Republika Irska je početkom 21. veka doživela ekonomski procvat. Nagli porast standarda života mamio je ljude iz svih delova planete na irsko ostrvo. Za kratko vreme ova atraktivna lokacija bila je preplavljena kontinentalcima (najviše Poljacima, oko 800.000), Azijatima, tamnoputima...

Izuzetak nisu bili ni naši ljudi.

Većina Srba koja i danas živi u Irskoj (oko 2.500), doselila se na Ostrvo pre sedam-osam godina. U to vreme država 26 grofovija bila je "obećana zemlja", ali se u međuvremenu priča okrenula za 180 stepeni. Pogodnosti su polako počele da nestaju, a globalna ekonomska kriza imala je poguban uticaj na dalji razvoj.

Mnogi su putem života krenuli dalje, ali je deo njih, sa svojim porodicama, još uvek "veran" Irskoj.

Aleksandar Baštovanović iz Bajine Bašte, Mladen Čobanin sa Karaburme, Aleksandar Bobušić sa "Krsta" i Srđan Božić iz Zaječara stigli su u Irsku kao radnici "Energoprojekta". Kada se srpska firma povukla sa tržišta, oni su odlučili da ostanu.

Njih četvorica posetila su trening Partizana u Dablinu, pred prvi meč plej-ofa Lige Evrope protiv Šamrok Roversa. Vrlo brzo bili su "opkoljeni" novinarima iz Srbije. Osim Srđana, svi su navijači Partizana. Kažu - veliki su Grobari.

Srđan nije deklarisani navijač, neutralan je, a na to ga obavezuje i profesija. Pored elektromonterskog poziva bavi se i fudbalskim suđenjem u Irskoj.

"Sudim treću ligu - 'mith distrikt lig'", počeo je Srđan priču sa novinarima.

Neverovatno zvuči, ali fudbal u Irskoj nije popularan. Naprotiv, na prvom mestu po popularnosti je gejlik fudbal. Čudna igra - mešavina fudbala, ragbija i rukometa.

Irci su prvaci sveta u ovom sportu, međutim, verovatno ga i jedini igraju. Utakmice gejlika na Kruk Parku i Aviva stadionu posećuje i po nekoliko desetina hiljada navijača, dok fudbalske mečeve irskih klubova gleda svega par stotina ljudi.

Igrači gejlika nastupaju za svoje klubove bez ikakve novčane nadoknade. To je za Irce čast. Kasnije, kada završe karijere, imaju raznorazne benificije i obično dobijaju dobra radna mesta.

Zarada je slaba u fudbalu. Najplaćeniji igrači imaju do 800 evra nedeljno i evropski fudbal više je na amaterskom nivou nego na profesionalnom. Tek poslednjih godina nekoliko klubova Šamrok, Deri, Kork siti... je profesionalizovano.

"Fudbal je na nivou naše četvrte lige, ispod srpske lige. Jedino se u Prvoj ligi igra solidan fudbal, ali i tu samo par ekipa odskače", nastavio je priču Srđan.

"Zaostaju dosta za nama. Bio sam u Srbiji na drugoj ligi do 2003. godine. Posle toga me je jedna utakmica koštala svega, iako nisam bio kriv. Bio je to meč između OFK Niša i Jedinstva iz Paraćina".

Po dolasku u Irsku, Srđan je igrao fudbal u njihovoj "beton" ligi.

"Prvo sam dve godine igrao fudbal, od 2005. godine. Imaju jedan do dva treninga u toku nedelje i to je sve. Međutim, situacija se drastično ne menja ni kod klubova iz najjačeg ranga. U nižim ligama sudije imaju do 57 godina. Interesantno je da osim prve i druge lige, sve ostale niže rangove pokriva samo jedan sudija. Nema pomoćnika! To je za mene bio šok. Kao ispred zgrade na fudbalu... Dešava se samo na utakmicama koje odlučuju o plasmanu u viši rang da dođu trojica sudija".

Novi šok za sve nas bio je podatak da Srđan utakmice sudi u jugoslovenskom sudijskom dresu.

"Imam majicu s grbom Srbije, tačnije grbom FS Jugoslavije, ali taj dres mi je najdraži. Tako da nosim dva grba i onda kada izađem na teren gledaju me u čudu, pa me zovu ludi Srbin".

Srđan je zavoleo Irsku i Irce, možda je tako i zbog vrlo sličnog mentaliteta.

"Poštuju me jer nemam predrasude prema njima. A oni... Verujte mi da u životu bolje ljude nisam sreo. Zaista su neverovatni. Svako će da vam pomogne bilo gde da ste. Veliki su borci, istrajni, idu do kraja. Kada je Srbija igrala protiv Irske, sedeli smo svi u jednom pabu. Pili, navijali i nikome nije falila dlaka s glave. Nudili su mi da budem kontrolor, ali sam ih odbio, jer bi tako izgubili jedinog fudbalskog sudiju u zemlji", zaključio je naš domaćin u Irskoj Srđan Božić.

Međutim, uslovi za život u Irskoj više nisu idealni. Državni nameti su sve veći, a zarade manje. Ljude koje smo upoznali polako najavljuju rastanak sa Irskom, a kao sledeću životnu stanicu vide susednu Veliku Britaniju.

Dok ne dođe vreme za odlazak, Srbi će i dalje da se druže, da okrenu neko prase ili jagnje i da se čude gejliku i "drink" kulturi - disciplinama u kojima Ircima nema ravnih na svetu.

(izveštač MONDA iz Dablina, Vladimir Sukdolak)