu najveća podrška bili moji prijatelji iz manastira u koji sam išao koji su mi pomogli da moj temperament smirim. Počeo sam da se viđam sa njima i da više spoznajem našu veru. A onda sam opet imao sličnu situaciju i doktori su mi rekli da nema šta drugo da bude, da imam rak limfnih žlezda. Mnogo mi je bilo teško, najviše zbog dece i zbog mame koja je na kraju dobila rak od svog tog stresa. Ipak nakon nekoliko dana uz molitvu, uz prijatelje iz manastira u koji idem sam prihvatio to. Zaista sam prihvatio. To je to, šta da radim, dobro sam se osećao, najgore mi je bilo zbog dece i mame. Ona nije mogla da sakrije tugu nikako. Ja sam dogovorio lečenje na klinici u Kelnu i onda je moj zet koji živi u Bazelu došao na ideju da dođem u Bazel. Tu ima fenomenalan doktor koji je lečio Stiva Džobsa da se čisto uverimo šta je to, kakvo je lečenje. Ja nisam bio za to, ali sam otišao tamo sa suprugom", priča Marko.

Kada je došao u Švajcarsku dobio je novu nadu, lekar mu je rekao da možda nije u pitanju rak. "Seli smo kod njega, gleda one rezultate... Ja sam to prihvatio, verovao sam da će Gospod da mi pomogne, osećao sam se dobro i verovao sam da ću da pobedim. On u jednom trenutku govori: 'Gospodine Jovanoviću ja mislim da Vi nemate rak.' Ja šokiran. Udaram dole suprugom nogom, kako nemam rak? On me pita: 'Je l' biste vi voleli da imate? Ja mislim da nemate.' I poslao me na kliniku u Bazelu na sva moguća ispitivanja. E ta tri-četiri dana su bila možda i teža od ovoga kada sam saznao da imam rak. Ja sam prihvaito da to imam i pomirio se sa tim. Sad mi je on doneo nadu, gde mi je rekao da možda greši, ali da veruje da nije. I onda sam dobio novu nadu i plašio se tog razočarenja ako se ispostavi da je ipak rak. Onda ta tri četiri dana, razmišljanja, svakakve misli... Vodio sam decu po Švajcarskoj da se razonodimo, da skrenem misli. Bio sam na porukama sa prijateljima iz manastira i to me spasilo, verujte mi."

Ispostavilo se da nije rak!

Marko Jovanović
Dusan Milenkovic/ATAIMAGES 

Ustanovljeno je ubrzo da nije u pitanju rak, već autoimuna bolest koja je neizlečiva. "Nisam spavao celu noć utorak na sredu i rekli su mi da ja nemam rak, već da imam neku autoimunu bolest koja se ne leči. Ne mogu da ti opišem moj osećaj. Tad mi se život okrenuo, više sam krenuo ka Gospodu, iako ne dovoljno naravno. Shvatio sam šta me je izbacivalo iz takta i nerviralo. Kad shvatiš da imaš rak, dvoje male dece, porodicu o kojoj brineš, a ne znaš šta će sutra biti, onda shvatiš neke stvari."

Kada se vratio u Vislu rečeno mu je da će morati da završi karijeru. "Onda sam radio neke nove testove, gde su mi rekli da mi se stanje mnogo pogoršalo, da ću verovatno morati da se lečim kortikosterodima i da je to verovatno kraj karijere za mene. Da jednostavno nakon toga čovek ne može da se vrati fudbalu. Opet, takvo iskušenje, takva tuga. Nije mi bilo svejedno. Rekli su mi da ću da se izlečim, ali da nema ništa od fudbala. U sedam dana sam imao dva glavna pregleda, uradio sam prvi pregled i doktor me je zvao i rekao mi da imam neke promene velike i definitivno je to to. Kraj karijere", prepričava Jovanović.

"Upoznali su me sa Svetim Nektarijem"

Dok su u glavi bile misli o kraju karijere i svemu. "Kada je krenuo taj problem sa rakom neki prijatelji su me upoznali sa Svetim Nektarijem, sa velikim grčkim svetiteljem koji je mnogim ljudima pomogao, kome se mnogi ljudi mole, pogotovo Srbi. On je živeo i njegov grob se nalazi na ostrvu Egina pored Atine i deo njegovih mošti je u manastiru Rakovica. Kada su mi rekli da se to desilo, meni je sinulo, otišao sam do groba svetog Nektarija i da se pomolim jer nisam bio u dobrom stanju. Otišao sam tamo, pomolio se, bio sam dva dana, ne mogu da ti opišem koliko mi je to prijalo. Svratio sam jedan dan do Beograda da se vidim sa mojima koji su očekivali da budem nikakav. Rekao sam da će da bude dobro, kreće lečenje, bio sam stvarno mnogo raspoložen. Vratio sam se u Poljsku, oni su odradili drugi test i rekli moram da se vratim u Poljsku da počnem lečenje kako bi mi klub plaćao. Prolazi sedam dana, osam, devet, niko me ne zove! Uživao, išao sa decom na bazen i hteo sam da iskoristim vreme jer je to jako teško lečenje. Već 20 dana me niko ne zove, lepo mi, draže mi da što kasnije krenem sa njim i ja zovem doktora da vidim šta se dešava. 'Jao ne zovem te, ne znam šta da ti kažem! Problem je drugi pregled koji si imao, na njemu ništa nema! Nema ništa, za razliku od prvog koji je bio jako loš. Drugi pregled ne pokazuje nikakve promene. Ti si zdrav!'"

I dan-danas tvrdi da mu je život spasio sveti Nektarije. "Ja, suze su mi krenule na oči! Može da priča ko šta hoće, ja tu vidim pomoć Božju, svetog Nektarija, nije to slučajno, da između dva pregleda odem tamo. Posle svega toga ja i daljem igram fudbal, nekoliko puta su mi rekli da je kraj karijere, da imam rak, a Gospod je tako uredio da i dan danas igram fudbal, Svi pregledi su posle bili super. Ja slavim svetog Nektarija kao slavu pored Đurđevdana i svakodnevno se molim. Imam 35 godina, tada sam imao 27. Godinu dana nisam trening uradio, utakmicu sam odigrao posle godinu i osam meseci prvu. To mi je prelomilo karijeru, krenuo sam od početka. Nisam znao kako će da izgeda, ali sam bio presrećan što opet mogu da igram fudbal, pa makar i treću ligu", završio je Marko Jovanović.

Posle tog perioda u Visli prešao je u Voždovac, pa je onda bio u Partizanu. Igrao je još za Bnei Jehudu, Larisu, banjalučki Borac, Proleter i Železničar. Karijera mu je trajala sve do prošle godine kada se povukao.

BONUS VIDEO:

Kurir Partizan, grobari, stadion