Prošlo je svega dve godine od saznanja da je Andrija Delibašić teško bolestan, a sada nas je dočekala i vest da je bivši as Partizana, nažalost, preminuo u 44. godini u Crnoj Gori. Nekoliko meseci nakon što mu je prvi put dijagnostikovana najteža bolest, govorio je iskreno o svojoj životnoj borbi i nije se predavao. Kao što s nije predavao na terenu i kao što se nije predavao ni u borbi protiv raka, do kraja.
Govorio je Delibašić o osloncima, porodici i prijateljima, istakao je značaj Partizana u kojem je stekao velike prijatelje Sašu Ilića i Danka Lazovića koji su mu mnogo pomogli tokom svih nedaća, iako o tome nisu hteli da pričaju javno. "Od prvog časa mi je bilo jasno da će ovo biti trka na duže staze. Zasad je prošlo tek šest meseci i mogu da kažem da predstavljaju najbolji deo mog života", istakao je Andrija Delibašić u jednom od razgovora za Mocart sport.
"Kako u fizičkom smislu, jer se dobro osećam, tako i sa aspekta ljubavi i podrške koje sam osetio. Čovek mora da bude zahvalan što je ostao živ, da može da vidi sve to. Neko ne dočeka da spozna svu emociju koju drugi ka njemu emituju. Ja jesam".
Kako je Andrija Delibašić otkrio bolest?
Kao i svakome, odlasci kod lekara nisu mu bili po volji. Osetio je bol u glavi, ali je tek na nagovor supruge Milice otišao u bolnicu. "Nikakve simptome nisam imao. Samo sam najednom osetio konfuziju. Ništa više. Mali umor se iz dana u dan povećavao. Zakazan pregled ionako nisam imao. Bio sam u Baru, na treningu Mornara, popodne su krenuli atipični bolovi u glavi. Znam kako je kad 'puca' taj deo tela, ali ovo je bilo drugačije."
Pokušao je da objasni... "Ne samo čelo ili migrena, nego bukvalno cela glava. Osetio sam prelamanje, nalik munjama i gromovima. Tek tad, na nagovor supruge, krenuo sam u Urgentni centar u Podgorici. Nalazi koji se tiču krvne slike ili pritiska bili su u redu. Onda je supruga bukvalno molila ljude da odrade skener, jer nisam neko ko ima malu toleranciju na bol. Bio sam ranije podvrgnut operacijama glave, usled raznih udaraca, nemam s tim problem, ali ovi bolovi su bili neizdrživi."
"Sećam se da je bio petak, nalazio sam se u polusvesnom stanju, sve mi se mešalo pred očima, ali sam znao šta se dešava. I evo, sad vam kažem, koliko god čudno nekom delovalo, nisam se mnogo potresao kad sam čuo dijagnozu. Već tad je nagovešteno da je situacija loša, ali smo čekali da pošaljemo nalaze za Beograd, jer u Podgorici, koliko god bile opremljene operativne sale, nema aparature za mikrohirurgiju. Morao sam na operaciju tumora mozga.
Kako je izgledala prva reakcija Delibašića na saznanje o bolesti?
Bivši igrač Partizana objasnio kako je sve teklo. Na opšte zaprepašćenje većine, on nije imao reakciju: "A moja prva reakcija – ništa! Ni sad ne mogu da razaznam da li sam u trenutku kad mi je saopštena vest bio pod uticajem lekova, da li je tumor već narastao do mere da je malo štetio pojedinim funkcijama, da li sam se stvarno osećao dobro."
"Lekari su mi dali terapiju za smanjenje otoka, jer je bio veliki pored mesta gde je tumor. Čim je otok prestao da pritiska nervno korenje više nisam osećao bol, što mi je u tom trenutku bilo najvažnije. Uspeli smo da dođemo do lekara koji je konstatovao da je mesto gde se razvio tumor dostupno. Bilo je važno da nije ušao u koru mozga, onda bi nastao veći problem. Pričao sam sa sigurno 15 do 20 neurohirurga i niko nije mogao da konstatuje uzrok nastajanja tumora".
Kako su izgledali dani bolesti?
Samo saznanje o bolesti bilo je teško... Delibašić je o tome govorio: "Čovek uvek najpre krivi sebe. Ideš unazad i pitaš se šta si radio loše, da li se hranio nezdravo, jesi li konzumirao alkohol, pušio cigarete, zapostavio sportski način života... Ljudi iz branše, neurohirurzi i ostali lekari savetovali su me da to ne radim, niti da čitam šta piše po internetu, kao i da je najizvesnije u pitanju trauma iz sporta. Skoro dve decenije sam igrao fudbal, zamislite samo koliko je udaraca glavom ili u glavu bilo. Pucala mi je glava sigurno sedam, možda i osam puta. Moguće da se tako stvorila trauma".
Operativni zahvat je obavio spec. dr med. Vojislav Bogosavljević u Kliničkom centru Beograd. "Čovek mi je doslovce spasao život. Posebna zahvalnost njemu, ali i saradnicima, lekarima, sestrama i osoblju na odeljenju neurohirurgije. Bili su divni prema meni sve vreme. Na odeljenju sam bio najmlađi. Na žalost. Ili, možda, na sreću. Sve vreme svestan o čemu je reč, ali strah nisam osetio, znajući da nisam u stanju ništa da promenim. Sport me je tome naučio, da se koncentrišem samo na detalje koji su u mojoj moći. Zato su me samo interesovali sledeći koraci."
Hrabrost na prvom mestu
Podrška koju je dobijao sa svih strane bila je dragocena, ali iz ugla oca on je imao neke druge želje. "Stalo mi je da decu od 14 i 17 godina zaštitim medijskih natpisa, pitanja i pretpostavki. Uz to, nisam hteo da me bilo ko sažaljeva bez obzira na bolest. Nikad nisam voleo da ja nekog tešim na taj način, zato nisam želeo ni mene, ali podrška koju sam osetio je za pamćenje. Najviše bih voleo kad bih mogao ponaosob, svakome ko me se ovih meseci setio, da priđem i stisnem ruku."
"Nisam do danas pustio suzu što se tiče tog slučaja. Niti ću to činiti ubuduće. Znam sportiste koji su prolazili jednako teške situacije, reagovali stavljajući ruke na glavu, kukali nad prokletom sudbinom. Neću tako. Nisam to ja. Niti ću biti do kraja moje borbe. Disciplinovan sam, promenio sam način razmišljanja, poglede na svet i zato proteklih šest meseci vrhunski živim."
"To sad deluje malo bezveze, kao patetika, a u stvari je tačno. Ne znam da li čovek dobije drugu šansu, da koristi svaki dan, ali znam da više vremena poklanjam detaljima koje sam, mahom zbog fudbala, zapostavljao. Češće sam sa porodicom, drugarima, na svežem vazduhu. U svemu ovome ima i pozitivnih stvari. Ne mora čovek uvek da se hvata za tužnu sudbinu. Nervira me kad mi neko kaže kako je moguće tebi to da se desi? Desilo se, idemo dalje, ne bi trebalo klonuti."
BONUS VIDEO:
