Pokojni velikan evropskog fudbala, Siniša Mihajlović, bio je jedan o glavnih aktera najdramatičnijih momenata naše fudbalske reprezentacije. Dogodilo se to 1992. godine, na aerodromu u Švedskoj izvlačio reprezentaciju Srbije. Bila je najpre izbačena sa Evropskog prvenstva, pa "zarobljena" zbog uvođenja sankcija našoj zemlji, a namera domaćih bila je da prizemlje i zaplene avion kojim je po njih došao legendarni pilot Steva Popov.
"Čekali su da istekne rok, da bi mogli da kažu: 'Gotovo je, sankcije su uvedene, niste poleteli na vreme. Avion bi onda morao da ostane", rekao je Popov za "Politiku".
Ipak, Steva Popov je stigao, a Siniša Mihajlović bio je među prvima koji su ga ugledali. Uzviknuo je "Ljudi, došao je Steva po nas!".
Sleteo je, a šikaniranim fudbalerima reprezentacije viknuo je da što pre uđu.
"Steva Popov rekao je na kraju 'Ulazite, idemo na moju odgovornost'. Bio je to verovatno dobar blef. Rekao je da ćemo sleteti na auto-put u Poljskoj ako ne budemo imali goriva. Steva je pre toga poleteo iz Beograda za Stokholm, pa su ga NATO avioni presreli iznad Mađarske i vratili ga, pa je morao da ide okolo, preko Rumunije sve do Stokholma. Tako je potrošio gorivo da nije mogao da se vrati", rekao je u intervjuu za MONDO Budimir Vujačić.
"Momci, sad ćemo da im vratimo za maltretiranje"
Fudbaleri su ušli i smestili se, a onda je drama nastavljena.
"Navodno je trebalo da poletimo, zatvorili smo vrata od aviona, da bi neko tada počeo da lupa i da viče 'evo ih cisterne iza ćoška'. Siniša Mihajlović i ja imali smo protekciju jer je Steva Novosađanin i ludi navijač Vojvodine, pa smo sedeli u pilotskoj kabini tokom leta i onda je on rekao - 'E, vidite sada ćemo da im najfrekfentniju visinu kod aerodroma držimo što duže, da im malo vratimo za to što su nas maltretirali'. Onda su ga zaista nekoliko puta upozoravali da se skloni sa te visine, a on je to malo otaljavao, nije hteo odmah da se skloni".
Bio je to poslednji avion koji je sleteo u Beograd pred sankcije i zabranu letova.
"Kada smo se vraćali i bili nad Beogradom, pokojni reporter Mijailo Kostić je iz kabine gde smo Siniša i ja sedeli, dobio vezu i javljao Jugoslaviji da se poslednji avion pred sankcije vraća. Mislim da je u tom avionu bila veća gužva nego u busu GSP-a na najfrekventnijoj liniji. Sve iz Jugoslavije što je moglo da se utrpa u taj avion bilo je tu. To je bilo dupke puno".
Legendarni pilot Popov i tu je imao zanimljiv dijalog sa kontrolom leta.
"Tada već nije bilo letova nad Beogradom, nije bilo vazdušnog saobraćaja i onda je Steva u kontaktu sa aerodromskom zgradom na pitanja 'Kuda to Stevo ideš?', odgovorio 'Hoćete li me jednom, kada nema nigde nikog, pustiti da sletim kako ja hoću? Idem preko Knez Mihailove da zna Jugoslavija da reprezentacija vraća u Beograd'"
"To je bilo kao autobus u 'Ko to tamo peva?'. Srećom, sa mnogo boljim epilogom nego u filmu", dodao je Vujačić.
Izvlačio ljude iz Sarajeva, strašne scene nikad nije zaboravio
Sa posadom Boinga 707 od 17. aprila 1992. do 5. maja prevezao je oko 40.000 ljudi. Na liniji Batajnica - Sarajevo leteo je danima, desetinama puta dnevno. Taj avion nije ni bio predviđen za prevoz ljudima, a on je na jednom letu prevezao i 585 putnika.
"Prvi let za Sarajevo bio je 17. aprila, tada je bila uključena cela transportna eskadrila ratnog vazduhoplovstva. Onda se shvatilo da i taj avion 787 može da ponese drastično više putnika nego manji avioni. To je kargo avion, nije bilo sedišta, ljudi su sedeli na podu, jedan drugom praktično. Tamo je izgledalo strašno, kada sam sleteo bile su hiljade i hiljade ljudi i svi su hteli da uđu. Ko god je uspeo da dođe na aerodrom kroz sve barikade, on više nije mogao nigde. Jedino mu je taj avion bio spas. Bilo je dosta letova, leteli smo i po 16 puta, a nekad je let trajao između 12 i 15 minuta. Posle poletanja odmah u desno, što pre, preko brda i planina, ne gase se motori, ljudi koji su u avionu izlaze što pre, da može sledeći let da se napravi", rekao je za Radio-televizhiju Srbije.
Prijatelji u Beogradu davali su mu ceduljice sa imenima prijatelja i rođaka koje je trebalo da "izvuče", i činio je to, bez obzira na njihovu nacionalnost
"Uzimao sam ceduljice sa imenima ljudi koje su mi davali prijatelji, ali ko će ih nađi pred avionom? Bilo je i pucanja u vazduh. Nije se razmišljalo koga vozim, Srbe, Hrvate, Muslimane, i lično sam uvek bio kosmopolita i nikad nisam delio ljude po nacionalnosti".
"Video sam dvoje dece na aerodromu, ostali su sami"
Scenu sa dvoje usamljene dece na aerodromu u Sarajevu nikad nije zaboravio.
"Ostala mi je i dan-danas u pamćenju scena u kojoj sam video dečaka i devojčicu. Prošao sam kroz masu koja je čekala da uđu. Video sam njih, devojčica od oko 12 godina, dečak od 7-8 godina. Nisu imali šansu da se probiju kroz gužvu, prišao im i pitao 'Šta vi čekate?', a oni mi kažu da su hteli da uđu u avion. 'Mama je umrla, tata je u vojsci, hteli smo da uđemo u avion'. Nešto je u tom momentu puklo u meni, malog sam uzeo za ruku, sa kesom. Devojčicu za ruku takođe i kroz masu, u avion. Kad sam sleteo prvo je bio problem na ulasku u avion, zastavnik koji je smeštao putnike je u deliću sekunde rekao 'Gde ćeš sa njima, vidiš da nema mesta?'. Tada mi je pukao film, reagovao sam kako ne treba i za njih je bilo mesta"
Prevezao je majku sa devojčicom u avionu i kada su shvatili da su u Sarajevu ostavili njenog sina, dečaka od 10 godina. Iako je avion bio pogođen u rep, vratio se za Sarajevo da pronađe tog dečaka, Bojana i dovezao ga u Beograd.
"Majka Ranka Majmunović je posle leta, kada sam sleteo, ostala i počela da plače. Vikala je 'gde mi je dete, gde mi je dete?'. Ostavila je dete, pokazivala mi je kapu njegovu i vikala 'Nema mi Bojana'. Tog momenta sam shvatio da je dete u Sarajevu i rekao kolegi 'Savo, idemo nazad'. Naravno da u tom vremenu nije bilo kontrole letenja, svetla na aerodromu, po mraku i na osnovu obrisa brda i planina uspeli smo da sletimo. Ulazimo u opet punu zgradu aerodroma i vičem po celoj zgradi 'Bojane, Bojane'. U jednom uglu bilo je nekoliko dečaka. I digne se jedan mali, cvrčak, imao je pet godina, i kaže mi 'Molim'. Pitao sam ga - Bojane, što si izgubio mamu? Rekao mi je - Pa nisam ja nju, ona je mene. Pitao sam ga da li bi se vozio avionom, rekao mi je 'Kako ne, mogu li i moji drugari'"
Posle 5. maja nije više bilo letova, jer je rat eskalirao, a herojstvo Steve Popova ostalo je da živi.
Siniša Mihajlović došao da ga isprati
Krajem devedesetih Steva Popov pobedio je rak bubrega, dobio je 2004. godine otkaz u JAT-u kao "tehnološki višak", što ga je prema sopstvenom priznanju najviše pogodilo. Za sobom je ostavio četvoro dece, Stevu, Ivu i Vesnu iz prvog braka i Јelenu iz drugog. Penziju je provodio u Rumi, a živeo je i između Novog Sada i Katara, ga je njegova supruga Snežana trenirala tamošnju juniorsku košarkašku reprezentaciju. Njegova veza sa sportom ostala je jaka i kroz bavljenje rukometom njegovog sina Steve Popova, kapitena Vojvodine, osvajača niza trofeja, kao i trenera mladih selekcija kluba.
Heroj jugoslovenske i srpske avijacije Steva Popov oduzeo je sebi život u Rumi 2015. godine pucnjem iz pištolja. Sahranjen je na gradskom groblju Novog Sada u prisustvu članova porodice i velikog broja poštovala, među kojima je bio i Siniša Mihajlović. Sahranjen je uz svoju omiljenu pesmu: "Da li si videla dušo?".
U Istočnom Novom Sarajevu, u Parku velikana postavljena je bista sa njegovim likom, u znak sećanja na njegova velika dela.
