Luka Modrić (40) jedan je od najboljih fudbalera u istoriji Balkana, čovek koji je osvojio i Zlatnu loptu. Dominirao je sa Real Madridom, osvojio šest titula u Ligi šampiona i još neće u penziju. Igra u Milanu, a retko ga viđamo da priča i daje neke velike intervjue, sve do sada. Pristao je da priča sa Slavenom Bilićem u emisiji "(Ne)uspjeh prvaka".
"Istina je, nikad nisam bio sklon velikim intervjuima, osim onih standardnih pre i posle meča, neka konferencija i slično. Možda sam imao par nekih većih intervjua u inostranstvu, ne toliko kod nas. Teško stičem poverenje u ljude i teže mi je da se otvorim sa svima. Malo mi je lakše kada ste vi tu, lakše mi je sa vama", rekao je Modrić na početku razgovora.
Priznao je da je hteo da se penzioniše u Realu, ali mu to na kraju nije pošlo za rukom.
"Moja želja je bila da se penzionišem u Madridu, nije to bila želja da se dodvoravam ikome. To sam hteo, ali sve ima svoj početak i kraj. Nekada neke stvari koje želiš se ne ostvare. Bez obzira što se ta želja nije ostvarila, ostvario sam neke stvari i dosegao do nečega što nisam mislio da ću uspeti. Desilo se to što se desilo, kako je trebalo i ni za čim ne žalim. Kada vidim kakav sam oproštaj imao, nisam to očekivao ni u najluđim snovima. Bilo je jako emotivno, ja sam jako emotivan iako to skrivam i držim to za sebe. Ti poslednji dani u Madridu bili su jako emotivni, ta ljubav navijača, kluba i svih ljudi i to ti ostaje zauvek. Nema reči kojima mogu da se zahvalim navijačima i ljudima u klubu i za sve što sam doživeo tamo 13 godina."
Pitao ga je Slaven i da uporedi lige u kojima je igrao. Premijer ligu, Primeru i sada Seriju A.
"Nezgodno je to porediti, drugačije su lige. Ovo što vidim u Italiji je dosta liga tehnički i taktički. Bazirana je na tom aspektu, posebno taktika. Ekipe su posložene. Teško je probiti, doći do šansi i vrlo težak fudbal se igra. Protiv bilo koje ekipe moraš da se namučiš za šansu i za pobedu. I to je razlika u odnosu na Španiju i Englesku. U Španiji je dosta tehnički fudbal, u Engleskoj gore-dole, fizički brzo, sve ti 'zvoni'. U Italiji je taktički više, u Španiji ima i tranzicije i igra se brzo, posebno u Realu gde nisu zadovoljni ako vodiš 2:0 i braniš se, traže spektakl.
"Bili smo u hotelu u Zadru kad je rat počeo"
Prisetio se Luka svojih početaka, rata u Jugoslaviji i svega kroz šta je tada prošao.
"Svestan si toga u neku ruku, ali imaš tu prijatelje, igrate fudbal, radiš dečije stvari. Igrate se žmurke ili čega god i nama je lepo. Živeli smo u hotelu u Zadru kada je počeo rat, sećam se kada su dedu ubili, takve stvari te obeleže i to ne možeš da zaboraviš. Bez obzira na te teškoće, detinjstvo je bilo srećno i lepo."
Pitao ga je Bilić direktno da li je tada osećao pritisak da mora da uspe, jer je porodica uložila sve u njega.
"Nisam osećao takav pritisak, jer mi ni roditelji nisu stavljali takav pritisak. Hteli su da se deca bave onim što vole i da budemo srećni, da priušte sve što su mogli i više od toga, da bih ja možda uspeo. Nisu mogli da zamisle da će biti ovo, već da me podrže u bavljenju fudbalom. U vreme kada je rat bio pri kraju i kada su ljudi počeli da se vraćaju u svoja mesta, sela, gde su se obnavljale kuće. Bilo je ili se vraćamo u selo ili ostajemo u Zadru. Tati su preporučivali da se vrati, da nema ništa od toga, da zaboravimo fudbal. Odluka njihova bila je drugačija, ostali smo u hotelu i hteli su da priušte sve i da podrede sve meni da bih se bavio onim šta volim. Njima idu najveće zasluge, posebno na počecima karijere. Ceo život, ali posebno na početku, mogli su da kažu 'okej, vraćamo se tamo'. Ko zna kako bi se završilo da smo se vratili i na kom putu bih završio. Ovako sam uživao u fudbalu, imao sam svoje snove, razmišljao da jednog dana budem uspešan fudbaler, da ću biti uspešan u tome što radim, ali ne da sam osećao pritisak da nešto moram da uradim. Hteo sam roditeljima da vratim na neki način i bio sam maksimalno fokusiran da napravim sve da dođem do onoga što želim."
"On je bio moj fudbalski otac, tad sam zaplakao"
Podsetio ga je Slaven i na čoveka kog Luka naziva svojim fudbalskim ocem - Tomislava Bašića. Čoveka koji je preminuo i kome je Modrić došao na sahranu.
"Bio je poseban, ispred svog vremena. Imao je razumevanje za fudbal, na vrlo visokom nivou. Bio je poseban, jedan od retkih koji je verovao u mene od početka. Kada su drugi govorili razne stvari, on je verovao. Uvek mi je govorio gde ću da dođem i šta ću da uradim, bio je uz mene i kada drugi nisu verovali i kada su bili skeptični. Jedan od retkih, uz moju porodicu, koji je verovao. Neću da grešim dušu i da kažem da ih nije bilo, samo da je sa njim odnos bio ponosan. Moj fudbalski otac. Njegov sin mi je bio trener u mlađim kategorijama, taj odnos je bio nešto neverovatno. I zahvalnost koju imam prema njemu, to se ne može izraziti kroz proste reči.
Zbog Tomislava je završio u Dinamu, a rastanak sa familijom pamtiće zauvek.
"Preporučio me je Zdravku Mamiću i Dinamu. Zdravko i oni me nisu znali, uzeli su me na Tominu reč. Verovao mu je. To je to. Rastanak sa porodicom, to je teško bilo, objektivno, sa sestrama, mamom, tatom. Znaš, odlaziš iz Zadra u Zagreb. Nije bilo autoputa, bilo skoro pet sati vožnje udaljeno. Rastanak nije bio lagan, svi plaču, plaču sestre, tata koji je emotivan i ne može da se suzdrži, izbaci sve iz sebe. Mama je tu bila najstabilnija iako je jako emotivna, ali je kao i ja i drži to u sebi. Pred njima nisam plakao, ali kada sam ušao u auto suze su mi krenule. Ostavljaš prijatelje, detinjstvo, novi ljudi, novi grad, sve novo. Znao sam gde idem i spreman sam bio na taj korak. Ali, sve je lakše kada znaš šta želiš."
"Tuširam se, plačem i molim se da me niko ne vidi"
Nije put Modrića bio tako lagan. Krenuo je u Zadru i tamo prošao kroz mlađe kategorije, put je nastavio u Dinamo Zagrebu, ali se dugo probijao do seniorskog tima. Išao je na pozajmice u Zrinjski iz Mostara i Inter Zaprešić pre nego što je dobio priliku u Dinamu.
"Lepo mi je bilo od prvog dana u Zrinjskom. Sećam se situacije kada sam došao, prva utakmica. Posle treninga, dan pre utakmice, ide spisak igrača za meč. Ne znaš da li igraš ili ne, ali vidiš da li si među 18. Svi čitaju imena, mene nema na spisku. Niko mi ništa ne govori. Završava se trening, ja pod tuš odem. Suze mi idu pod tušem. Razočaran sam. Došao sam da igram, nisam na spisku. Tuširam se, plačem i molim boga da me niko ne vidi i da niko ne uđe. Krenuo sam kući, razočaran. Zvali su me na telefon i rekli da nisam na spisku jer nisu stigli moji papiri, tad sam osetio olakšanje. To je jedna od anegdota, onda je sve krenulo super. Borili smo se za opstanak, pa smo završili na sredini tabele. Taj period u Mostaru me izgradio kao osobu, liga je bila surova, agresivni protivnici. Mnogo mi je pomoglo to kao jednom mladom igraču da napredujem i da vidim da mogu da se nosim sa njima u seniorskom fudbalu", zaključio je Modrić.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
