Grđanski rat na prostoru Jugoslavije i raspad zemlje u kojoj je odrastao sprečili su Elvira Bolića da u Crvenoj zvezdi stekne status legendarnog napadača, kakav je uostalom imao u Turskoj, gde je branio boje dva najveća istanbulska kluba - Galatasaraja i Fenerbahčea. Kao mladić bio je reprezentativac Jugoslavije sve do raspada zemlje, a kasnije je postao dugogodišnji rekorder po broju pogodaka u selekciji Bosne i Hercegovine.
Njegov fudbalski put počeo je u matičnom Čeliku, odakle je krajem 1991. godine otišao Crvenu zvezdu, tadašnjeg evropskog i svetskog šampiona, a onda zbog krvavog rata u zemlji, fudbalsku karijeru gradio u Turskoj, Španiji i okončao na riječkoj "Kantridi", gde je poslije samo nekoliko utakmica odlučio da je vreme da okači kopačke o klin.
Elvir Bolić je u razgovor za MONDO otvoreno i bez zadrške, pošteno i beskompromisno kakav je i bio kao napadač, govorio o svemu što je prošao kroz karijeru. Bez ulepšavanja je pričao o Crvenoj zvezdi u kojoj je proveo deo karijere, a koju je napustio jer je bilo pritisaka da ode iz Beograda.
Nakon što je karijeru počeo u Čeliku, a zatim postao i reprezentativac Jugoslavije u mlađim kategorijama, Elvir Bolić je zapao za oko svim najboljim timovima u državi. Privukla ga je ponuda Crvene zvezde,
"Prošao sam kroz sve selekcije reprezentacije Jugoslavije, od pionirske, kadetske pa dalje i čak su bili zainteresovani negde 1989. godine. Bio sam u Beogradu, ali klubovi se tad nisu dogovorili. To je bilo godinu i po dana pre nego sam otišao u Zvezdu. I tada su se prvo klubovi dogovorili, pa onda i ja. Svi ti razgovori su dosta dugo trajali, a ja sam dobro igrao tu polusezonu. Zvezdi su bile potrebne zamene za igrače koji su planirali odlazak poput Vlade Stošića, Dejana Savićevića...", priseća se Bolić, čiji je transfer završen nakon što je Zvezda osvojila Interkontinentalni kup.
Pobeda protiv ekipe Kolo Kolo na drugom kraju sveta, u Tokiju, označila je najveći uspeh klupskog fudbala na ovim prostorima. Bolić se dobro seća svega što se dešavalo tih dana, a zatim i kako je pojačao crveno-bele - kao jedan od najtalentovanijih jugoslovenskih fudbalera...
"Sećam se da je ta utakmica bila dosta kasno, bio sam u karantinu sa fudbalerima Čelika, a u decembru sam s tim igračima delio svlačionicu. Bilo mi je malo čudno u početku da sam ja s prvacima sveta, ali dosta Zvezdinih igrača je razmišljalo o odlasku. Te godine smo osvojili prvenstvo Jugoslavije, igrali finale Kupa protiv Partizana, pa utakmicu Kupa šampiona sa Sampdorijom (1:3). Da smo je dobili, možda bismo ponovo igrali finale protiv Barselone. Bila je to jako dobra sezona, ali dosta igrača se videlo u drugim klubovima. Da smo tada bili domaćini u evropskim utakmicama u Beogradu, a ne u Sofiji, mislim da bismo igrali u finalu", ispričao nam je Bolić.
Kakva je bila atmosfera u Bugarskoj, nekadašnji igrač Đenovljana Ivano Boneti je pominjao da je bilo toliko naelektrisano da su se fudbaleri Sampdorije uplašili?
"Već te godine u BiH je počinjalo pomalo i u Srbiji je bilo neko čudno stanje, ali mi nismo mnogo znali. Znam samo da je stadion u Sofiji bio pun, imali smo podršku i mene je to tada fasciniralo. Iziđeš na teren, prepune tribine, sve je to bilo fascinantno", priseća se nekadašnji napadač za MONDO.
Dok se Elvir Bolić privikavao na život u Beogradu, Jugoslavija se raspadala. Uostalom, raspad zajedničke države jedan je od glavnih razloga što njegova karijera u crveno-belom dresu nije duže trajala.
"Živeo sam u Beogradu do juna i stvarno nisam imao nikakve probleme. Igrao sam utakmice, išao na treninge, mnogo se putovalo zbog rasporeda - i prvenstvo i Kup Jugoslavije, kao i Kup šampiona, pa smo stalno bili u pokretu. Mislim da ni stariji igrači nisu znali šta se događa. I onda kad sam bio u Francuskoj na turniru s reprezentacijom, čuo sam se s roditeljima u Zenici, koji su mi tada rekli da bi bilo bolje da se više ne vraćam u Beograd", otkriva Bolić i priseća se pritisaka koji su trpeli njegovi roditelji u Zenici: "Da, bilo je dosta poziva. Saveta, suptilnih pretnji, pa su mi rekli dok sam bio u Francuskoj da se ne vraćam. Meni je u Beogradu u tom trenutku bilo sve, auto, stan, stvari i nešto para sam imao u stanu. Odlučio sam da ih poslušam, ne znam ni sam kako sam tako mlad mogao da donesem odluku".
Crvena zvezda je imala mogućnost da ga spreči, ali nije to uradila. Zapravo, klub je izašao u susret Elviru Boliću kada je on telefonom saopštio da se više neće vraćati u Beograd i da će potražiti drugu sredinu za nastavak svoje fudbalske karijere.
"Pozvao sam ih telefonom i rekao im istinu da sam odlučio da odem. Uzeo sam samo pasoš i otišao na aerodrom. Nisam imao nikakav plan, nikakav klub kao opciju, ništa. Zvezda je mogla drugačije da postupi jer sam imao ugovor. Ipak izašli su mi u susret, otišao sam u Tursku, klubovi su se brzo dogovorili. Bilo mi je jako teško, nisam zamišljao da će tako da ispadne. Bio sam u klubu, igrao s najboljima na svetu, pa onda naprasno napravio transfer. Pitanje je koliko sam bio spreman za Galatu u tom momentu zbog svega šta se dešavalo u Jugoslaviji. Bilo mi je stvarno teško", priseća se Bolić.
Period privikavanja na turski fudbal prošao je bolje nego što se očekivali, ali su Elviru misli stalno lutale ka Jugoslaviji u kojoj je trajao građanski rat...
"Dobro sam ja igrao i u Galati, dao sam 26 golova, počeli su da se raspituju drugi klubovi. U tom trenutku sam se loše osećao zbog rata u zemlji. Nisam imao mogućnost da se čujem i vidim sa roditeljima i oni do '95 ili '96 nisu mogli da me posete. Bilo mi je teško, ali borio sam se i kad sam stigao do Fenera, sve je bilo i bolje i lakše".
Kao neko ko je igrao derbi protiv Partizana u Beogradu, pa zatim nastupao za klubove iz Istanbula, Elvir Bolić bi mogao da uporedi ta dva okršaja - utakmice koje već godinama spadaju među "najvatrenije" u evropskom fudbalu.
"Imao sam priliku da igram derbi protiv Partizana, vodili smo borbu za titulu pa kasnije i za trofej u Kupu Jugoslavije. Realno govoreći, značilo mi je što igram te utakmice na 'Marakani', posebno u tim godinama, teško se to može opisati, ali u Turskoj je taj meč malo drugačiji, još više emotivniji. Sećam se da smo igrali derbi u sedam uveče, a u blizini je bio hotel gde smo spavali. Pre podne smo čuli pesme i navijanje, a rekli su mi da je stadion bio već pun - nekih osam sati pre utakmice", prisetio se Bolić.
Nakon više od 20 godina, Elvir Bolić se kao reprezentativac bosne i Hercegovine vratio u Beograd. Igrao je kvalifikacioni meč za plasman na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, ali nije uspeo da ostvari cilj. Srbija i Crna Gora su pobedile golom Mateje Kežmana, a to je bilo dovoljno da se viziraju pasoši pred put na Mundijal. Povratak u Beograd za Bolića je bio težak - igrao je na stadionu koji mu je na neki način obeležio karijeru, a naboj na tribinama bio je veći nego što su fudbaleri želeli.
Pročitajte kompletan intervju koji je sa Elvirom Bolićem uradio kolega Nebojša Šatara iz banjalučke redakcije MONDA.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
· Reaguj