Zlatan je Siniši oprostio, ali njega je mrzeo do kraja: Kad ga povredim, i to mnogo, zapamtiće šta mi je uradio

Siniša Mihajlović je bio mentor mnogim fudbalerima tokom karijere, pa tako i Zlatanu Ibrahimoviću. Nekada veliki rivali na terenu sreli su se u Interu i kada su zaigrali zajedno postali su veliki prijatelji. Stigli su i do toga da zajedno zapevaju na Sanremu, ali nisu im uvek cvetale ruže u odnosu. Prgavi Ibrahimović dugo nije trpeo provokacije ni od koga, a u svojoj knjizi "Adrenalin" prisetio se sukoba sa Mihajlovićem.

"U getu U Malmeu, kad bi mi neko nešto dobacio, morao sam da odgovorim. Kad bih naišao na tipa koji bi me pitao: 'Koji k***c gledaš?', odmah bi mu odgovarao sa: 'Koji ti k***c gledaš?' Na ulici, kod nas, to je tako funkcionisalo. Postojala su jasna pravila, koja su se poštovala. ta pravila sam poneo i na teren Prvo smo se gadali rečima, a posle bismo se gurali da vidimo ko je mentalno i fizički jači. Bio sam mlad, instinktivno sam reagovao jer još nisam imao samokontrolu, dok su iskusniji igrači to namerno radili, da me isprovociraju. Kao Siniša Mihajlović na utakmici Inter-Juventus. Vređao me je od početnog zvižduka. U jednom trenutku sam ga udario glavom, što me je koštalo utakmice. Opet sam naseo, Mihajlović me nije mrzeo, nije imao ništa lično protiv mene. Želeo je samo da obezbedi prednost svom timu da pobedi utakmici."

Mihi je oprostio, a Materacija je čekao pet godina

Nije svima oprostio provokacije Zlatan Ibrahimović. Odmah je shvatio da ga je Siniša Mihajlović nadmudrio, ali kada je u pitanju Marko Materaci, to nije bio slučaj. Italijanski štoper koji je ostao zapamćen po provokacijama upućenim Zinedinu Zidanu, ozbiljno je iznervirao i Zlatana.

"Marko Materaci je međutim, bio poseban slučaj. Ulazio je u sukobe da te povredi. Mimo svakog igračkog rezona, imao je strategiju da uvek nervira protivnika Kada neko nije dovoljno dobar u igri, pribegava svim sredstvima da se nametne Bio je to i njegoy stil. Ali ako mi neko uradi nešto, ja to ne zaboravljam, to ostaje unutra, u grudima, i ne prolazi. Čekao sam pet godina da mu vratim. Juventus-Inter, 2, oktobar 2005. Tada popularna specijalna kontaktna sočiva koja su menjala boju očiju. Sećam se kako su me dve crvene zenice, kao zver, jurile svuda. Uspeva da me saseče dvonožnim uklizavanjem, poput makaza. Moram da izađem s terena da mi ukažu pomoć. Hramljem. Kapelo želi da me zameni ali mu kažem: 'Ne, mister. Mogu ja to. Ulazim ponovo samo da ga nađem. U tom momentu fudbal više nije bitan, Za mene je utakmica već završena. Ali ne uspevam ni da hodam od bolova. Kapelo to primećuje i izvodi me van. Počinje čekanje", počeo je Ibra, a onda opisao koliko dugo i strpljivo je čekao.

Kada je prešao u Inter mnogi su se plašili kako će izgledati njegova saradnja sa Materacijem, ali nije mario za to. Znao je da ne može da napadne saigrača, pa je sačekao da ode iz redova "nerazura". Nije zaboravio, to nikako.

"U mom svetu stvari funkcionišu na sledeći način: ne zaboravljaj i sačekaj pravi trenutak za osvetu. Stalno sam sebi ponavljao: kada ga ja povredim, i to mnogo, zapamtiće šta mi je uradio. I osvetiću se otvoreno, moje namere će biti jasne svima Ukrstili smo koplja na mnogim utakmicama, ali pravi momenat nikad nije stigao. Nije me zanimalo samo da ga šutnem, tek tako, reda radi, pa da me posle izbace. Ne, Čekao sam da se ukaže prava prilika za ono što sam imao na umu., Prelazim u Inter. Sada smo Materaci i ja saigrači i moram da odložim svoj plan. Ne mogu da ga udarim na treningu. Igramo zajedno i pobeđujemo. Uvek sam poštovao svoje saigrače. Dešava mi se čak i da popričam s njim, poznajem čoveka, ali u mojoj glavi sećanje ostaje netaknuto. Nisam ga uklonio. Jer imam slonovsko pamćenje. Provodim tako trí godine u Interu zatim idem u Barselonu kod Gvardiole. Vreme prolazi. Vraćam se u Milano, ovoga putaje veme da igram u dresu crveno-crnih. Dolazi nedelja derbija, prvi derbi sezone. Medijii atmosfera samo podgrevaju situaciju. Svi pišu o Materaciju protiv Ibre, a ja sam savršeno miran. Usredsređen sam na utakmicu. Moj Milan apsolutno mora da pobedi da bi odbranio prvo mesto na tabeli, tek osvojeno prestizanjem Lacija. Īgramo na njihovom terenu, tako da je mnogo više Interovih navijača, koji zvižde i vređaju, ali to je za mene samo dobro Jer mi još više adrenalina kruži telom osećam se još jače. Nedelja, 12. novembar 2010: igra se. Nalazim se protiv Lusija, Materacija i Kordobe, tri tvrda odbrambena igrača, koja dobro poznajem. Pri prvoj intervenciji, sva trojica se čoporativno suočavaju sa mnom i odmah mi daju do znanja kakva me utakmica očekuje. OK, karte su na su na stolu. Moraću da držim oči širom otvorene i da se ni za trenutak ne opuštam."

Na tom derbiju mu se konačno pružila prilika da se osveti i on je nije propustio. Morao je i da pobedi, ali ni jednog momenta nije smetnuo sa uma da je cilj osveta. Poslužio ju je Marku Materaciju, hladnu i ubitačnu. A sve je to iz prve ruke video Dejan Stanković.

"Pada lopta, idem ka njoj da skočim, ali shvatam da se Lusio i Materaci približavaju, jedan s desne, drugi s leve strane, s namerom dame uhvate u sredini, Pretvaram se da nastavljam, ali umesto toga ostajem na zemlji i puštam ih da se sudare međusobno. Zabavno. Svaka lopta je bila takva. Čista borba. Takođe i zbog toga što sam se kao Interov bivši igrač teško zamerio Interovim navijačima Nakon jednog gola izazvao sam ih tako što sam stavio ruku na međunožje i sada me navijači Intera smatraju izdajnikom i žele da vide moje pogubljenje. Prošlo je nekoliko minuta utakmice, Stiže mi duga lopta, trčim, ulazim u prostor, Materaci me kosi s leđa: penal. Dajem gol, zatim širim ruke i zaustavljam se da pogledam navijače Intera, koji bljuju na mene sve vrste uvreda. Adrenalin se pumpa. Baš kako volim. Prelepo. Na početku drugog poluvremena, eto ga trenutak koji sam te kao pet godina Lopta je na pola puta između mene I Materacija. Znam da će uklizati da me povredi. Ali on ne zna da ja želim da mu uradim i mnogo više, jer je moj bes rastao tokom svih ovih godina. Uslovi su idealni jer sve izgleda kao obično osvajanje lopte na sredini terena. On ulazi klizećim startom s obe noge, a ja skačem da izbegnem udarac. Da sam i ja uleteo s obe noge, imali bismo po pedeset posto šansi: ili bi on udario mene, ili ja njega. Umesto toga, skačem, podižem kolena, dok on klizi ispod mene, udaram ga laktom u glavu. Čujem zvuk tupog udarca i njegov jauk: Ah. Mogao sam da se kotrljam po terenu i pretvaram da sam se i ja povredio. Umesto toga se spokojno uspravljam i odlazim On ostaje dole, e zatim ga prevoze u bolnicu na lekarski pregled. Znam da sam ga momački udario u slepoočnicu. Stanković, koji nam je prijatelj, prilazi da me pita: 'Zašto si to uradio, Zlatane?' Odgovaram mu: ,Jer sam to čekao pet godina Pusti to, Dejane, Idi."

"Udari me kao muškarac"

"Među najeuforíčnijíma u svlačionici je Pipo. 1:0 za nas, Ibra dao gol. Osvetio sam se takođe i za sve udarce za Pipa u prethodnim derbijima. Sledeći dan moram da letim s milanskog aerodroma Kažu mi: 'Biće tamo i Materaci.' Odgovaram: 'Dobro.' Da vidimo šta će da uradi Ustajem iz fotelje. Možda me udari. Pokaži kakav si čovek. Umesto toga, prolazi pored mene bez reči. Kasnije je lako skrivati se iza Instagrama, pričati po internetu i objavljivati fotografije Lige šampiona i pisati: Ibro, imas li ovo. Zasmejava me. Nisu mi potrebne takve igrice. Uradio sam sve što sam morao kad je bio pravi trenutak, kao čovek. Nemam više nikakvih nedovršenih poslova s njim", završio je Ibra prisećanje u knjizi "Adrenalin". 

(MONDO, N.L.)

BONUS VIDEO: