Zlatan Ibrahimović je u Švedskoj sada prava ikona, najbolji strealc reprezentacije u istoriji sa 62 gola u 122 meča, a u svojoj autobiografiji "Adrenalin" pisao je o tome. Sada dok njegovi sinovi Maksi i Vinsent počinju fudbalske karijere on se priseća kada je to bilo dok je on davao golove.
Davao ih je često i gde god je igrao, a sinovi su ga iznenadili. Jedan je baš poput njega, a drugi potpuno drugačije reaguje u odnosu na oca.
"Kada Maksi i Vinsent postignu gol, ponosan sam kao i svaki otac koji je srećan zbog uspeha svoje dece, a još više zbog njihove radosti. Ali mlađi me je iznenadio. Kao što sam rekao, Vinsent postigne gol i srećan je. Učini da saigrač postigne gol i još je srećniji.
U njegovom uzrastu uglavnom bi trebalo da pre svega osećaš ponos i želju da pokažeš sopstvene kvalitete, da svi vide koliko si dobar. Zadovoljstvo da podeliš radost s nekim drugim je odlika odraslih. Deca imaju tendenciju da budu egoisti. Jednog dana sam pričao s njim o tome i pitao sam ga kroz šalu: 'Vinsente, ma jesi li ti siguran da si moj sin?' S druge strane, Maksi je mnogo sličniji meni, kada saigrač da gol, kaže: 'U redu je, laganica, i dete bi dalo takav gol…' A kada ga on postigne, širi ruke baš kao i ja", napisao je Zlatan u svojoj knjizi.
"Otac je patio, majka radila od jutra do mraka"
Zlatan Ibrahimović dolazi iz mešovitog braka i njegovi roditelji su od rata pobegli u Švedsku. Nije bilo lako i on se seća kako je izgledao život u godinama kada je odrastao i igrao fudbal u kraju gde je rođen.
"Kada ih vidim kako igraju, srećan sam jer pretpostavljam da su radosni kao što sam i ja bio radostan u njihovim godinama, iako je njihov svet mnogo drugačiji od mog. Moj otac je patio zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, moja majka je radila od jutra do mraka, nisam imao šta da jedem i stalno sam nosio istu trenerku, školu i da ne pominjem. Ako sam igrao fudbal čim sam mogao, bilo je to da zaboravim sve ostalo. Fudbal je bio moj jedini izvor sreće, jedina oblast u mom životu u kojoj sam se osećao oslobođen problema.
Prve golove, u dvorištu Rosengorda, postigao sam na golu koji je bio napravljen od tri metalne industrijske cevi, bez mreže. Sve unutra je moralo biti neuništivo da bi što duže izdržalo vandale iz geta. Ograda terena bila je od gvožđa s grubom mrežom. Ušao bi unutra i osećao bi se kao da si u zatvoru ili kavezu", prisetio se Zlatan.
Gol Keneta Andersona pamti zauvek
"Tih godina, kao i svi ostali Šveđani, bio sam lud od sreće zbog gola Keneta Andersona na Svetskom prvenstvu u Americi 1994. Kenet, koji je takođe igrao u Italiji, skočio je iznad rukavica golmana Rumunije i postigao gol glavom za 2:2 u produžecima. Imao sam trinaest godina.
Emocija koju osetiš kada postigneš gol za reprezentaciju je nešto sasvim posebno, to je kao da zabodeš zastavu na mapu sveta i vikneš: 'Mi smo Šveđani!' Kad postignem gol u žutom dresu, znam da sam sve usrećio, od ribara s Gotlanda do dece u Ćiruni, a ne samo gledaoce na jednom stadionu ili navijače određenog kluba. To je moćan osećaj", završio je legendarni Zlatan.
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO:
