Kakav god da nam je fudbal, ispadanje u kvalifikacijama za veliko takmičenje za nas će uvek biti neuspeh. Pamti se samo rezultat, iako je navijačima čini se ovaj put još teže pao način na koji smo se oprostili od Evropskog prvenstva u fudbalu.
Mnogi kažu da je ovo logičan kraj jedne faze agonije srpskog fudbala koja je realno počela na Mundijalu u Južnoj Africi pre dve godine, kada je posle poraza od Australije predsednik Saveza Karadžić sazvao novinare i najavio smenu Radomira Antića.
Kreće rat "Toleta" i "Antare". U lošoj atmosferi krećemo u kvalifikacije koje smo neslavno završili 11. oktobra u Mariboru. Već posle prvog meča sa Slovenijom Radomir Antić je smenjen, i pored ozbiljne podrške koju kod navijača u tom trenutku ima proslavljeni trener.
Savez za novog selektora postavlja Vladimira Petrovića Pižona, nekada velikog igrača, "vojnika" srpskog fudbala, ali trenera bez velikih uspeha u karijeri.
Na "domaćem terenu" u medjuvremenu, dok se gradila Kuća fudbala u Staroj Pazovi - divlja rat vodećih fudbalskih klubova, njihovih navijača sa konstantnim pričama o regularnosti takmičenja, mladi igrači ubrzano napuštaju Srbiju. Tačnije, premladi, pošto su počeli da odlaze u inostranstvo i pre prvog profesionalnog ugovora sa matičnim klubom.
Kao kulminacija svega dešava nam se bruka u Đenovi gde nas šaka huligana podseća na to u kakvom društvu živimo i kakav nam je fudbalski svet, ali i budućnost.
Već tada je svima bilo jasno da su male šanse da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Posle toga, slede prazne tribine, nekoliko neubedljivih nastupa sa bezbroj debitanata, da bi se na kraju kvalifikacija selektor paradoksalno - okrenuo igračima sa kojima je agonija počela - u Južnoj Africi.
Grupa igrača koja umorna od svega što se dešavalo u prethodnim godinama, opterećena (pre)velikim očekivanjima i bez one prave, timske hemije koja je krasila ovu generaciju u prošlom kvalifikacionom ciklusu.
I tako smo u dva meseca doživeli da nam najbolji klubovi na ponižavajući način ispadaju iz Evrope, da bivši selektor pobedi na sudu Savez i potražuje 2,5 miliona evra a da nam se reprezentacija, praktično bez tri izrađene akcije i šanse u dve najvažnije utakmice oprosti o EP. Pa, da li smo uopšte zaslužili da tamo idemo ako dva puta pobedimo Farska Ostrva i dva puta Severne Irce I to bi bilo to!?
Srbija, nažalost, nije zemlja u kojoj ljudi samoinicijativno odlaze posle neuspeha, koja god da je sfera života u pitanju, već posle pritiska. Zato vas pitamo:
Mnogi kažu da je ovo logičan kraj jedne faze agonije srpskog fudbala koja je realno počela na Mundijalu u Južnoj Africi pre dve godine, kada je posle poraza od Australije predsednik Saveza Karadžić sazvao novinare i najavio smenu Radomira Antića.
Kreće rat "Toleta" i "Antare". U lošoj atmosferi krećemo u kvalifikacije koje smo neslavno završili 11. oktobra u Mariboru. Već posle prvog meča sa Slovenijom Radomir Antić je smenjen, i pored ozbiljne podrške koju kod navijača u tom trenutku ima proslavljeni trener.
Savez za novog selektora postavlja Vladimira Petrovića Pižona, nekada velikog igrača, "vojnika" srpskog fudbala, ali trenera bez velikih uspeha u karijeri.
Na "domaćem terenu" u medjuvremenu, dok se gradila Kuća fudbala u Staroj Pazovi - divlja rat vodećih fudbalskih klubova, njihovih navijača sa konstantnim pričama o regularnosti takmičenja, mladi igrači ubrzano napuštaju Srbiju. Tačnije, premladi, pošto su počeli da odlaze u inostranstvo i pre prvog profesionalnog ugovora sa matičnim klubom.
Kao kulminacija svega dešava nam se bruka u Đenovi gde nas šaka huligana podseća na to u kakvom društvu živimo i kakav nam je fudbalski svet, ali i budućnost.
Već tada je svima bilo jasno da su male šanse da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Posle toga, slede prazne tribine, nekoliko neubedljivih nastupa sa bezbroj debitanata, da bi se na kraju kvalifikacija selektor paradoksalno - okrenuo igračima sa kojima je agonija počela - u Južnoj Africi.
Grupa igrača koja umorna od svega što se dešavalo u prethodnim godinama, opterećena (pre)velikim očekivanjima i bez one prave, timske hemije koja je krasila ovu generaciju u prošlom kvalifikacionom ciklusu.
I tako smo u dva meseca doživeli da nam najbolji klubovi na ponižavajući način ispadaju iz Evrope, da bivši selektor pobedi na sudu Savez i potražuje 2,5 miliona evra a da nam se reprezentacija, praktično bez tri izrađene akcije i šanse u dve najvažnije utakmice oprosti o EP. Pa, da li smo uopšte zaslužili da tamo idemo ako dva puta pobedimo Farska Ostrva i dva puta Severne Irce I to bi bilo to!?
Srbija, nažalost, nije zemlja u kojoj ljudi samoinicijativno odlaze posle neuspeha, koja god da je sfera života u pitanju, već posle pritiska. Zato vas pitamo:
Anketa
Ko je kriv i šta dalje ?
Ova anketa je završena.
Zabeleženo je 7572 glasova
Zabeleženo je 7572 glasova
Stranica je zaštićena reCAPTCHA–om i primenjuju se Google-ova Politika privatnosti i Uslovi korišćenja
Pridruži se MONDO zajednici.