Od konobarisanja do Lige šampiona: Španac došao u Republiku Srpsku i život mu se okrenuo naopačke

Dok mu je majka bila na operaciji tumora, otac završio u bolnici zbog srčanog zastoja, a porodici pretilo zatvaranje bara zbog dugova - Abel Paskval je ujutro trenirao fudbal, a noću radio za šankom. Samo par godina kasnije postao je šampion Bosne i Hercegovine.

A onda je, gotovo niotkuda, u njegovu Palensiju kraj Valjadolida stigao poziv koji mu je promenio život - i to iz Republike Srpske. Taj poziv poveo ga je ka najvećem uspehu karijere i šansi koju je znao da iskoristi. Postao je prvi Španac šampion Bosne i Hercegovine.

"Veoma sam srećan, ovo je neverovatno iskustvo. Prvi put u životu živim i igram fudbal u nekoj drugoj zemlji. Nikada, baš nikada nisam mogao da zamislim da će mi se nešto ovako dogoditi. Stvarno sam veoma ponosan što sam prvi španski šampion ovde."

U razgovoru za MONDO, Paskval govori o neobičnom putu koji ga je doveo sa niželigaških španskih terena do saradnje sa Pericom Ognjenovićem, ali i porodičnoj drami kao sa filma.

Od niželigaša do Evrope

Iako je bio blizu da se mane kopački i lopte, Abel Paskval je danas na najvišoj tački svoje karijere. Štaviše, kroz nekoliko nedelja igraće i na međunarodnoj sceni.

"Još nisam svestan toga! Mislim da neću ni biti dok ne izađem na teren. Iskreno, ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim ovako nešto."

Pre samo godinu dana, Abel je nastupao za niželigaški klub Himnastika Segovijana, a danas može da kaže da je šampion jedne države, nakon što je Borac u Premijer ligi BiH trijumfovao sa 15 bodova više od drugoplasiranog Zrinjskog.

"Zamisli to! Život mi se potpuno promenio. Došao sam iz četvrtog ranga španskog fudbala, koji je, iskreno, i dalje liga veoma visokog kvaliteta. Ali da mi je neko pre godinu dana rekao šta će se sve izdešavati, ne bih mu verovao."

Koliko se sve brzo odigralo za ovog štopera govori i da je njegov letošnji dolazak u BiH zapravio bio u redove Rudara iz Prijedora, pre nego što se obreo u Borcu.

"Dobio sam poziv dok sam bio sa prijateljima u svom rodnom gradu, Palensiji. Pozvao me je Roberto Koral, još jedan španski fudbaler koji sada igra za Rudar. Rekao mi je da je bio u Ukrajini sa Pericom Ognjenovićem i da Perica dolazi u Rudar i da igrače španskog profila - tehnički i taktički obrazovane igrače. Tražio mi je da pošaljem snimke i fudbalsku biografiju, a već istog dana mi je Perica rekao da želi da dođem sa njima."

Saradnja sa nekadašnjim igračem Crvene zvezde i Real Madrida ovom Špancu bila je važna i zbog lakšeg prilagođavanja na novu sredinu.

"Perica priča španski perfektno - verovatno čak i bolje od mene! I danas imam veoma dobar odnos s njim. Sjajan je čovek, veoma pristupačan i skroman. Za mene je veoma važna osoba jer mi je pomogao da se prilagodim zemlji i da napravim dobru karijeru ovde."

Šta je šokiralo Paskvala u BiH?

Paskval ističe da je doživeo kulturološki šok po dolasku u BiH.

"Sve je drugačije i razlikuje se od španskog načina života i mentaliteta, ali nisam došao ovde da namećem svoju kulturu ili da očekujem da ljudi u Republici Srpskoj ili Bosni žive kao mi u Španiji. Došao sam da se prilagodim, da upoznam novu kulturu i doživim nešto drugačije. To je bio jedan od glavnih razloga zbog kojih sam odlučio da dođem. I iskreno, veoma sam zahvalan svima, jer su mi ljudi mnogo pomogli da se snađem i prilagodim, i sada sam ovde veoma srećan."

Konkretnije - Abel ističe dve glavne razlike.

"Jedna od stvari su termini obroka. U Španiji jedemo dosta kasno, često večeramo u pola jedanaest ili čak jedanaest uveče. Ovde, posebno po hotelima, večera je u pola sedam ili sedam. A što se druženja tiče, Španci su otvoreniji. Ovde ljudi više drže svoj uži krug - porodicu i prijatelje. U Španiji smo malo luđi po tom pitanju, spontaniji. Pričaćemo sa bilo kim na ulici, stalno smo u pokretu, stalno se družimo. Tako da sam morao da shvatim da ovde nije baš normalno da pričaš sa prvom osobom koju upoznaš kao da se znate ceo život. Moraš postepeno da stekneš poverenje ljudi, da pokažeš da si dobar čovek, i kada to vide - prihvate te."

Očekivano, razlike postoje i u fudbalu.

"Najviše me je iznenadila fizička sprema igrača. Ovde su po tome fudbaleri miljama ispred nas u Španiji, dok smo mi bolje obučeni taktički i tehnički. Fudbal je fizički zahtevniji, mnogo više se igra gore-dole, ono što mi u Španiji zovemo tranzicioni fudbal. Na to je trebalo vremena da se priviknem. Mi smo navikli da kontrolišemo utakmicu kroz posed lopte, da diktiramo tempo i pokušavamo da pobedimo kroz kontrolu igre. Ovde je više fizički, psihološki i zasnovan na motivaciji. Ali iskreno, liga mi se dopada, kao i način na koji ljudi ovde doživljavaju fudbal, ta strast koja postoji. Mislim da sam se dobro uklopio."

"Zvao me Perica i rekao za Borac"

Paskval je posle šest meseci u Rudaru, najslabijem timu lige, dobio poziv u Borac, lidera i kasnije novog šampiona BiH.

"To je bilo iznenađenje, sećam se da sam tada bio u Španiji tokom zimske pauze. Pozvao me Perica i rekao mi da je Borac zainteresovan da me dovede. Naravno da sam odmah pristao - kada te želi najbolji tim u ligi nemoguće je odbiti, iako sam bio srećan u Prijedoru. Svi su mnogo pomogli da dođe do dogovora."

U Borcu je brzo uspeo da se navikne na novu promenu.

"Saigrači, trener, predsednik, uprava - svi su me odlično prihvatili. Pomogli su mi da se osećam prijatno, uvek su tu da za mene i to me je iznenadilo, jer obično kad dođeš na polusezoni, postoji pritisak da moraš brzo da se prilagodiš. Ovde nije bio takav slučaj."

Očito se dobro snašao - na njegovih prvih osam utakmica, Borac je sedam puta sačuvao mrežu. Pomoglo mu je igranje u tandemu sa Sinišom Saničaninom, ali i saradnja sa drugim bivšim igračem Partizana, Milošem Jojićem.

"Njih dvojica su mi možda i najviše pomogli ovde i s njima provodim najviše vremena. Sjajni su momci, ali i fantastični fudbaleri. Kad upoznaš nekoga poput Sanija, jasno ti je zašto je igrao za Partizan i reprezentaciju BiH, na terenu se odlično razumemo. O Milošu šta i da kažem? Pričamo o nekome koga je trenirao Jirgen Klop, momku koji je igrao za Dortmund i Keln. Iskreno, kad sam pored njega, i dalje se pomalo osećam kao dete", smeje se Paskval.

Za Borac je već odigrao 15 utakmica u prvenstvu, osvojio je i Kup Republike Srpske, a u poslednjem kolu protiv Posušja je postigao i prvi gol u novom klubu. Dopada mu se i Banjaluka.

"Ovo je sjajan grad za život. Prelepo je, sve je blizu, svuda možeš peške, ljudi su divni, a navijači fantastični. Oseća se da ovde Borac nije samo fudbalski klub, već i da predstavlja Republiku Srpsku. Mislim da ljudima ovde daje osećaj ponosa na to odakle dolaze. Nadam se da ćemo sve moći da predstavimo na najbolji način i u evropskim utakmicama."

Paskval je u Španiji igrao i za lokalni klub Palensija Kristo, kalio se i u akademijama Atletik Bilbaa, Valjadolida i Sevilje, ali kako kaže, put ka višim rangovima fudbala je izuzetno zagušen.

"Neverovatno je teško postati profesionalni fudbaler u Španiji. Imamo oko 1,2 miliona registrovanih fudbalera i zato danas Španci sve više idu u inostranstvo. Ima ih mnogo u Poljskoj, recimo, a oni su odlazili baš iz tog četvrtog ranga. Jednostavno, imamo previse igrača i konkurencija je prevelika. Imao sam sreću da živim od fudbala u svojoj zemlji i znam da sam privilegovan."

"Igrao sam u trećem i četvrtom rangu, a počinjao sam iz petog -napredovao sam korak po korak. Poznajem ono što mi zovemo ‘blatnjavi fudbal’ - taj sirovi niželigaški fudbal i njegovu tešku realnost. Morao sam da se borim u klubovima koji skoro da nisu imali budžet, ali sam imao priliku i da prođem te jake škole fudbala. Ta kombinacija velikih akademija i realnost nižih liga me je oblikovala i kao čoveka i kao fudbalera."

Teška životna priča

Ipak, Paskvala je kao čoveka pre svega oblikovala njegova životna priča. Ona je s razlogom dugačka i govori o snazi, neodustajanju i borbi - čak i kada se čini da nema izlaza.

Abel o svemu govori otvoreno, sa mnogo emocija, svestan da njegova priča nije uobičajena.

"Dolazim iz skromne porodice koja je uvek morala da se bori sa mnogo toga. Ali pre tri ili četiri godine, počeo sam da primećujem da moja majka - koja ima svoj bar u našem naselju - više nije bila ona stara. Radila je tamo 11 godina bez ijednog slobodnog dana, po 14-15 sati svaki dan. Ona je za mene heroj, ali počeo sam primećujem da više ne razmišlja jasno."

Iako je dugo odbijala lekarske preglede, Abel i njegova sestra su shvatili da su stvari postale preozbiljne kada im je majka ostala bez vida na jedno, a delimično i na drugo oko.

"Tada smo je konačno naterali. Rekli su nam da ima benigni tumor od sedam-osam centimetara. Bio je ogroman i na jako lošem mestu pa je morala na komplikovanu operaciju."

To je bila samo prva u nizu loših vesti. Par dana pred njenu operaciju, Abel je dobio poziv od rođaka.

"Rekao mi je da baka nije dobro i da ne očekujem da će preživeti. Otkazali su joj bubrezi i praktično smo samo čekali da umre. Odjednom sam se našao u situaciji da u nekoliko dana mogu da izgubim dve žene koje su mi dale sve u životu. To je bilo razarajuće."

Abelova majka je preživela operaciju, što je bio samo prvi korak ka eventualnom ozdravljenju.

"I dalje pamtim reči doktora. Pre operacije su nam rekli da ne znaju ni da li će se probuditi jer je operacija toliko teška. Još više sam se plašio kako će se probuditi. Govorio sam sebi da bih pre voleo da mi majka umre nego da se probudi u vegetativnom stanju."

Scenario za dramatičan film bi tu verovatno zaustavio zaplet, ali Abelov život postajao je još teži.

"Da sve bude gore, dan nakon posete majci u bolnici, svratio sam u šoping mol da razbistrim glavu. Stigao mi je poziv iz bolnice i pomislio sam da me zovu da mi kažu da je umrla. Ali ovo je bila druga bolnica. Rekli su mi ‘Zovemo vas jer je vaš otac upravo primljen nakon srčanog zastoja i ne uspevamo da ga stabilizujemo, dođite odmah.’"

U roku od tri dana, suočavao se sa mogućnošću da ostane bez oca, majke i bake. Ali kako majka više nije mogla da vodi porodični bar, i to je palo na Abelova leđa.

"Saznao sam da poreska uprava planira da nam ga oduzme jer je majka usled svega zaboravila da plati razne račune i poreze. Nagomilali su se dugovi i kazne i kamate, i ono što je lako moglo da se reši, sad je postalo ogroman dug. Dao sam svu svoju ušteđevinu i od mog tadašnjeg kluba sam dobio pola godišnje plate unapred kako bi mi pomogli."

Opet, to nije bilo dovoljno.

"Nisam imao izbor nego da sam vodim lokal. Ujutru trening sa ekipom, žurim kući da jedem, i onda otvaram lokal potpuno sam. Ostajao sam tamo do jedan svaku noć, pa kući, pa ujutru na trening. I tako skoro godinu dana. Svakog meseca sam morao da vraćam nekoliko hiljada evra duga... Iskreno, ni sam ne znam kako sam sve to izdržao."

Paskval je otplatio dugove, a onda su i one najvažnije stvari došle na svoje. Baka i otac su se oporavili, a postepeno i majka.

"U početku ona nije mogla ni da govori kako treba, nije znala ko smo. Jedini način na koji sam mogao da im pomognem bio je da im kažem ‘Samo se vi fokusirajte na oporavak, ja rešavam sve ostalo. Kad vi budete dobro, sve će već biti rešeno.’"

Abel je tokom te teške godine imao i lošu sezonu u lokalnom klubu. Palensija Kristo je ispala iz četvrte lige i bio je blizu da ostavi fudbal.

"Pomislio sam da ću morati da odustanem jer u petoj ligi ne možeš da živiš od toga. Onda je moja majka odlučila da dobrovoljno prekine bolovanje i vrati se da radi u baru, kako bih ja mogao da potpišem za Himnastiku Segovijanu, koji je na sat i po vožnje od Palensije."

Takav potez izazvao je pravo divljenje kod Abela.

"Ona tada nije mogla da pamti stvari kako treba. Mogao si da joj kažeš ‘jedno pivo, jedan sok i jedna kafa’ i ona bi odmah zaboravila dve od tri stvari. Morala je stalno da zapisuje sve, ali malo po malo, polako se navikavala. To je delovalo kao čudo, ali sam zbog njenog insistiranja nastavio da igram. I eto, u tom novom klubu smo izborili plasman u treći rang španskog fudbala."

Dvanaest meseci kasnije, Abel Paskval je šampion Bosne i Hercegovine, spreman da zaigra u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

"Zato sve ovo doživljavam sa uzbuđenjem deteta. Jer za mene je sve ovo druga šansa koju mi je dao Bog, da se borim za ovaj san. Zato svaki dan dajem sve što imam i uživam u svakom danu."

"Život me je naučio da možeš da nađeš izlaz i kad sve deluje nemoguće. Da nikada ne smeš da prestaneš da se boriš i da će doći tvoja šansa da sve preokreneš. Ali moraš da ostaneš tu i da nastaviš dalje."

(MONDO - Nebojša Marković)

Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!

BONUS VIDEO: